PESNIKU ZAVIČAJA I PRAOTACA U ZEMLJI ROBOVA I TALACA
Pesniku Momiru Laziću na dan Svetog Trifuna Leta Gospodnjeg 2020.
Od prvog do poslednjeg daha , od sunčevog poljupca do samrtnog ropca ,
živeo za pesmu, zemlju Pravoslavnu, borio se perom , za pretka, praoca .
Borio se pesmom , rvao sa slutnjom , vidari mu bili gnezdište vrabaca,
a svaka mu pesma potsumni testament, kao rodna njiva zdravih klijanaca,
u zemlji zatočenih , robova, iskušenja , gde vijuga i zmija palaca ,
gde svako sam sebe hapsi , učauren ko metak , ta reč britka , za slobodnu
rodnu grudu , gde se čuje prvi dečiji plač , bez kletvi na usnama i talaca ,
ko učaureni metak koji iznenada sam sebe vijukne kao opomena ,
u zemlji izbeglica , zgrčenih vilica , da mu rodna njiva prerodi
od zdravih klijanaca za zemlju dečijih kolica , koevki i pelena ,
zemlju vrednih ljudi , gde uz stari orah mladica izrasta ,
da podmladi ovu zemlju krajputaša , bespomoćnih , zaborava ,
kancera, radijacije , starački dom jalovih , bezubih , izlapelih staraca .
Sam sebi nanogicu stavio od metalnih zvona stihova ,
da zveče ko manastirski zvonik , kad prođe ko isposnik ,
obučen u mantije noći , u zvezdane krvotoke vena .
Stihovi mu sada i java i zbilja , ko vazduh kad grabi stari bunardžija ,
sa izvora vodu mater da ponese , mesto obramice staklenku čašu
iz bokala bunarskih da doliva , pravo iz podzemnih reka ,
koji donose žubor i trag zavičaja …
Ko lučevina pred zgasnuće zvezda , treptaja treptaj, prepletaj oka ,
obasja tminu i preseli se međ pesnike žive ,
na Nebu da zaliva mesečevu svetlosnu refleksiju , jagorčevinu.
I njegov život tek sada poče , nadzemaljski , nadljuski ,
ko jabuka prezrela koja sakri seme da ga vetar razvitla , u toj
pegavoj semenki, ljuski , da svakog ko pipne ijdanke
lozu Pravoslavnu , trnjikama pera da kožu mu razdire .
Da čuva ognjišta u zemlji živih i mrtvaca ,
od svih krvožednik , on pesnik Vidovdanski
vijuknu ko zlatni metak , put Neba , da razbije taj kamen
kišu od kamenja , što od Hrama našeg prave ruševinu .
Da postane hitac pero opomene, u vreme kad munja nebom nailaži ,
da odjekne glasom snažnim gromovitim ,
kad se zmija bezbožnika na Srbe isplazi .
Da stigne pre Sretenja do Svetih Ustanika ,
sa vojskom Svetaca i pesnika oštrih , da odjekne hitac ,
pucanj opomene da se vrati sam sebi Srbin neprolazni .
Slavica Jovanović novinar i književnik
Prnjavor Mačvanski
- Izvor
- Slavica Jovanović
Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost
Iako naš zakon jasno definiše da je dovoljan samo jedan akt nasilja kako bi se pokrenula procedura za zaštitu žrtve, žrtve u Srbiji u velikom broju slućajeva ne prijavljuju...
Vašington veruje da je 3.000 severnokorejskih vojnika otputovalo u Rusiju na obuku, izjavio je portparol Džon Kirbi
Ostale novosti iz rubrike »
- Prodacu stan kad odem u penziju i preko Solis-a potraziti plac na Fruskoj Gori da napravim sebi nest
- Ako je auto previše star popravke će koštati puno. Bolje ga je prodati i uzeti novi polovni. Loše je
- Gdje idemo sada? Biblija kaže: "U propisano vrijeme [kralj sjevera = Rusija] će se vratiti" (Danij
- Bravo! Vranje je divan grad, Vranje ima dusu... Bravo, Sladjo!
- Pozdrav za umetnicu. Slike su divne i krase moj dom u Beogradu.