Konjički sport u Srbiji sve popularniji: Elena Marić

Elena Marić je reprezentativka Srbije i sertifikovani trener u preponskom

jahanju sa internacionalnim iskustvom, a uporedo studira hotelijerstvo i

ekonomiju. Cilj joj je da jednog dana skače u inostranstvu na profesionalnom nivou i da trenira mlade talentovane konje. Takodje joj je i cilj da poboljša nivo konjičkog sporta u Srbiji i trenira mlade jahače.

Postavili smo Eleni nekoliko pitanja o njenom bavljenju ovim sportom.

Koliko je konjički sport popularan u Srbiji?

Nažalost, konjički sport u Srbiji nije popularan u onoj meri u kojoj smatram da bi trebalo da bude. Ja se bavim preponskim jahanjem (preskakanje prepona) koji je i olimpijska disciplina,a od nedavno imam konja i za galopski sport. Galopski sport je,

po mom mišljenju, dosta popularniji od preponskog. Više ljudi dolazi dagleda trke, da se kladi, ljudima koji se ne razumeju u konje i u sport su trke svakako zanimljivije od prepona. Generalno sve discipline zajedno ne broje mnogo ljudi. Mislim da je to pogrešno, zato što je uloga konja i škola jahanja kod dece od velikog značaja. Smatram da je potrebno raditi na promociji konjičkog sporta u celini, kako bi se što višr približio ljudima i stekao još više poklonika.

Postoji utisak da je reč o veoma skupom sportu? Da li je to baš tako?

Jeste. Da se razumemo, svaki sport ukoliko se njime bavite profesionalno je skup. Konjički sport spada u rang elitnih sportova iz razloga što zahteva mnogo više sredstava. Samo održavanje konja na mesečnom nivou je skupo (štala, hrana, trener, potkivač, veterinar, prevoz za takmičenja, kotizacije). Pored znatnih finansijskih ulaganja, ovaj sport kao i u svakom drugom sportu zahteva mnogo vremena i ulaganja. Konkretno u ovom sportu pored vas koji ste jahač, vi imate i konja kome morate posvetiti nekoliko sati dnevno svaki dan (treninzi, timarenje, čišćenje, hranjenje itd...).

Konji su ogledalo svojih jahača. Ovo pričam iz razloga da bih vam približila koliko je strpljenja, vremena, rada i  na kraju novca potrebno za ovaj sport.

Koliko se žena bavi ovim sportom kod nas?

U Srbiji se  više žena a bavi ovom disciplinom u kojoj se i ja takmičim nego muškaraca.  Generalno u svetu je ovo vise muški sport, no zadnjih godina sve i više žena vidimo na svetskim tabelama i to je neprocenjivo.

Razlog zašto je uvek bilo više muškaraca je taj što ovaj sport zahteva izuzetno veliku fizičku pripremljenost i snagu. Al, kao sve više žena je uvidelo da i one mogu da se nose sa time i verujem da će u bliskoj budućnosti biti gotovo izjednačen broj muških i ženskih takmičara.

Da li i najmlađi mogu da se bave konjičkim sportom?

Ja mislim da je od 7 godina pa na dalje pravo vreme da se počne da se upoznaje sa konjima na rekrativnom nivou. Sve pre toga treba da bude samo igra,  upoznavanje konja, maženje, povremeno hranjenje, ali ne i jahanje.

Pokrećete i humanitarnu akciju, kao i rad sa decom? O čemu se tačno radi?

Ja sam članica kluba Horseland koji se nalazi u Šimanovcima i u kojem imam sve uslove za treninge i pripreme za takmičenje. Što se tiče humanitarnog dela, upravo smo osnovali Udruženje gradjana "Ekvivalent" koje će se baviti inkluzijom i terapijom kroz susret sa konjima dece sa invaliditetom,

hendikepom, smetnjama u razvoju, kao i decom generalno. Smatram da je to jedan divan projekat koji ćemo realizovati uz pomoć mog kluba Horseland, konjičkog kluba Champion i uz pomoć cele ekipe ljudi koja je učestvovala u stvaranju ovog projekta. Bice nam veliko zadovoljstvo i čast da svoj deci,

bez obzira na to da li postoji neki hendikep približimo ove divne životinje i da njima ulepšamo te dana druženja uz konje, a i da nama ulepšamo vreme provedeno sa sjajnim malim borcima i njihovim roditeljima koji od svih ljudi na ovom svetu zaslužuju jedan veliki aplauz. Veoma se radujem početku ovog projekta i sa nestrpljenjem čekam da krenemo sa susretima u kojima će, sigurna sam, svi uživati.

Ivan Trajković

Foto: Arhiva