Rat na Košarama počeo je 30. septembra 1998.

Početkom 1998. godine dolazi do eskalacije sukoba u južnoj pokrajini Srbije. Nasrtaji na granicu su sve žešći, sukobi dobijaju obeležja ratnih okršaja. Vojnik Đula Dorni iz 74. graničnog bataljona Podgoričkog korpusa gine 7. maja 1998. godine. On je prvi graničar koji je nastradao u sukobima 1998/99. godine.

– Otprilike u to vreme karaule „Košare” i „Morina” (susedna karaula) su blokirane i upravo tada se VJ prvi put angažuje unutar Kosmeta, i to zbog snabdevanja ovih karaula. Sećam se da je na čelu kolone išlo borbeno oklopno vozilo koje je putem razglasa, na albanskom, upozoravalo stanovništvo i pripadnike OVK da ne napadaju vojsku – kaže pukovnik Duško Šljivančanin, ratni komandant 53. graničnog bataljona, za Politiku.

Krijumčarenje oružja preko albansko-jugoslovenske granice 1998. godine (Foto EPA/Loisa Gouliamaki)

On je tada bio zamenik komandanta 57. graničnog bataljona iz Uroševca. Već 6. jula 1998. godine postavljen je za komandanta 53. graničnog bataljona. Ova jedinica, sa komandom u Đakovici, bila je odgovorna za granicu od tromeđe Srbije, Crne Gore i Albanije, preko Đeravice (2.656 metara nadmorske visine), Juničkih planina do Paštrika (1.989 metara nadmorske visine). Ukupno 68 kilometara granice.

– Već krajem jula u rejonu sela Junik, legla terorista, poginuo je načelnik štaba 63. padobranske brigade potpukovnik Goran Ostojić – seća se Šljivančanin.

Za selo Junik čulo se te godine širom sveta kada se američki izaslanik Ričard Holbruk sreo i slikao sa pripadnicima OVK, jasno pokazujući na čijoj su strani SAD.

Petorica vojnika ubijena su u blizini albanske granice 30. septembra 1998. (snimak ekrana)

Šljivančanin kaže da je za njega najteži dan u karijeri bio 30. septembar 1998. godine, kada su, u zasedi uz graničnu liniju, u blizini karaule „Košare” poginula petorica vojnika, a u rejonu karaule „Morina” jedan podoficir. Tada su poginuli vojnici Vladimir Radojičić, Ilija Pavlović, Miladin Gobeljić, Miloš Pavlović i Miroslav Jocić, kao i zastavnik Dragan Bundalo. Tog dana je praktično počeo rat za vojnike na karauli „Košare”, pola godine pre NATO agresije.

Tokom predstojeće zime vojnici su bili na položajima, u karaulu bi se vraćali samo da se okrepe i nakratko odmore.

– Do 24. marta 1999. godine nismo preduzimali nikakve posebne nove mere, jer smo ih preduzeli još 1998. godine – objašnjava Šljivančanin, koga je početak NATO agresije zatekao u Đakovici.

Major Duško Šljivančanin i kapetan prve klase Aleksandar Grbović sa oružjem zaplenjenim na granici u avgustu 1998. (Foto lična arhiva)

Prvih dana po početku napada alijanse, na granici je bilo relativno mirno. Očigledno se očekivalo da će vazdušni udari brzo rešiti rat. Sagovornik „Politike” bio je 8. aprila u rejonu karaule „Košare”, razgovarao sa vojnicima, a zatim se peške uputio na desetak kilometara udaljenu karaulu „Morina”.

– Osmatrajući teritoriju Albanije nisam uočio nikakve pokrete i nije bilo nikakvih indicija da će već za desetak sati uslediti agresija na rejon karaule „Košare”. Negde posle ponoći, oko jedan sat, dok sam se nalazio na komandnom mestu u Đakovici, izvestili su me da artiljerija vojske Albanije dejstvuje po našim položajima u rejonu karaule „Morina”. Odmah smo zaključili da je to početak kopnene agresije – kaže Šljivančanin.

Vojska Albanije u napadu na položaje Vojske Jugoslavije (Foto EPA/Anja Miedringhaus)

Granatiranje je trajalo do ranih jutarnjih časova. Između pet i šest sati počinje artiljerijski i vazdušni napad na karaulu „Košare”. Nešto kasnije počinje pešadijski napad, a u prvom ešalonu, kako se procenjuje, bilo je između 800 i 1.000 pripadnika OVK.

– U trenutku napada graničari su se nalazili u grupama od 15 do 20 vojnika, primili su prvi udar, naneli gubitke, što je neprijatelja pokolebalo da nastavi napad, a pored svega su naišli na protivpešadijske mine. Danas mislim da smo imali i ratne sreće, jer nisu znali koliko nas u tom trenutku zapravo malo ima – smatra Šljivančanin.

Težak teren, surova klima

Kad je reč o bici na Košarama, treba imati na umu krajnje nepovoljnu situaciju u kojoj su se našli pripadnici VJ. Napadači su se nalazili na višim tačkama, bili su brojniji, a avijacija NATO-a imala je potpunu prevlast u vazdušnom prostoru.

Planinski reljef je skoro u potpunosti onemogućavao upotrebu ratne tehnike sa naše strane i otežavao dovođenje novih snaga. Iako je bio april, u jednom danu su se smenjivala godišnja doba, padala je kiša, bilo je susnežice, na višim tačkama i dalje je bilo snega.

Milan Galović, Politika