„Čudni su putevi Vučićevi“

Razum je odavno napustio politiku u Srbiji. Kada govorimo o razumevanju političkog života u našoj zemlji, pojmovi iz sfere religije su nam korisniji i od racionalnih argumenata i od ideologije. Od ortodoksije evropskog puta Srbije i Evropske unije kao „obećane zemlje“ i hiljadugodišnjeg raj(h)a, prošlo je dosta vremena. U međuvremenu, naš politički prostor je regresirao od ideološkog i kvazireligijskog, u kome su se nadmetale konfesije evropskog puta i posrnule Velike Srbije, do mističkog i harizmatskog. Tako su razlike u konkretnim politikama potpuno izgubile na značaju. Rasprave o spoljnoj politici, Kosovu, ekonomiji ili obrazovanju su rezervisane za RTS koji i dalje neuspešno pokušava da glumi odgovornog društvenog delatnika. Umesto klasičnih političkih debata, dobili smo nadmetanje mistika. Kultovi su zamenili političke stranke i pokrete.

Šampion ove promene je naravno – predsednik Aleksandar Vučić. Zaokretom od 180 stepeni, odbacujući ideal Velike Srbije za pragmatičnu proevropsku politiku, srušeni su ideološki temelji postpetooktobarske Srbije. U istom taboru su se našli nekadašnji radikali i „žuti“. Ipak, u prvim godinama naprednjačke vlasti je i dalje postojala određena koherentnost politike, koja se zasnivala na preovlađujućem mišljenju da je, i pored naše ljubavi prema Rusiji i Kosovu, jedini mogući put – onaj evropski.

Danas u evropsku budućnost Srbije niko ne veruje, čime je nestao programski minimum SNS-SPS režima, dok je lična vlast Aleksandra Vučića nekontrolisano rasla. Kako se SNS sve više širio, proždirući savezničke i suparničke stranke, pokrete i ličnosti, nezavisno od toga da li se oni nalaze „levo“ ili „desno“, da li su nacionalisti ili liberali, tako se promenio i ideološki karakter vladajuće stranke. Od jedne pragmatične partije desnog centra, SNS je postao keč-ol partija, ideološki i programski potpuno amorfna.

Tako u režimskim medijima redovno možemo videti „analitičare“ koji se tri sata svađaju o Ukrajini, Kosovu, gej paradi, Evropskoj uniji i Trampu, ali koji na kraju svake rasprave uredno zaključuju da je Aleksandar Vučić najbolji mogući predsednik i da će on sigurno doneti najbolju moguću odluku. Naprednjački keč-ol se sveo na bezuslovno poverenje u mudrost našeg predsednika, mudrost koju nije potrebno pravdati argumentima. Ona je mistična, neuhvatljiva, izvan sfere razuma i ljudskoga morala. Koristeći se protestantskim rečnikom, u temeljima naprednjačkog režima su Sola Fide (samo vera) i Solus Vučić (u originalu Solus Christus / samo kroz Hrista).

Da bi neko i dalje podržavao ovu vlast, neophodno je da ima veru, i neophodno je da prihvati da se do Boga/raja/obećane zemlje može stići samo i isključivo kroz ličnost predsednika. Za razliku od mejnstrim protestantizma, u čijim je temeljima i Sola Scriptura (samo Biblija), SNS odavno ne poseduje bilo kakav ideološki i programski temelj. Ne postoji tekst koji nam može služiti kao merilo pravovernosti političkog delovanja ove vlasti. Nema načina na koji možemo da proverimo da li je konkretna politika u skladu sa proklamovanim naprednjačkim patriotizmom. Štaviše, jedini pravi tumač i merilo srbskog patriotizma je, pogodili ste – Aleksandar Vučić.

Racionalno razmatranje konkretnih politika je ne samo nepoželjno, već i štetno. Ako vam razum govori da neka politika nije dobra, to znači da nemate dovoljno vere, ali i da narušavate mistično jedinstvo srbskog naroda okupljenog oko svoga vođe. Kao što je Avram bio spreman da na zapovest Jahvea žrtvuje svoga sina, tako se i od srbskog naroda očekuje da prihvati briselske, vašingtonske i sve druge sporazume koje predsednik potpiše. Takve, i sve slične štetne politike ove vlasti, ljudi koji sebe i dalje nazivaju nacionalistima i patriotama pravdaju četvorodimenzionalnim šahom i velikim planom, odnosno verovanjem u mudrost i dobre namere vođe.

Kompletna politika srbskog predsednika se sada zasniva na kvazireligijskoj paroli: „Čudni su putevi Vučićevi“. Predsednik je odavno prestao da bude običan političar. On je mistik, prorok, vođa kulta. Dok su u klasičnim verskim sistemima pravila relativno jasno definisana, pa se čak i papa može naći na meti kritike kada flagrantno prekrši neku rimokatoličku dogmu, u slučaju kultova ličnost vođe se izdiže iznad doktrine, pokušavajući da oponaša Isusa Hristosa koji se izdigao iznad zapovesti Starog zaveta. Vođa kulta često namerno krši biblijske propise, pritom koristeći datu transgresiju kao dokaz sopstvene izabranosti i jedinstvenog statusa, na taj način sebe predstavljajući kao ličnost koja stoji iznad običnih pravila i svetovnih zakona, poistovećujući sebe sa samim Gospodom. Paradoksalno, moralni prekršaj u ovom slučaju samo jača mistički autoritet vođe.

Zato nagrađivanje „žutog ološa“ važnim državnim funkcijama ne predstavlja nikakav problem za rejting vlasti. Postavljenja Gordane Čomić na poziciju ministra ili Dragana Šutanovca za ambasadora u najvažnijoj svetskoj prestonici nisu izazvala ni najmanje nezadovoljstvo među biračima vladajuće stranke, kao ni među lojalistima koji su se zakleli „na krv“ da nikada neće sa „žutim ološem“. Štaviše, ovakvi potezi nisu uopšte bili predmet racionalnog razmatranja ili kritike. Jednostavno, predsednik zna razloge u koje obični smrtnici nemaju uvid. Nemogućnost ideološkog ili pak utilitarnog opravdavanja ovakvih i sličnih odluka nije dokaz neprincipijelne (neki bi rekli izdajničke) politike. Naprotiv, ona služi kao jedan u nizu dokaza mudrosti Aleksandra Vučića.

Na ovaj način su neutralisani svi koji bi želeli da raspravljaju o konkretnim politikama. U stvari, odbrana politike naprednjačkog režima više ni ne postoji, barem ne u ravni ovozemaljskog. I predsednik lično kategorički odbija da brani svoje postupke. U izuzetnim prilikama, kada novinari dobiju šansu da mu postave nezgodno pitanje, on odbija da pruži racionalan odgovor. Umesto toga, bira patetiku, uvrede ili neprijatno ćutanje. Novinar izgleda kao da razgovara sa zidom, odnosno ispada budala i ludak zato što je odlučio da dovede u pitanje vođinu mudrost.

Predsednik igra na pretpostavku da će gledalac intuitivno zaključiti da je pitanje glupo (iako nije), uvredljivo, i da ne zaslužuje odgovor. Na kraju krajeva, kako iko može znati bolje od vođe? Da razjasnimo, autor teksta ne misli da predsednik želi da postane vođa kulta, da za sebe misli da je mesija, niti da su njegove pristalice verski fanatici. Cilj je bio osvetliti način na koji propagandna mašinerija SNS-a koristi iracionalno da bi popunila sopstvenu ideološku i programsku prazninu. Dugo je režim radio na razaranju racionalnog i ideološkog u političkom životu Srbije, ali opsena može biti korisna kao privremeni instrument. Na njoj ne može zasnivati održiva i odgovorna politika. Iluzija ne može trajati večno, mistična aura gospodina predsednika će biti razbijena, kad-tad.

Problem je taj što će se otrežnjenje i povratak u realnost, kao u slučaju brojnih harizmatskih kultova sa tragičnim krajem, desiti tek kada stvari odu previše daleko. Na našu žalost, umesto povratka klasičnoj politici, programima i ideologijama, na suprotnom kraju političkog spektra se pojavila politička opcija koja počiva na sličnim principima. Pristalice najsnažnije opozicione sile se više ne razlikuju previše od pristalica režima. Kao i drveni advokati predsednika Aleksandra Vučića, i oni odbijaju da pravdaju svoje političko opredeljenje. Na pitanja o ideologiji, programima i ličnostima racionalnog odgovora nema. Samo je potrebna čvrsta vera u pravdu i borbu protiv korupcije.

Srbska napredna stranka je godinama gajila političku kulturu misticizma i iracionalnosti. Sada je postala žrtva iste. Autor se za budućnost SNS-a, njegovog lidera i njegovih članova ne brine, ali je duboko uveren da narodu koji se nalazi pod opsadom stil politike koji je ustoličio Aleksandar Vučić ne može doneti ništa dobro.

Mačak