Patrijarh Porfirije u Đurđevim stupovima: Crkvu ne možemo poistovetiti ni sa jednom političkom ili bilo kakvom državnom granicom

26.09.2021. god.

U Crnu Goru stigao je Njegova svetost Arhiepiskop pećki, Mitropolit beogradsko-karlovački i Patrijarh srbski g. Porfirije.

Odmah po dolasku, Predstojatelj Srpske pravoslavne crkve je stigao u manastir Đurđeve stupove gdje je služena večernja služba sa doksologijom u njegovu čast.

U večernjoj službi molitveno su učestvovali arhimandrit Jovan, izabrani episkop humski, arhimandrit Tihon, iguman manastira Studenica, arhimandrit Mihailo, iguman manastira Arhangeli, arhimandrit Varnava, iguman manastira Treskavac; protojerej-stavrofor Petar Lukić; protojerej-stavrofor Radič Radičević, iguman manastira Sopoćani Teoktist, jerej Filip Jakovljević, protosinđel Danilo, sabrat manastira Visoki Dečani, protosinđel Andrej Zajc, iguman manastira Crna Reka, jeromonah Ilija Buha, protojerej-stavrofor Dragan Mitrović, arhimandrit Arsenije Samardžić, iguman manastira Kosijerevo i protojerej-stavrofor Dragan Krušić.

foto: © Mitropolija crnogorsko-primorska

Nakon večernje službe, prisutne je pozdravio Njegovo visokopreosveštenstvo Mitropolit crnogorsko-primorski g.Joanikije, izražavajući radost zbog dolaska svih povodom dočeka Patrijarha i ustoličenja novog Episkopa budimljansko-nikšićkog g. Metodija.

”Vaša svetosti, Vi u ime Hristovo vodite i vozglavljujete cio srbski pravoslavni narod i sve narode u jurisdikciji Srpske pravoslavne crkve, i sve narode u jurisdikciji SPC. Vi idete stopama Hristovim i stopama Vašeg prethodnika iz davnih vremena, našeg Svetog oca Save srbskoga, prvog srbskog arhiepiskopa, koji je ovdje u ovoj nemanjićkoj svetinji prije punih 8 vijekova ustoličio prvog Episkopa budimljanskog Jakova”, rekao je Mitropolit Joanikije i dodao da je ova svetosavska episkopija imala blagoslov da živi punim životom čitavih 450 godina, dok nije zapustjela zbog turskog nasilja i domaće nesloge.

Naglasio je da su se i prethodnici Patrijarha Porfirija starali da ova Eparhija nastavi svoj život, pa je tako 100 godina posle njenog zapustošenja, Patrijarh Vasilije Šakabenta pokušavao da je obnovi, ali nije uspio. ”Međutim, ova svetinja i narod koji se okupljao oko nje, čuvao je vjeru i oganj iskonske, pravoslavne hrišćanske vjere, pa je Patrijarh Gavrilo Dožić uspio da obnovi ovu svetinju pod nazivom budimljansko-polimska”, rekao je i dodao da to nije bilo dugog vijeka zbog pritiska i bezbožja komunizma, te prije 20 godina, Patrijarh Pavle blagosilja obnavljanje ove Eparhije.

Mitropolit je naglasio da je ova Eparhija pokazala da je ostala vjerna Svetom Savi i u najtežim vremenima. ”Ovaj Božiji i blagosloveni narod Eparhije budimljansko-nikšićke širi svoja srca da vas zagrli sinovskom ljubavlju i odanošću, a Vi ste, Vaša svetosti, nastavljajući djelo Svetoga Save, došli da date novi zamah obnovi ove Episkopije”, naglasio je i zahvalio se Patrijarhu na trudu i ljubavi, i istakao da on donosi ljubav i blagoslov i pomirenje.

Patrijarh srbski Porfirije se, nakon Mitropolita Joanikija, okupljenima obratio riječima: ”Živ je Bog! Živ je Bog u svetima svojim, živ je Bog i ovdje među vama, živ je Bog i u ovoj svetoj zemlji iako su mnogi pomislili da su ga izagnali sa ovih prostora, ali poslednjih decenija, a naročito nedavno, prethode godine, pokazalo se da je u ovom narodu živ Bog, prije svega kroz veličanstvene, čovjekoljubive, mirotvorne i molitvene litije, koje su svoj početak imale upravo ovdje!”

foto: © Mitropolija crnogorsko-primorska

Patrijarh je takođe rekao da je Bog živ jer je živa vjera u našem narodu iako je mnogima ovdje ona sablazan i ludost, a mi znamo da je sila i premudrost.

Kako je kazao naši sveti preci su se sa čistog izvora Hristovog napajali boreći se prije svega za krst časni i slobodu zlatnu, kao što se i narod Crne Gore borio u litijama da sačuva i očuva pravoslavnu vjeru, i pokaže na sve strane svijeta projavu te vjere. ”Zaista, nigdje na svijetu nije postojalo kroz vjeru razumjevanje svoga predanja i istorije kao što je slučaj na ovim prostorima. Niko, braćo i sestre, nije tako razumio Kosovski zavjet”, rekao je Patrijarh Porfirije.

Nakon besjede Patrijarha srbskog Porfirija, upriličen je bogat kulturno umjetnički program.

Povod za posjetu Patrijarha Porfirija Crnoj Gori i Eparhiji budimljansko-nikšićkoj je ustoličenje Njegovog preosveštnstva g. Metodija u tron episkopa ove svetosavske episkopije. Sam čin ustoličenja biće održan sjutra nakon Svete arhijerejske liturgije koju će uz saslužnje više od dvadeset episkopa služiti Svjetješi Patrijarh Porfirije.

Episkop dioklijski g. Metodije izabran je za episkopa budimljansko-nikšićkog na Svetom arhijerejskom saboru Srpske pravoslavne crkve održanom maja ove godine.

Ovo je druga posjeta Patrijarha srbskog g. Porfirija Crnoj Gori otkako je izabran za predstojatelja Srpske pravoslavne crkve. Prvi put je bio 4-5. septembra kad je u tron crnogorsko-primorskih mitropolita svečano uveo Njegovo visokopreosveštenstvo Mitropolita crnogorsko-primorskog g. Joanikija, koga je Sveti arhijerejski sabor SPC na ovogodišnjem majskom zasjedanju izabrao za nasljednika blaženopočivšeg Mitropolita. Amfilohija.

Pozdravno slovo Njegovog visokopreosveštenstva Mitropolita crnogorsko-primorskog g. Joanikija

Vaša svetosti,

Vaše blaženstvo,

Vaša preosveštenstva,

Gospodo narodni poslanici, gospodo ministri,

Gospodine konzule Republike Srbije,

Časni oci i sveštenici, sestre monahinje,

Draga braćo i sestre.

Velika je radost da vas sve pozdravim povodom dolaska Njegove svetosti Patrijarha srbskog gospodina Porfirija i braće arhijereja povodom ustoličenja novog Episkopa budimljansko-nikšićkoga gospodina Metodija.

Vaša svetosti, Vi u ime Hristovo hodite i vozglovljujete cio srbski pravoslavni narod i sve narode u jurisdikciji Srpske pravoslavne crkve. Vi idete stopama Hristovim i stopama Vašega prethodnika iz davnih vremena, Svetoga oca našega Save Srbskoga, prvog srbskog arhiepiskopa, koji je ovdje, u ovoj nemanjićkoj svetinji, prije punih osam vijekova, ustoličio prvoga Episkopa budimljanskoga Jakova. I ova Episkopija svetosavska je imala taj blagoslov da živi punim životom punih četiri stotina i pedeset godina, dok nije zapustila zbog nasilja turskoga i nesloge domaće.

Međutim, Vaša svetosti, Vaši prethodnici, i oni raniji i oni noviji, starali su se da ova Eparhija nastavi svoj život. Pa je tako, sto godina poslije njenoga zapustošenja, Patrijarh srbski Arsenije IV Šakabenta pokušavao da obnovi ovu Episkopiju, ali nije u tome uspio. Međutim, ova svetinja i narod koji se oko nje okupljao, čuvao je vjeru, oganj žive, pravoslavne, iskonske i hrišćanske vjere! I došla su neka bolja vremena pa je Vaš prethodnik Gavrilo Dožić, uspio da obnovi ovu Episkopiju pod nazivom budimljansko-polimska. Ali ona nije bila dugoga vijeka zbog pritiska komunističkoga bezbožja. I Sveti Patrijarh Pavle, po prijedlogu blaženopočivšega Mitropolita Amfilohija, blagoslovio je obnovu ove Episkopije prije dvadeset godina. I evo, kao što vidite Vaša svetosti, ona je obnovljena, ona je podmlađena, ona je objedinjena oko ove svetinje i oko drugih svetinja, i pokazala je da je ostala vjerna Hristu Bogu i Svetom Savi, svetinjama u svim i najtežim vremenima! Sa velikom radošću Vas dočekuje ovaj Božiji i blagosloveni narod Eparhije budimljansko-nikšićke, Vaša svetosti i braćo arhijereji, i dragi gosti, širi svoja srca da vas zagrli sinovskom ljubavlju i odanošću.

A Vi ste, Vaša svetosti, nastavljajući djelo Svetoga Save, došli da date novi zamah obnovi ove Episkopije, i duhovnoj, i graditeljskoj, kulturnoj i svakoj drugoj. Veliko Vam hvala na Vašem trudu i na Vašoj ljubavi.

Vi nam donosite i blagoslov i mir, i pomirenje, jer vršite službu Božiju, koja je služba pomirenja. Prvo da se izmirimo sa Bogom, pa onda sa svojom savješću, pa onda, kao pečat svega, jedni sa drugima! Da prevaziđemo naše uobičajene podjele, razdore i raskole i da prepoznamo jedni druge kao braću u Hristu! Da se objedinimo Duhom Svetim oko Hrista Gospoda!

Neka Vaš dolazak, Vaša svetosti i braćo arhijereji, i dragi gosti, bude blagosloven!

I neka bude srećno i blagosloveno ustoličenje našega novoga Episkopa budimljansko-nikšićkog, gospodina Metodija!

Dobro ste došli, Vaša svetosti, ovom narodu koji vas željno i sa velikom radošću dočekuje!

Molimo Vas da blagoslovite svoju pastvu!

Transkript Danilo Balaban

Besjeda Njegove svetosti Patrijarha srbskog g. Porfirija

Vaše blaženstvo,

Visokopreosvećeni brate,

Preosvećena braćo i gospodo arhijereji,

Svi prisutni po dostojanstvu i po činu, ali iznad svega braćo i sestre.

Živ je Bog! Živ je Bog u svetima svojim, živ je Bog i ovde među vama. Živ je Bog i u ovoj svetoj zemlji, iako su mnogi pomislili da su Boga izagnali sa ovih prostora. Ali poslednjih decenija, a naročito nedavno prethodne godine, pokazalo se da je u ovom narodu živ Bog, prije svega kroz veličanstvene, čovjekoljubive, mirotvorne i molitvene litije, koje su svoj početak imale upravo ovde!

Živ je Bog jer je živa i snažna, braćo i sestre, vaša vera, vera svih nas, vera našeg naroda i naše Crkve! Živa je vera u našem narodu iako je mnogima ovde ona sablazan i ludost, a mi dobro znamo da je sila i premudrost Božija upravo u veri u živog i raspetog Hrista! U veri koja otkriva da čovek nema ništa ,,ako i čitav svet zadobije, a duši svojoj naudi”! Veri koja, kroz reči Svetoga Jefrema Sirina, potvrđuje da je važno da znamo ako umremo, i pre nego što umremo, da nećemo umreti ni kada umremo! Drugim rečima, da već unapred kroz veru Hristovu i zajednicu sa Njim, raspinjemo sebe sa Njim i vaskrsavamo zajedno sa Njim, ali na taj način pokazujemo da ne postoji nijedna sila ovoga sveta, ni lepota, ni bogatstvo, ni snaga, ni bilo šta što može da zameni Hrista i našu veru u Njega!

Tom verom, mi se ne plašimo ničega! Tom verom, mi se ne bojimo smrti! Tom verom, međutim, braćo i sestre, mi se bojimo samoljublja i sebičnosti, bojimo se egoizma i gordosti. Bojimo se narcisoidnosti, jer znamo da su to sve kamičci koji formiraju stazu koja nas vodi u propast! Litije koje su ovde počele, potvrdile su i pokazale na najdivniji, najčudesniji način da je živ Bog među nama. Velika je danas moja radost stoga što smo se baš ovde sabrali, oko ove divne i drevne zadužbine Nemanjića. I moram odmah na početku reći, isto tako zadužbine koja je divno obnovljena i čuvana i sačuvana domaćinskom pažnjom i domaćinskom rukom. Ovde je, a svi to vi bolje znate od mene, ali neka i drugi čuju i neka znaju, nekada služio nesalomivi pregalac i tribun, pop Mojsije Zečević, saborac i prijatelj Njegošev, saborac i prijatelj Svetog Petra Cetinjskog, ali i glasoviti pripadnik najvećeg srbskog plemena Vasojevića. Vasojevića, čiji je udeo u srbskoj istoriji i kulturi do danas, nesaglediv i nedeljiv. Narodna pesma, kao pripadnika plemena Vasojevića, opisuje Pavla Orlovića. A kolevka je i velikih srbskih dinastija, Obrenovića i Karađorđevića. I jedna i druga potiču iz ovih krajeva. Naši preci, sveti pravoslavni preci, su se u teškim vremenima ropstva napajali sa čistog izvora Hristovog, boreći se pre svega za krst časni i slobodu zlatnu, a to znači, borili su se baš kao i vi u vaše dane, ne samo da sačuvate i očuvate pravoslavnu veru, nego da pokažete i projavite na sve četiri strane sveta istinu, pravdu i ljubav te vere! Tu veru, kao prostor prisustva i ljubavi Božije i snage Božije u ovome svetu. I zaista nigde nije postojalo, kroz veru, razumevanje svoga predanja i svoje istorije, kao što je to slučaj na ovim prostorima. Niko tako, braćo i sestre, dubinski nije razumeo Kosovski zavet. Videći u Kosovskom zavetu ne puki i prosti mit, nego znajući da je kosovska žrtva Lazareva narodno ugledanje! Da je to u našem životu ostvarenje Hristove novozavetne žrtve, kao što je ovaj narod razumeo tu žrtvu. On ju je ostvario u svome postojanju, bezbroj puta među ovim ponosnim brdima koja nas okružuju.

Ideal zajedništva, ideal slobode i dar sabornosti, vekovima je napajao dušu onih koji su ovde živeli, ali i duše svih naših predaka, od Dunava do sinjeg mora. Zajedno sa Gospodom Hristom i Svetim Savom u kojem se naš Gospod Isus Hristos najlepše, u našem rodu ugledao zajedno sa našim predanjem, duhovnošću i đedovima. Zajednički nam je i put spasenja i nastojanje da na zemlji budemo ljudi, a nikada da budemo neljudi, kako je govorio naš veliki, blaženog spomena, Patrijarh Pavle. Da budemo ljudi, a ne neljudi, da bi se naša duša radovala i ovde, ali i u carstvu nebeskom, jer Bog nas, braćo i sestre, uči tome, a uči nas i Sveto jevanđelje. Neće nas prepoznati Bog pre svega po telu i krvi i po tome kome narodu biološki pripadamo, jer ako je to samo biološka pripadnost, onda je postojanje i takvog naroda i pojedinaca u njemu započelo svoje postojanje ovde, ali isto tako i ima kraj ovde u istoriji.

Neće nas Bog prepoznavati ni po tome koliki nam je imetak. Mnogi misle da su silnici i moćni, i ako vladaju zemljama i državama, da su zapravo posednici i mora, i njiva, i reka, i brda i dolina, ali i ljudskih života. A mi Jevanđeljem znamo da sami po sebi nismo vlasnici ni sopstvenog života, ali u isto vreme, u zajednici sa raspetim Hristom, i kada smo najsiromašniji, kada nemamo ni materijalna dobra ni bilo kakve slave, mi postajemo vladari sveta, jer umrli smo pre nego što smo umrli, a zapravo smo u Hristu vaskrsli! Tome nas uče i o tome svedoče brojni svetitelji. Tu blizu je Sveti Vasilije Ostroški. Čega je on bio vladar? Šta je bilo njegovo? Ništa od ovoga sveta, a u Hristu sve je postalo njegovo i on je car, kralj i vladar sveta! On je taj čijim molitvama se upravljaju naši životi po zakonu Hristovom! Pa ko je onda moćan i ko je onda silan? Dakle, neće nas poznati Bog samo po pripadanju nekom narodu ili koliki imetak imamo, niti po tome za koga glasamo, da li živimo u ovoj ili onoj državi ili smo stanovnici ovoga ili onoga grada. Bog će nas prepoznati i suditi nam samo u zavisnosti od toga da li slušamo i da li se trudimo, makar i slabašni i nemoćni, da tvorimo volju Njegovu i da živimo po Zakonu Njegovom.

Reći ću to pred vašim licem, ali više da čuju drugi – oni koji danas govore da Crkva ima pretenzije u odnosu na neke teritorije, da ugrožava nečiji autoritet, da se bori za vlast od ovoga sveta, ili da ima bilo kakve slične težnje. Ti koji to govore obmanjuju narod. Nas zavarati ne mogu, jer mi smo sabrani oko svetinje Svetoga Georgija, ali mnoga naša braća, naši srodnici, u kojima još nije proklijalo autentično seme vere, bivaju zavođeni. U odnosu na njih, progovoriću opet: Duh litija je pokazao kakav treba da bude naš stav. Neka bude ko šta hoće, neka se oseća da pripada kom hoće narodu, ma koliko ponekad mi mislili drugačije.

Rekao sam u Podgorici, a neko je kritikovao i vele: ”Nije izgovorio crnogorski narod.” Neka bude ko god hoće Crnogorac, a onaj koji ne samo da hoće, nego zna svoje korene, svoje stablo, plodove vasojevićkog stabla, zna i hoće da pripada srbskom narodu. Ipak, još jednom, to ne znači da mi ne prihvatamo, ne razumemo, ne poštujemo ili ne grlimo one koji žive pored nas, a deklarišu se da su Crnogorci.

U Crkvi Hristovoj, međutim, ne samo da nema ni Srbina ni Crnogorca, nego nema Grka ni Jevrejina, nema Albanca i Hrvata, nema apsolutizovanja bioloških konteksta svoga postojanja. Samo onaj koji je oplemenio sebe Hristom, on je upotrebio taj dar da pripada jednom narodu kao odskočnu dasku da, preobražavajući se u svom narodu, upoznavajući najpre sebe, znajući ko je sam, može da postane sposoban da se otvori za drugog, da zavoli drugog i da prihvati drugoga upravo onakvim kakav on jeste. A onaj koji ne zna ko je, koji ne zna sebe, on naprosto ne može upoznati nikoga niti voleti ikoga. Voleti sebe, voleti sebe kao dar Božiji, moguće je samo u Hristu i kroz Hrista. Zato, dakle, one koji svoje ambicije i svoj odnos prema životu i drugim ljudima hoće da pripišu drugima, u našem slučaju nama, neka svoje sopstvene želje, strahove, projekcije, vlastoljublje, ne pripisuju Crkvi, jer promašili su. Naša sveta Crkva ima, ako hoćete, samo jednu strategiju, samo jednu politiku, samo jedan životni stav i orijentir: to je biti jedno sa Bogom čitavim svojim bićem. Ali u Bogu, sa Bogom i kroz Boga, težiti i činiti sve da budemo jedno i sa drugim u svojoj porodici, sa drugim kao sa svojim komšijom, sa drugim kao sa svojim sugrađaninom i rođakom. Sa drugim kao sa svojim sunarodnikom, a onda i sa drugim kao sa svakim narodom. To je putanja od biti jedno sa najneposrednijim svojim bližnjim, do biti jedno u Hristu sa čitavim svetom. I ovaj današnji, veličanstveni skup, pokazuje punoću Crkve, njeno jedinstvo i ljubav koja nije, niti može biti omeđena nikakvim međama i državnim granicama. Jer kao što ne postoji vidljiva granica između ovog i onog sveta, tako i ovde na zemlji, istinsku ljubav koju osećamo jedni za druge, a Bog nam ju je darovao, ne može zaustaviti nikakva granica, ma ko postavio tu granicu.

I još da kažem da Crkvu ne možemo poistovetiti ni sa jednom političkom ili bilo kakvom državnom granicom. Nema, dakle, u Crkvi granice ni između neba i zemlje i granice Crkve se ne mogu menjati kad god se promene granice država. Jedino što je apsolutno u svetu, večnosti, jeste živi Gospod. Sve ostalo je promenjivo i relativno. Države postaju veće i manje i nas ne interesuje da li se neka država smanjila ili uvećala. Mi znamo da Hristos i Crkva nadilaze svaku granicu. I ne postoji ustrojstvo i sila ovoga sveta koje može promeniti ustrojstvo Crkve. Naša pomesna Crkva, Srbska pravoslavna crkva, je autokefalna Crkva. Ona ima svoju kanonsku jurisdikciju, koju ne propisuje niko osim sabora svih Pomesnih crkava. Naša, dakle, Srbska pravoslavna crkva, kao autokefalna Crkva, jeste u jedinstvu sa svim Pomesnim pravoslavnim crkvama i ona pripada jednoj svetoj, sabornoj i apostolskoj Crkvi.

I u tom smislu mi nemamo ništa protiv. Neka se svako organizuje u bilo koju vrstu molitvene zajednice, ako to njemu odgovara. I pod uslovom da ne ugrožava bilo koga niti elementarno ljudsko dostojanstvo. Ali bilo koja molitvena zajednica tako organizovana ne može biti u jedinstvu i nije u jedinstvu sa punoćom vaseljenskog pravoslavlja. I, kao takva, ne može nikada ukrasti i uzeti identitet Pravoslavnoj crkvi, koja ima svoju kanonsku jurisdikciju i ovde na ovim prostorima. Naravno, braćo i sestre, da ovu istinu može da razume samo onaj koji je čistog srca, koji želi da bude u jedinstvu i zajednici sa Gospodom našim. A onaj koga su ovozemaljske moći obile toliko da su mu čula obamrla i pomračena, ne može ni da pojmi koliko je neprijatelj samome sebi. Za takva smo dužni da se molimo i takve mi pozivamo da budu među nama. Prihvatimo ih kao braću najrođeniju, jer i oni su zaista naša braća. Vi, braćo i sestre, vi i ja, svi zajedno sabrani naši sveštenici i sa narodom u eparhiji, ni sa kakvim jezikom mržnje ne smemo opštiti. Ne smemo odustati od ljubavi i ne smemo nikoga i nikada odbaciti iz našeg srca. Ljubavlju se moramo boriti sa i onima koji su daleko od nas, zato što to i oni hoće. A mi bismo želeli da smo zajedno sa njima. Ljubavlju se moramo boriti, pre svega, da i u njima, molitvom i tom našom ljubavlju, bude probuđeno zrno vere koju je Bog poseo u svakog čoveka.

I evo, opet da se setimo našeg Svetog patrijarha Pavla, koji nas je učio: ”Ko pobedi sebe, taj je pobedio svet.” Ko pobedi egoizam, ko pobedi samoljublje, ko pobedi laž u sebi, taj je pobedio čitav svet. Nije nas obeshrabrilo ni kada nam nisu dali, da upravo u rečenom kontekstu, uđemo u našu rođenu kuću, u Cetinjski manastir, da služimo službu i u toj službi uvedemo Mitropolita cetinjskog, našeg Mitropolita Joanikija. Neko je hteo, menjajući teze, da ono što iz vere izvire, ono što iz smirenja izvire, ono što izvire iz litija ovoga naroda, to je hteo da prikaže kao nasilje, a zapravo nasilnim putem, najbrutalnijih putem, hteo je da spreči da uđemo u našu kuću. Pritom ništa nemamo ni protiv toga da su oni protiv, ali da nas sprečavaju silom da uđemo u našu kuću, znamo da je to podvala koja je htela da prikaže Crkvu našu, i taj glas se valja na ovim prostorima, kao izvor svih nevolja, izvor svakoga zla. I naravno, kada proglasite nekoga da je sam po sebi zao, onda dajete legitimno pravo svakome ko hoće da tog, zamenjenim tezama proglašenim zlim, eliminiše. Stvoren je, dakle, jedan konstrukt, jedna virtuelna stvarnost, koja je proglašena za činjenicu i protiv nje se digao čitav svet.

Kad kažem čitav svet, mislim na svet ideologija, svet politikanski, svet koji gleda na čoveka, isključivo i samo, kao na sredstvo, kao na glas koji treba da utvrdi njegovu vlast. Vlast koja bez korena Hristovog, već u svom startu, postaje svoja suprotnost. Vrlo brzo se pokazuje, i pokazaće se, ko je tu laž, a ko je istina. Mi, dakle, znamo da je istina, put i život Hristos, a On je među nama, On je u Cetinjskom manastiru i sada i tada bio. Mi, dakle, nismo imali pravo da ne izvršimo delo Crkve, da posle mnogo vekova, mi budemo oni koji će odustati i okrenuti leđa sopstvenoj kući i pristati da ne ustoličimo Mitropolita na mestu gde su uvek ustoličavani i gde će uvek, do svršetka sveta, biti stolica Mitropolita crnogorsko-primorskog, kanonskog pravoslavlja, u ovom slučaju kanonske Srpske pravoslavne crkve.

Mi smo, moleći Gospoda za mir, za ljubav, za one koji nas napadaju i ruže, služili Svetu liturgiju i, slava Bogu, ustoličili Mitropolita Joanikija onako kako valja i trebuje. Svojim nepristajanjem, braćo i sestre, i vi ste, svojim nepristajanjem na nasilje, pred nasiljem spasili obraz i onih koji su posegli za nasiljem. Nadam se i verujem da su mnogi među njima prepoznali ljubav Hristovu iz naših postupaka i da su prepoznali u sebi božansku ljubav, te da su neki od njih večeras među nama, i da će sutra biti na službi Božijoj, na kojoj ćemo na tron Episkopa budimljansko-nikšićke Eparhije uvesti brata Metodija.

I eto nas opet zajedno, draga braćo i sestre, s radošću, kao nedavno u Podgorici. Evo nas opet, da se radujemo jedni sa drugima i da poručimo svima: Hristos je Gospod naš! Zbog Njega se borimo i Njemu se klanjamo! On određuje naš put i naš cilj. On postavlja sistem vrednosti po kojima živimo. I vladika Metodije, koji je svojom ljubavlju prema Hristu, Bogu Živome, prema jedinstvu Crkve svetosavske, ljubavlju prema narodu Božijem prepoznat od sabora arhijereja naše Crkve da vas predvodi u ljubavi, da vas predvodi u molitvi, da vas predvodi u svakom dobrom delu. Okupio nas je danas da se molimo da istraje u svemu tome. Zato punim srcem danas pred vama izgovaram i vas pozivam da kažete za vladiku Metodija: ”Dostojan!”

Transkript Danilo Balaban, Mitropolija