Besmrtna plovidba monitora „Drava“ - 2. deo

07.04.2021. god.

Boško Antić, kontraadmiral u penziji

Tako umiru heroji

Oko sedam časova i petnaest minuta primećen je neprijateljski izviđački avion na velikoj visini. Svima je bilo jasno da je "Drava" otkrivena i da predstoji okršaj sa nemačkom avijacijom. Posada se nalazila na svojim borbenim mestima. Nije to više bila ona posada od pre šest dana, već su to bili prekaljeni borci, straha nije bilo, a odlučnost se videla na svakom licu.

"U sedam časova i trideset minuta pojavila se formacija od dvanaest 'štuka’ , koje se obrušavajući ustremiše na brod. Nailazile su u grupi po tri, a onda se jedan po jedan avion obrušavao na stranu na kojoj je brod. Odmah su žestoko obasuli 'Dravu' bombama, a u momentima horzontalnog leta mitraljirali su po palubi broda. 'Drava' je plovila u cik-cak kursu, a brodski artiljerci su paklenom vatrom odgovorili na njihove napade. U tom prvom horizontalnom letu su izbacili tridesetak bombi."

Videći da im prvi napad na "Dravu" nije uspeo avioni su u talasima od po tri letelice krenuli u drugi napad, uz strahovito zavijanje čuvenih sirena, kojima su raspolagali ovi avioni, počelo je obrušavanje i prva bomba je pala s leve strane broda, ali je avion koji ju je izbacio pogođen rafalom teškog mitraljeza pao u Dunav. Bolju sudbinu nije doživela ni druga "štuka" jer je i ona svoj poslednji let završila u Dunavu.

"Treća 'štuka'' je pogođena već u prvom pokušaju" , seća se Banauh, "i sva u plamenu odletela prema Bačkoj, gde je pala u polje, u blizini sela Gložanj. Tako je uništena jedna eskadrila od tri aparata. Naša protivavionska odbrana bila je bez zaštite, osim nišandžija na protivavionskim topovima koji su bili zaštićeni pancirnim limom.“

Tokom prvog i drugog napada ranjeno je i ubijeno dosta artiljeraca, a novi, treći, napad, "Drava" je dočekala sa proređenom posadom.

U tom napadu, prema sećanju Karla Banauha, pogođen je levi bok broda, blizu strojarnice, gde su se nalazili pomoćni strojevi, što je izazvalo prodor vode i prestanak rada strojeva.

Druga bomba pala je između teškog mitraljeza i kupole pramčanog topa, blizu municione komore, što nije izazvalo njenu eksploziju jer bomba nije probila oklopljenu palubu, ali je pobila poslugu teškog mitraljeza za vreme prenošenja municije.

"Pored sveg nastojanja strojarskog osoblja da zaustavi prodor vode" , navodi Banauh, "pa da osposobi pomoćne strojeve, 'Drava' je polako počela da tone."

I pored toga što su artiljerci bili proređeni, svom žestinom je otvarana vatra na nailazeće avione. Komandant je shvatio da dolazi kraj. Pozvao je Stanka Perića i naredio mu da spali dokumente za šifrovanje.

Ranjeni brod se brani

Brod je polako tonuo i naginjao se na jedan bok. "Štuke" su se svom silinom obrušavale na "ranjeni" brod, kao strvinari. Sledeća bomba pogodila je stambenu prostoriju mornara koja se nalazila na krmenom delu broda i tom prilikom pobila više od deset mornara, među njima i grupu mineraca koji s ukrcani u Bezdanu, kao i onog vojnika koga je na brod doveo Šurdilović, kada je bio u patroli u Bezdanu.

"Potom je bomba pogodila levi bok broda kod prostorije mašinskih podoficira i prouzrokovala prodor vode" , seća se Banauh, "sledeća je pala na pramčani deo broda. Protivavionska odbrana je malaksavala i prestala sa dejstvima, jer su bombe i mitraljeski meci onesposobili najveći deo oružja, posluga je pobijena ili ranjena. U prostoriji, u kojoj sam se nalazio za vreme napada, samnom je bilo još mašinskih podoficira koji su zajedno sa mnom trebali da preuzmu smenu u osam časova. Tu su bili i narednik kuvar Obren Mijušković, podoficir iz minersko-baražne grupe, koji se ukrcao u Bezdanu, i jedan mornar za poslugu. Mislim da nas je bilo sedam.

Voda je sve više prodirala u tu prostoriju i pretila je opasnost da se podavimo, a zbog mitraljeske vatre izlazak na palubu bi bio pogibeljan. Ipak, odlučio sam se da izađem i pokušam da se sklonim na desnom boku kod plovaka i protivminskih mreža udaljenih tri do četiri metra od izlaza iz mašinske prostorije. Čučnuo sam iza plovaka, nadajući se da će mitraljeska vatra i meci dok probiju lim plovaka izgubiti na svojoj ubitačnoj snazi. Ostali, koji su još bili u prostoriji, kolebali su se da li da izađu ili ne. U tom času, ponovo se čulo zavijanje 'štuka' i bačena bomba pala je na šest metara od mene. Svi oni koji su bili u tom momentu na ulazu poginuli su, ja sam, toga se sećam, video plamen eksplozije i sebe u vazduhu zajedno sa plovcima, nakon čega sam izgubio svest."

U poslednjim trenucima borbe Miroslav Šurdilović se nalazio sa mitraljezom na pramčanoj topovskoj kuli, svoje viđenje poslednjih trenutaka monitora "Drava" video je ovako:

"Čuli smo brujanje motora. Znali smo da nailazi poslednji obračun, odlučujući okršaj koji nas je očekivao. Svako je bio na svom mestu. Prvo se pojavilo deset-dvanaest ''štuka'' , počele su da kruže oko nas, a onda da se strmoglavljuju na brod, uz zavijanje sirena.

Komandant Berić je stajao na komandnom mostu i neumorno, preko brodskog telefona, izdavao zapovesti čas kormilaru, čas artiljercima. Bruno Šegvić i Sulejman Šehović bili su na palubi kraj protivavionskih topova, uz mornare."

Brodska artiljerija, kojom je komandovao Sulejman Šehović, uzvraćala je paklenom paljbom, a po tvrđenju Šurdilovića nemački piloti su leteli tako nisko da se razaznavalo njihovo lice. Od grmljavine, zvižduka i eksplozija bombi i urlanja avionskih sirena nije se ništa čulo.

"Dok je monitor polako tonuo" , seća se Šurdilović, "mi smo i dalje dejstvovali. Svi moji pomoćnici su se smenjivali, tako su ginuli. Nekim čudom ostajao sam živ. Na trenutak sam pomišljao da će me neka 'štuka'' zakačiti 'njuškom'' , toliko su letele blizu, još bliže nego u početku.

Nemci nisu uspevali da pogode brod tako da ga potope, a parčad bombi letela su na sve strane. Jedno je ubilo Šurdilovićevog pomoćnika, drugo je pogodilo njega. U žaru borbe nije odmah video da je ranjen.

"Bilo je užasno i veličanstveno" , nastavlja Šurdilović, "ako smo zapamtili taj okršaj, pamte ga i Nemci koji su u njemu učestvovali."

Gromovnik iz Trebinja

Bomba koja je pala pored topa, kojim je lično nišanio Sulejman Šehović, pobila je celokupnu posadu pramčanog topa i glavnog artiljerca Sulejmana Šehovića, čija je proređena artiljerija nastavila da grmi po "štukama" koje su kao osice napadale već upola potonuli brod. Čuo se uzvik među preživelim mornarima: "Poginu i naš Sveti Ilija", jer tako su zvali svog komandira artiljerci sa "Drave" posle dejstava kod Bezdana. Posadu su zamenili drugi. Ne zna se tačno koliko su artiljerci oborili "štuka". Pominje se cifra od tri do dvanaest, ali je sasvim svejedno, bitno je da se posada "Drave" borila, da se nije predala i da nije dozvolila da nemački avioni slobodno paraju nebo iznad našeg Dunava. A ko je Sulejman Šehović koji je poginuo sa svojim artiljercima - musliman koga su njegovi mornari zvali Sveti Ilija?

O Sulejmanu Šehoviću, hrabrom artiljercu sa "Drave" , dugo nije bilo dovoljno podataka. Prazninu su popunili njegovi rođaci i prijatelji Milorad Korač, dr. inž. Muhamed Riđanović i dr. inž. Emir Humo iz Sarajeva.

Sulejman je rođen 21. marta 1916. godine u Trebinju, od oca Jusufa i majke Đulse, rođene Ribica. Porodica Šehović je bila jedna od najnaprednijih trebinjskih porodica. Sulejman se školovao u Trebinju i Mostaru, gde je maturirao 1934. godine. Sve je razrede završavao sa odličnim uspehom, a maturirao je kao najbolji đak mostarske gimnazije u svojoj generaciji. Imao je još tri sestre: najstariju Murtu, udatu Riđanović; mlađu Almasu, udatu Humo; najstariju Biseru, udatu Efendić. Otac Jusuf umro je u Sarajevu 1943. godine, a majka Đulsa 1951. godine, takođe u Sarajevu.

Po završenoj gimnaziji i maturi 1934. godine otišao je u Pomorsku akademiju zajedno sa svojim drugom Milom Pažinom. Za vreme školovanja u Akademiji Sulejman je bio najbolji i završio je školovanje kao prvi po rangu, radi čega je dobio zlatnu sablju. Njegova porodica raspolaže fotorafijom sa prijema te sablje na školskom brodu Pomorske akademije.

Po završenom školovanju 1937. godine Sulejman je ukrcan na razarač "Dubrovnik" , kao potporučnik, odakle je u leto 1940. godine premešten na Ohridsko jezero u činu poručnika korvete. Nema podataka zašto je tako vrstan oficir, najbolji u svojoj klasi, otišao na službu na jezero, ali sigurno je da mu je mesto bilo u najelitnijim jedinicama Mornarice. Uoči samog rata, s obzirom na pokazane kvalitete u službi na Ohridskom jezeru, i očekivanje rata, premešten je na monitor "Drava". Tako je imao retku priliku da za veoma kratko vreme upozna more, jezero i reku, gde je završio svoju kratku vojničku karijeru poginuvši pored svojih topova, koji su sedam dana "grmili" pod komandom mladog Trebinjca.

Komandant ne napušta svoj brod već tone sa njim zajedno

"Komandant Berić nije ni napuštao komandno mesto", kaže Miroslav Šurdilović, "pozvao me je da siđem sa mitraljeza. Kad sam stigao do oficirske kabine, odjeknuo je pucanj. Vrata su bila otvorena. Prvi oficir Bruno Šegvić ubio se, skoro, na moje oči iz pištolja."

"Kad sam prišao komandantu, snažno me zagrlio, poljubio, prikačio svoj orden sa bluze na moja prsa, rekao mi da me unapređuje, a zatim neočekivano naredio:

- Brzo skini odelo, skači u vodu, inače nećeš isplivati.

- A vi, gospodine? - upitao sam zbunjen.

- Naređujem ti da slušaš! Požuri, voda se penje..."

Iznad "Drave" su i dalje kružile "štuke" , Šurdilović je skočio u vodu, koja je bila uzburkana, jer je monitor tonuo i stvarao virove oko sebe.

"Kad sam malo dalje otplivao, okrenuo sam se i video komandanta na mostu sa rukom na obodu šapke, dok se zastava neprekidno vijorila. Dolazilo mi je da se vratim. No, tek tada sam osetio da sam malaksao i primetio sam da je voda užasno hladna. Pošao sam se grčevito odupirati i plivati ka obali, koja mi se, zbog razlivenog Dunava, činila daleko, veoma daleko."

Zastavu je Aeksandar Berić pozdravljao potvrđujući reči sovjetskog narodnog heroja Zoje Kosmodemskaje "da je svaki brod snažan onoliko koliko je posada verna zastavi koja se vije na njegovom jarbolu". "Drava" je, zista, bio jak brod - njena posada bila je verna zastavi koja se vijori na njenom jarbolu.

Otac na poprištu bitke

Aleksandrov otac Ivan odmah nakon izbijanja rata odlučio da krene u Novi Sad, a kada je proglašena Nezavisna Država Hrvatska više nije mogao čekati. Dvanestog aprila ujutro našao se na salašu Dunđerskih u Čibu, a igrom slučaja, sreće ili nesreće, nedaleko od njega njegov sin Saša je vodio životnu bitku sa nemačkim "štukama" , koje su uz huku jurišale preko salaša ka Dunavu, ali se brod sa tog mesta nije video.

Njegov Saša, junak aprilskog rata, komandant kakvog bi svaka posada i mornarica poželela da ima, častan oficir, već sedam dana ratuje s ovim vazdušnim piratima, braneći naše nebo i zemlju, tog momenta završavao je svoj život na svojoj "Dravi". Otac tada nije znao kakvog heroja sina ima, kakvog mornara je odgojila majka Draga. Da je znao bilo bi mu teško, ali sigurno bi bio ponosan, jer njegov Saša drugačije i nije mogao. Pa, tako ga je vaspitao.

Ivan Berić je ubrzo saznao šta su tog dana "štuke" učinile i ko je bio taj hrabri komandant koji im je zapržio čorbu." Gledao je svojim očima juriše "štuka" i kako zapaljene nestaju da bi se "zakucale" u plodnu bačku zemlju. Bol za njegovim Aleksandrom ublažavao je ponos zbog njegovog junačkog podviga, besprimernog u aprilskom ratu. O herojskoj borbi monitora "Drava" pričala je cela Vojvodina.

Fašistički pir počinje

Ova grupa preživelih nije znala za druge preživele, ali su kasnije saznali da su mrtve mornare folksdojčeri opljačkali, a neke ranjene i iznemogle na obali i pobili. Među njima je bio i jedan mornar iz Šapca. Zahvaljujući baš tome kasnije se saznalo ko su mučke ubice hrabrog mornara. Jedan od limara iz Čelareva našao je u štednjaku, koji je trebao popraviti, pismo koje je ubijeni mornar iz Šapca počeo da piše svojoj majci.

Izdajice nisu mogle da veruju da postoje tako hrabri ljudi, a Berić je samo ostao dosledan svojim rečima izgovorenim ranije pred posadom. Preživeli Ivan Dorotić kasnije izjavljuje:

"Čovek njegovog kova, vatreni patriota, svestan veličine svoje žrtve za dalji produžetak otpora, drugačije nije ni mogao postupiti. On se držao tradicije najhrabrijih pomorskih komandanata...

Dakle, komandant Berić i njegov prvi oficir Šegvić umrli su zajedno sa svojim brodom, a poručnik fregate Šehović pao je pre toga."

Preživeli Karlo Banauh piše:

"... brod je potopljen na 1.287 kilometru... Po potonuću iz vode je ostao da viri jarbol iza komandnog mosta, a na njemu se još vila zastava jugoslovenske ratne mornarice... Preživele sa broda voda je odnela ka bačkoj strani i većina ih je isplivala na obali blizu Čiba, mesta četiri kilometra od obale. Ja sam se na površini održavao više nesvesno nego plivajući.”

Istina o junačkoj smrti

Posle rata neki bivši pripadnici Kraljevske mornarice, oni koji nisu izvršili svoju obavezu u odbrani otadžbine, lansirali su tezu da su Aleksandra Berića "ubili petokolonaši". Ta verzija je nedvojbeno jasna, jer se želelo dokazati da on nije ostao na svom brodu, da ga je napustio. Na primedbu da je Bruno Šegvić otišao dobrovoljno u smrt zlobno su komentarisali u tim krugovima da je on bio "nervčik" , pa da nije čudo što se ubio. Želja je to da se nikom ne oda priznanje, da se rastereti nečija savest, jer su u tadašnjoj Mornarici mnoge savesti zatajile. Međutim, da komandant "Drave" Aleksandar Berić i njegovi oficiri Šegvić i Šehović nisu napustili brod i svoje mrtve mornare svedoče njihovi preživeli drugovi, Joca Marinković iz Belegiša, koji je sa svojim zetom krišom noći sahranio Aleksandra Berića na groblju u Belegišu, činjenica da su folksdojčeri od preživelih tražili da kažu gde im je komandant, seljaci sa desne obale Dunava koji su posmatrali neravnopravnu borbu "Drave" s nemačkim štukama govore drugačije.

Poslednji preživeli svedok Todor Skerletović je novinaru "Ilustrovane politike" rekao: "Nedugo po mom povratku dođe mi tadašnji lekar doktor Sulejman Ljutović. Zovu ga, kaže, da ide u Belegiš. Tamo je Dunav izbacio brodskog oficira. Pa traže da on utvrdi ko je taj nesrećnik. Pošto si ti Todore bio u Rečnoj flotili na onom brodu koji je nedavno potopljen kod Čiba pođi sa mnom, možda ćeš mi pomoći." Krenuo sam odmah, a srce mi se stislo, noge klecaju. Sve mi nešto govori: to je tvoj komandant Berić. Kad tamo zaista on. Posle ga je Joca Marinković sahranio na belegiškom groblju.“

JUNACI ZA SVA VREMENA

Nije lako, susrevši se lice u lice sa smrću, poginuti kao heroj. Ali, još je teže poginuti kao bezimeni heroj, kada znaš da tvoj podvig neće zapamtiti ljudi, da tvoje ime niko nikada neće znati, i da slava tvog junačkog podviga neće ozariti čak ni tvoje prijatelje. Tako zapisa autor feljtona "Heroji tvrđave Brest", tako misle i svi koji su preživeli i nadživeli svoje drugove sa "Drave".

O herojskom podvigu komandanta monitora "Drava" poručnika bojnog broda prve klase Aleksandra Berića i njegove hrabre posade još će pisati istorija, jer se ne sme zaboraviti da je ovaj jedini brod bivše jugoslovenske Monarice koji se, od prvog dana, borio s neprijateljem, prkosio mu i nanosio udarce sve dok nije potonuo u ledene dubine Dunava.

Međutim, da komandant monitora "Drava" Aleksanadar Berić i njegovi oficiri Šegvić i Šehović nisu napustili svoj brod i svoje mrtve mornare i da Berića nisu ubili folksdojčeri na obali kod Čiba, svedoči Joca Marinković iz Belegiša, koji je sa svojim zetom sahranio komandanta Berića.

"Dunav je kod spruda, uz levu obalu, izbacio telo mornara. Među njima i komandantovo telo. Nismo mogli od ustaša da ih prikupimo, zato smo komandanta preneli noću na naše groblje i sahranili ga. Kod njega smo, u novčaniku, našli hiljadu dinara i časovnik..."

Taj časovnik predat je rodbini, imao je ugraviranu posvetu kojom mu njegov otac Ivan poklanja časovnik prilikom završetka Pomorske akademije.

Dugo je Berićev grob bio zapušten i na njemu se nalazila samo ploča koju je postavio sin Ivan. Dugo je trebalo da se taj grob uredi i do 1973. godine na Dan Ratne mornarice, pomorstva i rečnog brodarstva, na grob se polaže venac. Time se odaje pošta hrabroj posadi "Drave". Prisutni su uvek bili i preživeli sa broda u čijem oku su suze za svojim hrabrim komandantom.

Sudbina potopljenog broda "Drava" nije u potpunosti rasvetljena. Zna se da su brod izvadili Mađari i oteglili u Budimpeštu. Nisu ga uvrstili u svoju Dunavsku flotilu, niti rashodovali. Monitor se posle rata nalazio raspremljen i bez naoružanja, konzervisan na navozu brodogradilištu u Budimpešti. Ponudu Mađara 1947. godine da preuzmemo “Dravu” nismo prihvatili, jer se smatralo da monitori nemaju više perspektivu

Sličan je slučaj i sa posadom ovog broda. Nikada nije utvrđen spisak članova posade. Dokumenta broda su nestala sa brodom, a preživeli su kasno počeli da pišu svoja sećanja, pa se mnogih članova posade nisu mogli ni setiti.

ZADATAK JE IZVRŠEN

I pored toga što je komandant Rečne flotile kapetan bojnog broda Edgar Angeli izdao svoju jedinicu i prešao izdajničkoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj i u njoj čak postao komandant ratne mornarice, Rečna flotila je izvršila svoj zadatak. Učinila bi i daleko više da je njena komanda funkcionisala, da je komandovano dejstvima njenih brodova, koji nisu imali dovoljno informacija o događajima u njihovom okruženju.

U skladu sa ovom tvrdnjom govore i činjenice, kao što su: izvršeno je polaganje minskih prepreka i one su znatno usporile napredovanje Nemaca Dunavom, učešće monitora "Drava” u prevoženju kopnenih jedinica kod Bezdana, pružanje otpora monitora "Morava" nemačkoj avijaciji, pokušaj zaprečavanja Sipskog kanala i postupak posade broda "Vitez”, rušenje svih mostova istovremeno (istina, učinila je to inižinjerija), snažan otpor monitora "Drava" agresoru i celokupan postupak posade i njenog komandanta od početka borbe do potonuća, istovremeno povlačenje ka Beogradu, ni jedan objekat Rečne flotile nije dospeo u ruke neprijatelju (ili su potopljeni u borbi ili su ih potopile posade) i pokušaj povlačenja posada ka Beogradu i Obrenovcu, a potom priključenje jedinicama Mornarice na moru.

Tako je sa dunavske scene nestala još jedna rečna ratna flotila, da bi kao ptica feniks iz pepela nikla druga od brodaraca, ribara i seljaka sa obala Dunava i njegovih pritoka. Ubrzo su zasijala svetla koja je najavila posada "Drave” hrabro se boreći do poslednjeg daha protiv nadmoćnijeg neprijatelja, skoro sama.

JUNACI SU IPAK ODLIKOVANI

Godinama se objavljuju feljtoni i članci o monitoru "Drava” i svaki put postavlja se pitanje odavanja priznanja ovim herojima. Tako to kod nas bude - najhrabrijim, najčešće, ne odajemo nikakvo priznanje.

Kada je u "Politici ekspres" objavljen moj feljton pod naslovom "Pramcem u besmrtnost" , koji je u potpunosti obuhvatio događaje na Dunavu u to vreme, mnogi su posle toga pitali kako to da Aleksandar Berić nije proglašen narodnim herojem, i kako to da nisu odata nikakva priznanja svim ostalim junacima. Odmah posle toga, Ivan - sin Aleksandra Berića, mi je dao kopiju dokumenta koji ukazuje da su oficiri ovog monitora ipak odlikovani Ordenom Karađorđeve zvezde četvrog stepena.

"Svaki je narod slavan koji imade velika dela" , napisao je Jovan Mišković, načelnik Đenearlštaba srpske vojske u svom članku "Naši spomenici" , "ali pored velikih dela narod može biti bez slave, ako mu dela ostanu neznana. Stoga je uvek nužno da se ta slavna dela skupe i zabeleže, da se metnu u istoriju kao čuvarku narodnog života, pa da ih potomstvo zna, znajući uvažava i poštuje, uvažavajući i poštujući održava. Veliki su utisci na potomstvo ti spomeni, i narod se uvek s dostojanstvom ponaša u svetu, s karakterom vlada u životu, s junaštvom ulazi u posao. I kad ne bude više naroda na zemlji, koji je velika i slavna dela činio, opet ostaju opisana a njegova dela, i svet im se klanja posle toliko vekova - ona koriste ostalom čovečanstvu."

Ima li većeg dela od ovog koga je učinila posada monitora "Drava" sa svojim komandantom? Odgovor će svi dati: Nema!. Učinimo da postane i slavno, da nam bude putokaz u odbrani otadžbine, koja je neprekidno na udaru svetskih silnika, koji stalno "uvode novi svetski poredak” , a posle takvog uvođenja nas Srba je sve manje.

EPILOG

Umesto zasluga zbog hrabrosti sina, muža i oca Aleksandra Berića, njegov otac Ivan, supruga Vera i sin Ivan doživeli su samo neprijatnosti, o kojima se malo zna, jer je ova skromna porodica, razočarana, ćutala.

Aleksandrova supruga Vera je sa sinom Ivanom, preko Zagreba, stigla u okupirani Beograd. Na Savi je tada već bila uspostavljena granica. Iz kolone, u kojoj je stajala u crnini na graničnom prelazu sa sinom, izveo ju je nemački vojnik. Opazila je nemačkog oficira kome se obratila želeći da zna zbog čega je izvedena iz kolone. On ju je pitao zbog čega je u crnini, a kada mu je rekla da joj je poginuo muž kao vojnik i izgovorila njegovo ime rekao joj je da je čuo za Aleksandra Berića i da je bio veliki junak.

Iako je znala pet stranih jezika, Vera nije nikada dobila posao, a sin Ivan se u školi često morao potuči jer je označen kao sin kraljevskog oficira.

I konačno, nakon 61 godinu, predsednik Savezne Republike Jugoslavije dr Vojislav Koštunica je 10. aprila 2002. godine povodom 61. godišnjice Aprilskog rata "za ispoljenu hrabrost i odlučnost u Aprilskom ratu 1941. godine Velikim odlikovanjem - MEDALJOM ČASTI odlikovao posmrtno poručnika bojnog broda Aleksandra Berića, komandanta monitora 'Drava".

Borba, vođena preko sredstava informisanja, gotovo 30 godina urodila je plodom - hrabri komandant monitora "Drava" poručnik bojnog broda 1. klase Aleksandar Berić, najveći junak Aprilskog rata, odlikovan je i time je, bar delimično, odato priznanje celokupnoj posadi.

Nažalost, sin Ivan je u međuvremenu umro, a unuke Aleksandra Berića Aleksandra i Biljana nisu ni obaveštene o tome, pa ipak pristale su da prime medalju iako su se kolebale.

I na kraju, Rečna flotila je postavila bistu Aleksandra Berića na groblju u Belegišu i u Kasarni u Novom Sadu, koja nosi njegovo ime. Bista je postavljena i na Tiskom keju u Novom Bečeju, a ulice u Novom Sadu i Novom Bečeju nose ime junaka Aprilskog rata.

SLAVA PALIM JUNACIMA SA MONITORA "DRAVA"!

Boško Antić, kontraadmiral u penziji

Nazad na PRVI deo