Nebojša Jevrić – pisac kao advokat ubogih, svedok rata i čuvar srpske kulture

U razgovoru koji možete pogledati u celosti na kraju razgovora, Jevrić govori o tome kako je još u detinjstvu „branio uboge i nesrećne“, kako mu je porodica govorila da će postati „advokat sirotinje“, ne sluteći da će ta rečenica postati njegova životna sudbina – samo u književnosti, a ne u sudnici.

Pisac kao svedok, ne kao posmatrač

Jevrić nije posmatrao rat sa bezbedne distance. Od Slavonije do Pećke patrijaršije, od Krajine do Kosova, on je rat proživeo, beležio i preživeo. Govori o prizorima koje niko nije želeo da objavi, o fotografijama koje su završile u Hilandaru jer za njih nije bilo mesta u medijima, o „dedocidu i babacidu“ koji nikada nisu dobili svoje muzeje, arhive i istinu pred svetom.

Posebno potresne su priče o noći provedenoj u sali sa mrtvima, o telima starih ljudi koji nisu želeli da napuste svoja ognjišta, o zločinima koji su ostali bez imena i bez pravde. To nisu anegdote – to su svedočenja.

Srpske duhovne komite – borba za kulturu

Jedna od centralnih tema razgovora jeste pojam „srbskih duhovnih komita“ – ljudi koji se bore za očuvanje kulture, identiteta i sećanja, ne oružjem, već stvaranjem. Jevrić otvoreno govori o, kako kaže, „NATO artu“, denacionalizaciji kulture, nametanju tuđih estetskih i vrednosnih kriterijuma i opasnosti da zaborav postane zvanična politika.

Po njemu, kultura je prvo bojno polje i poslednja linija odbrane jednog naroda. Ako se ona izgubi – sve ostalo je već izgubljeno.

Lice kao najveći pejzaž

Jedan od najdubljih momenata razgovora odnosi se na ljudsko lice. Jevrić tvrdi da je lice najveći pejzaž na svetu, jer se na njemu ispisuje ceo život. Umetnik, bilo da je pisac ili slikar, mora da bude među ljudima – jer samo tako može da razume šta je čovek.

Upozorava i na lica na kojima „ništa ne piše“ – jer, iz ratnog iskustva, upravo su ona najopasnija.

Istina ne putuje lako, ali ipak stiže

Razgovor se dotiče i Jasenovca, Prebilovaca, egzodusa Srba, zaboravljenih žrtava i činjenice da su generacije odrastale bez prava na istinu. Ipak, Jevrić veruje da se nešto menja, sporo ali sigurno, i da je dužnost svakog pisca, umetnika i pojedinca da svojim delom spreči da jedno ime bude zaboravljeno.