BitLab hosting
Početna stranica > Novosti

Siniša Ljepojević: Srbsko-ruska saradnja nam je danas važnija nego ikad

Siniša Ljepojević: Srbsko-ruska saradnja nam je danas važnija nego ikad
06.02.2024. god.
Siniša Ljepojević, ugledni srbski intelektualac, veteran TANJUG-a, koji je decenijama živeo i radio u Londonu, a sada je i narodni poslanik pokreta „Mi – glas iz naroda“, za Bratstvo je napravio do sada najopširniju javnu analizu srbskih odnosa sa Zapadom i sa Rusijom. U ovom, pre svega iskrenom intervjuu, koji je pred čitaocima, nije propustio da ohrabri srpsku stranu na odlučan iskorak ka bratskim integracijama i za to je ponudio isključivo racionalne argumente.


Kakvi su rusko-srbski odnosi bili u prošlosti, kakvi su danas i što je možda još važnije, kakvi će biti ubuduće?


Srbsko-ruski odnosi su prilično stari, oni dugo traju, a intenzivirani su zavisno od istorijskog perioda. U najvažnijim periodima istorije su bili vrlo intenzivni. Rusija je kao velika zemlja imala svoje interese koji nisu uvek bili na liniji srbskih interesa, ali treba razumeti čitav ambijent. Rusija se ovde optužuje zbog aneksije Bosne i Hercegovine od strane Austrougarske, jer je Rusija tada bila saveznik Austrougarske, ali se potiskuje da je Bosnu i Hercegovinu Austriji dala Francuska, a ne Rusija. Doduše, u tom periodu je Srbija bila više okrenuta prema Makedoniji nego prema BiH. Ali, u svakom slučaju kada je Srbiji bilo teško, srbsko-ruski odnosi su bili ekstremno bliski i ekstremno važni za Srbiju.

Današnje vreme je donelo neverovatnu važnost. Možda  niko nije ni slutio da će do te mere biti važna srbsko-ruska saradnja. Podsetio bih, pre svega, na 2015. godinu, kada su Britanci i Amerikanci pripremili rezoluciju u SB UN da su Srbi genocidan narod. Rusija je to blokirala.

U današnje vreme, ako Rusija ništa drugo nije uradila nego samo to, i to je dovoljno. To što je sprečila da Srbi budu označeni kao genocidni, što je i potpuna laž.

Sad smo došli u višu fazu evropske i globalne istorije. Jedan od ključnih faktora te istorije je Rusija, i to je važno za svakoga, a ne samo za Srbe. Rusija će i ubuduće, na osnovu onoga što sada radi, biti nezaobilazan faktor u bilo kakvom novom svetskom poretku. Prema tome, biti blizak – koristiti istorijsko iskustvo i spremnost Rusije da bude prijatelj Srbije i Srba, najveća je politička mudrost u ovome času. Iskoristiti taj momenat! Jer, ono što će se vrlo brzo desiti – novi svetski poredak – imaće Rusiju za jednog od ključnih faktora.

Mi smo mala zemlja i bez podrške nekoga ko je jači od nas ne možemo da funkcionišemo. To je realnost bez obzira šta mi mislili o sebi. Koja je to zemlja na koju bi trebalo da se oslonimo? To su one zemlje čiji su interesi najbliži našim interesima. U ovom času, tu je nekoliko zemalja pored Rusije – ali niko na zapadu nije!

To znači da ako bismo postavili pitanje ko je za nas važniji: Rusija ili EU, koje su danas u sukobu, to je pitanje koje je već unapred odgovoreno ovim što nam budućnost donosi?

Apsolutno. Uopšte nije reč o privatnom afinitetu – neko je rusofil ili evrofil. Ne, ne. To je jednostavno nova realnost. EU uporno sprovodi antisrpsku politiku. Od 1991.godine do danas, politika EU i Zapada se prema Srbiji i srbskom narodu nije promenila. Prema tome, krajnje je neobično, najblaže rečeno, što politička elita u Srbiji uporno zagovara evropski put i uporno se udvara osvedočenim neprijateljima Srbije. Ja to mogu da razumem zbog ucena, jer je dobar deo te elite doveden preko medija zapadnih zemalja, ali ne mogu da opravdam. Možete nekome dugovati ovo ili ono, ali ako gledate kroz interese srbskog naroda, onda morate imati drugačiji stav. To je moje mišljenje, ja živim na zapadu i znam kako Zapad funkcioniše. Ne govorim ovo iz nekog privatnog afiniteta nego jer je to realnost.

Ljudi koji preferiraju EU govore da (nam) je EU orijentir kao sistem vrednosti i kao privredni saradnik broj jedan. Živite u Londonu veoma dugo i znate kakav je to duh. Po vašem mišljenju, ko nam je duhovno i civilizacijski bliži- Rusija ili Zapadna Evropa?

Kad živite u Srbiji, onda pod uticajem višedecenijske propagande verujete da smo Evropa i većina ljudi je okrenuta ka EU. Međutim, kada odete da živite u EU onda počinjete da vidite da to nije baš tako, prisetite se da smo mi pre svega pravoslavni narod u najširem smislu te reči. Ne morate ići u crkvu ili biti vernik, ali vi pripadate pravoslavnoj kulturi!

To znači da smo mi istočni narod. Mi kao pravoslavna kultura jesmo istočni narod. Sticajem okolnosti živimo na teritoriji koja se proglašava Evropom, ali u osnovi i suštinski, mi smo pravoslavni i istočni narod. Delimo sistem vrednosti koji je nastao na Istoku. Mi ne delimo sistem vrednosti koji se predstavlja u Evropi. Pre svega, šta je to sistem vrednosti u Evropi – laž, rat, pljačka? Jel to sistem vrednosti? Evropa je u jednom periodu dala veliki iskorak u nauci, kulturi, umetnosti, ali odakle je to došlo? To je sve počelo posle pada Carigrada kada je mnogo tih ljudi – ljudi sa Istoka, prešlo u Evropu.

Prema tome, rasprave o tome su suvišne – mi smo istočni narod. Istočni narodi imaju vrlo jak identitet. Mi naravno nikada ne možemo da budemo Rusi. Možete da poštujete i sledite ruske vrednosti, ali ne možete biti Rus, Kinez ili Arapin. Međutim, možete razumeti da pripadate istom vrednosnom korpusu. Mi smo se, posle toliko godina propagande, malo udaljili od istočnog korpusa. Pre svega u smislu ideje sabornosti. Mi smo rasuto društvo. To je bilo prisilno. Vratićemo se našoj sabornosti, ali u ovoj fazi je tako. Druga stvar je držanje reči. Tu nas je Zapad najviše urnisao. Na Istoku, pored toga što zemlje imaju svoje interese, postoji kultura reči. Ako se dogovorimo – to će biti tako. Na žalost, savremena generacija političara i elite u Srbiji su jednostavno napustili tu istočnu kulturu i njima se zaista više ništa ne veruje. Velike zemlje kao što je Rusija nisu nervozne, imaju strpljenja, ali se eliti Srbije ništa ne veruje ni na Istoku ni na Zapadu. S tim što Zapad ima svoju tehnologiju ucena i korupcije i nadaju se da će to biti efikasno u Srbiji, i do sada je u velikoj meri tako i bilo.

Rekli ste da zapadna civilizacija sa sobom nosi rat. Srbija je izgubila milione života i teritoriju koja nam je nasilno odvojena. Ako Srbija misli da popravlja štete koje su nastale dejstvom zapadne kulture – dejstvom iznutra, iz samog našeg društva, ali pre svega ako misli da popravlja štete koje su nastale kao preduslov tog unutrašnjeg propadanja – štete koje su nastale u ratnom sukobu, može li išta od ovoga bez pomoći Rusije?

Pre svega da podsetim da Zapad jeste takav, kao što smo pričali, ali da na Zapadu ima mnogo dobrih stvari. Oni su vrlo praktični. Od zaštite starih ljudi, ugroženih ljudi itd… Problem Srbije je što uzima samo najgore stvari sa Zapada, a najbolje ne dolaze. Uzimaju se samo najgore – uništavanje sopstvene privrede, razbijanje pravosudnog sistema, guranje zdravstvene zaštite u privatne kompanije. Zašto mi to radimo? Ima tamo mnogo dobrih stvari, kao što je, na primer, zdravstvena zaštita u Engleskoj, koja je kao ovde u vreme druga Tita. Prema tome, zašto uzimamo privatnu praksu, ako ima dobra državna praksa? Zatim, državni fakulteti! U Engleskoj ne postoje privatni fakulteti… molim vas! Prema tome, zašto uzimati samo najgore stvari?

Naravno da se iz političkog, ekonomskog i ljudskog ponora Srbija može izvući. Prvo, mala smo zemlja i možemo biti efikasniji nego zemlje koje su ogromne. Ali, mora da pronađe nečiju podršku. Mi imamo etnički usamljen narod, Mađare, koji su sebi napravili tako da se sada obnavljaju uz podršku drugih. Procenili su ko bi to mogao da im pomogne – između ostalih i Rusija, iako sa njom nemaju nikakve etničke ni kulturološke veze. Srbija bi trebalo da napravi plan sličan mađarskom.

A šta je plan obnove Srbije? Mislim da bi trebalo krenuti od iskustva koje je nastalo sredinom 19. veka, kad je postalo jasno da će Srbija jednog dana biti formalno nezavisna zemlja. Jer, ona to nije bila do Berlinskog kongresa. Tada je krenula obnova Srbije. Prvi osnov je bila obnova duhovnosti i pismenosti. Iz te osnove je krenulo ono čime se mi ponosimo, a što je uradila kasnije. Prema tome, mislim da bi u ovom periodu istorije Srbija takođe trebalo da pre svega obnovi svoju duhovnost. Ne mislim na ono da idu ljudi u crkvu. Nego da se u javnoj komunikaciji, kroz obrazovni sistem afirmišu vrednosti i kultura koju nosi pravoslavna osnova. Druga stvar je da se obnovi obrazovni sistem, u smislu da se vrati onaj koji je bio. To, naravno, traži podršku. U tom smislu bi Rusija sa svojim iskustvom, koje je imala devedesetih i kasnije, mogla da bude od važne podrške. I, da se neke stvari postave na svoje mesto, ali ne kao privatni posao, kao što je danas politika privatni posao. Ne tako. Nego da se politika postavi kao široki društveni proces. Da se razbiju predrasude. Na žalost, u Beogradu sam sreo mnogo dece svojih prijatelja koja bolje govore engleski nego srbski, a imaju 7-8 godina! Te stvari bi morale da se pomere.

Naravno da je podrška Rusije važna na još jedan način. Urušavanje obrazovnog sistema i pokušaj da se uništi pravoslavni identitet Srba je nametnuto. To je nametnuti interes Zapada. Zapad uslovljava političku elitu u Srbiji da sprovodi destruktivnu politiku. Uslovljava svojom podrškom, čak i kreditima i tako dalje. E, u tom smislu je podrška Rusije jako važna – da mi možemo da iskoračimo iz tog začaranog kruga ucena i da počnemo sa konkretnom obnovom obrazovanja i zdravstvenog sistema. Zdravstveni sistem je u ovoj zemlji toliko ponižen da je to istorijska sramota.



Rusija, kada ulazi u savezništva, na svim kontinentima, to najčešće radi kroz Ugovor o prijateljstvu i saradnji. Šta bi za nas značio takav ugovor? Proces koji ste opisali je jako kompleksan. Da li bi nama ovakav ugovor otvorio vrata obnove koju ste opisali?

Ugovor je obavezujući za obe strane, i one uglavnom ne ulaze u te ugovore ako nisu spremne da ih ispoštuju. Moram da priznam da trenutno ne vidim mogućnost takvog ugovora. Srbija često voli da kaže da je ona neutralna, da drži tu politiku. To je velika laž. Srbija uopšte nije neutralna zemlja. Srbija ima ambiciju da postane članica EU, potpisala je mnogo ugovora sa EU i koliko vidimo i dalje tvrdi da ne odustaje od evropskog puta. To nije neutralnost.

Druga stvar – Srbija sa NATO paktom ima sve druge moguće ugovore sem formalnog članstva. I tim NATO pakta sedi u Ministarstvu odbrane u Beogradu. Srbija nije neutralna zemlja.

Što je najgore, Srbija je opredeljena za jedan političko-ekonomsko-vojni blok koji je u ratu sa Rusijom. Uskoro će biti i u ratu sa Kinom. Da li je Srbija spremna da ratuje protiv Rusije i Kine? Jer, makar bilo sto vojnika, ali vi formalno ratujete protiv.

Tako da, bilo kakav ugovor ove vrste koju ste spomenuli, zahteva jedan odlučan istorijski iskorak iz političkog ambijenta koji se ovde neguje 23 godine.

Ta priča kako je Srbija ekonomski zavisna od EU, to su laži. Vi kad imate robu, možete da prodate gde hoćete. Evroazijska ekonomska unija ima toliko stanovnika koliko ima. A mi više godišnje prodamo na Kosovu robe nego u Evroazijskoj uniji, gde je 300 miliona ljudi. Prema tome, problem neki postoji kod nas. Naša ekonomska zavisnost od EU se zasniva na tome da uzimamo kredite od evropskih banaka. Oni vladaju nama, Srbijom, preko tih dugova. To je suština onoga da mi „zavisimo od EU“. Na koji način zavisimo? Možda neko u vlasti zavisi, a mi kao narod – nema šanse! Prema tome, tu mora da se desi tektonski poremećaj u politici i tektonski iskorak, da se vidi ko šta želi i šta ćemo mi sutra, kad se završe ratovi koji se vode i kada Rusija bude među onima koji su pobedili i kada Rusija dođe u situaciju da bude odlučujuća u novoj bezbednosnoj arhitekturi Evrope.

Nisam rusofil nego sledim logiku da se treba na vreme postaviti prema onima koji će diktirati budućnost savremenog sveta. A jedan od onih koji će diktirati je Rusija. Onaj ko diktira, taj može i da vas zaštiti. Ako deo političke elite u Srbiji veruje da će se desiti kao posle Drugog svetskog rata gde su svi Hitlerovi saveznici bili nosioci EU i navodno dobro žive, pa da Srbija bude na strani gubitnika, pa će posle toga biti bolje – to su besmislene stvari, molim vas! Sada je potpuno drugačija istorijska situacija.

Takođe, glupost je i ono što se često govori da se mi sa Rusijom ne graničimo. Novi svetski poredak koji već nastaje će biti formiran na integracijama za koje nisu obavezne geografske blizine. Recimo BRIKS i Šangajska organizacija, pa „Jedan pojas – jedan put“ gde je već 120 zemalja. Te zemlje se ne graniče jedna s drugom. U svetu dolazi do potpuno novih odnosa.

Dakle, to sa negraničenjem je glupost, kao što je i glupost kad se kaže da moramo ići u NATO jer je Srbija okružena NATO zemljama. Ma nije moguće! Mi nismo protiv nikoga. Jel misle oni da mi ratujemo sa NATO? Prvo, NATO ne može da ratuje protiv nikoga jer nema dovoljno vojnika.

Dakle, potpuno pogrešna logika. To je sve deo propagande.

Hteo sam još da kažem – svako zagovaranje saradnje sa Rusijom se tumači kao rusofilstvo. A nije. To je poštovanje realnosti i poštovanje te zemlje.


U tom repozicioniranju Srbije ka Rusiji, koju ste vi sada argumentovali da nam je potrebna, šta bi bili prvi koraci, ako se zna da smo na vrhuncu sukoba Zapada sa Rusijom i da će, kako ste rekli, biti još novih sukoba? Kako mi u ovim okolnostima možemo da pojačamo saradnju, pa i savezništvo sa Rusijom? I koja je vaša procena onoga što se na zapadu milo zove kost–benefit (cost-benefit)? Treba li da nas plaše pretnje sa Zapada da bi nas to skupo koštalo ili je, naprotiv, kost-benefit na strani toga da se repozicioniramo što pre to bolje?

Prvo, to bi moglo da košta, to nema besplatno. Ali nama mora da bude jasno da moramo biti spremni da tu cenu platimo. Kao što je u Republici Srbskoj urađeno! Postoji cena toga. Prvi korak bi trebalo da bude revidiranje, najblaže rečeno, pregovora sa EU. Mora da se način, koji se zove evropski put, potpuno promeni. Jednostavno, taj evropski put je postao put destrukcije. On mnogo više košta Srbiju nego što bi nas nekakva epohalna tektonska promena koštala. Na primer, od 2002. godine, kada je vlast finansijsko tržište Srbije prepustila stranim bankama, bogatstvom Srbije, kakavo god da je, raspolažu strane banke. Od tada do 2020. godine, strane banke su ovde došle pod izgovorom pomoći iz EU. EU je ovde pomogla, dala je razne donacije za ovih 20 godina u vrednosti blizu tri milijarde eura. Za tih 20 godina, te strane banke su iz Srbije iznele u gotovini oko sto milijardi evra! Prema tome, cena baš i nije neka velika da mi prekinemo taj začarani krug destrukcije. Znači, to je prvo korak, da se to prekine.

I, da se osnaži suverenistički pokret. Da se Srbija vrati svojim osnovnim elementima suverene zemlje, na bazi interesa srbskog naroda, budući da znamo da svi Srbi ne žive u Srbiji, ima ih i u dugim zemljama, ali njihov, srbski interes je isti kao i u Srbiji. To je prvi uslov. Jer, neće vam niko ništa verovati. Možete da pričate šta hoćete. Mislim da administracija, da vlasti u Moskvi, ne veruju nama previše. Ali nisu nervozni, tako da to ipak ide ka toku saradnje.

Drugi uslov je da Srbija hrabro definiše svoje interese u saradnji sa drugim delovima sveta. Kažem hrabro, jer mora da bude odlučna u stavovima i da ruskoj strani predoči šta je njoj potrebno i šta očekuje. Ja sam siguran da bi ruska strana u tom ambijentu imala razumevanja.

E, onda idemo dalje: privreda mora biti stimulisana. U uslovima krize, u EU opada tražnja za proizvodima, uvoz u EU je opao preko 20 odsto, što se odnosi i na ono što uvoze od Srbije. Privreda treba da se ohrabri. Ali, kako vi da ohrabrite privredu koja je većinski u vlasništvu Zapada? Kako? Znači, sledeće korak mora da bude na domaće investitore i na domaće privrednike, a ne na strance. Inače, to je savršen sistem: da bi vam Zapad dao kredit, uslovljavaju vas da deo kredita date njihovim kompanijama kroz subvencije da bi oni ovde otvorili neke fabrike. To je začarani krug. U njemu vi finansirate zapadnu privredu u Srbiji. To mora da se prekine i da se osnaži domaća privreda. Kad je domaća privreda u vlasništvu srbskih državljana, onda možete da idete na tržište – na koje god hoćete koje je zainteresovano za vaše proizvode.

U tom smislu, treba da se oživi poljoprivreda, jer se ona ovde sistematski uništava kroz smanjenje subvencija, ili nepostojanje subvencija, otvaranje tržišta za subvencionisane zapadne proizvode (subvencionisani su i do 60 posto, te su jeftiniji nego ovo ovde).

Srbija ima prirodne prednosti, recimo u voću, što je veoma interesantno za rusko tržište. Prirodne prednosti – Bog dao! Takvo je podneblje da takav kvalitet nema nigde.

To su, dakle, stvari koje treba uraditi, ali ne vidim nikoga u političkoj eliti Srbije ko razmišlja na takav način, a kamo li da ima kapacitet da takav iskorak napravi.

Takav iskorak će morati doći. Ali, bolje danas, nego za godinu dana.

Dalje, mi dajemo dva automobila hitne pomoći Ukrajini. Svaka čast i ja bih dao, ali ne Zelenskom i njegovoj ženi koja živi u Londonu. Ili američki ambasador kome se daje mogućnost da svaki dan kritikuje Srbe, jer „Srbi ne znaju šta je Rusija“. Sad je nova mantra da Srbija treba da učestvuje u obnovi Ukrajine. Koje Ukrajine?

Prema tome, ne vidim u ovom času spremnost političke elite u Srbiji da napravi istorijski iskorak, čiji jedan od elemenata treba da bude uspostavljanje ozbiljnije i znatno šire saradnje sa savremenom Rusijom. Znate, to nije Rusija 19-og veka…


Kad tako postavimo stvari, sagledamo argumente koje ste dali, Srbija nema ravnotežu u odnosima prema svojim neprijateljima i svojim saveznicima. Ne da nismo uspostavili ravnotežu, nego pretežemo ka Zapadu. To što pretpostavljam da je nenormalno, nama se objašnjava kao pragmatična politika. Da li i do koje mere postoji opasnost da se putem takve „pragmatične politike“ bespovratno udaljimo od Rusije? Da li postoji crta koja bi značila da je pređena granica, iz ugla Rusije? Da li Rusija smatra da je normalno, ili misli da je nenormalno, da se mi jednako ponašamo prema prijateljima i neprijateljima? (A prvo da zamislimo da se zaista jednako ponašamo). Da li postoji granica kada bi i Rusija nama rekla: dobro, sad je stvarno dosta?

Ne znam tačno šta misle ljudi koji su administracija, vlasti Rusije, ali kada posmatrate ponašanje Rusije u međunarodnim odnosima, i kada znate logiku velike sile, mislim da Rusija zna da će se to jednog dana desiti. Zna da sada nije tako (nema ravnoteže, prim.red). Ali, nije nervozna i ima iskustvo da se na kraju vratite njenoj podršci i saradnji sa njom. Trenutno nije tako, oni to vrlo dobro znaju, ali nisu nervozni.

Drugo, moramo da znamo, da je u savremenom svetu ruska administracija prilično troma, i vrlo sporo reaguje, ali kad reaguje, onda odradi posao. To je staro rusko pravilo da Rusi sporo sedlaju konja, ali kad uzjašu onda brzo jašu. Ovo je sada faza kada je administracija troma, mislim da njihovu diplomatiju, u operativnom smislu, a ne mislim na Moskvu. Ponavlja se situacija iz 19. veka. Administracija carske Rusije je bila vrlo spora. Ambasadori su igrali svoje igre od Istambula do Beča. Ali, na kraju, kad dođe do cara, onda se stvar vrlo brzo prelomi u interesu srbsko-ruske saradnje. Bojim se da je danas slična situacija, da je to sporo i da ima i korupcije, ali kada dođe do vrha – do predsednika Putina, onda se reši vrlo brzo, i to u interesu Srbije! To je istorijska analogija, ali je veoma logična, jer velike zemlje ne menjaju način ponašanja. One su uvek manje-više iste.

Da se vratimo na početak, u Rusiji su svesni da u ovom času sa Srbijom ima mnogo problema u saradnji, ali su takođe svesni da će to jednog dana ipak doći na ono što je istorijski definisano.  Rusija nije nervozna, a to je najvažnije.




Da li to znači da ćemo, uz pomoć Rusije, pre završiti u onim integracijama koje Rusija okuplja oko sebe i u kojima ona učestvuje, nego u NATO paktu?

Mi u ovom času gubimo vreme u pogledu političkog opredeljenja, jer NATO posle Ukrajine neće postojati. Da se razumemo. NATO već sada ne funkcioniše. Drugo, EU već sada ne funkcioniše. Već sada donosi odluke sa kojima se ne slažu sve članice. Ja ne vidim nikakvog razloga da se nastavi intenzivna saradnja sa NATO. To je realnost jednog dela sveta.

Na drugom delu sveta se rađa novi svetski poredak koji će biti zaista novi svetski poredak – a to su nove integracije o kojima smo govorili. U njima će, pored Kine i bliskoistočnih zemalja, Rusija biti ključni faktor, i to u intelektualnom smislu, jer ona mnogo više razume svet nego što Kina razume. Kina je druga planeta, znate… Ali, Kina ima ekonomsku moć. Dakle, to je jedna simbioza intelektualnog potencijala koji ima Rusija – u najširem smislu reči intelektualnog – i ekonomske moći Kine. To je ono što dolazi i što je već došlo. I zaista, gubiti vreme, bilo bi zaista besmisleno. To su dve zemlje, uključujući i Bliski istok, sa kojima Srbija ima vrlo dobru saradnju. Bio sam u Kini u septembru prošle godine. Oni kažu da su voljni i spremni da pomognu Srbiji koliko god treba. U finansijskom smislu – koliko god treba. Oni tretiraju Srbiju kao jednu od tri zemlje u Evropi sa kojima imaju najbolje odnose. Naravno, oni to govore iz ugla svoje moći… znaju oni šta se ovde dešava.

Ali, hoću da kažem: postoji mogućnost, i uvek je bolje da se ona iskoristi ranije nego kasnije.



U tom smislu, da li smo već zaostali? Naši tradicionalni prijatelji, iz sveta nesvrstanih, Latinske Amerike, Jugoistočne Azije, oni su svi već grupisani oko Rusije i sa Rusijom. Ta nova svetska većina već postoji, to smo konstatovali. I, kao što smo konstatovali, mi za njima već zaostajemo. Koju smo cenu platili zbog tog zaostajanja? Koja će biti cena daljeg zaostajanja? Ili ipak imamo rok koji bi predstavljao toleranciju u kašnjenju?

U svakom slučaju kasnimo. Da li mnogo – to je teško reći, jer se već sutra ujutru pokaže da mnogo kasnimo. A možda bude još nekog prostora…

Ono što je važno – zemlje koje su nosioci promena su sklone Srbiji i neće se ljutiti što ona kasni. To nije njihov problem. To je naš problem. Mi gubimo vreme. I, padamo u nepopravljivu zavisnost od naših neprijatelja.To su, pre svega, EU i Zapad. Tako da ste u pravu. Mi ćemo platiti visoku cenu. Ako budemo kasnili sa priključenjima, ne samo tim integracijama, nego u intenziviranju direktne saradnje sa Rusijom, Kinom, Egiptom, Iranom, Saudisjkom Arabijom… Podsetio bih da je egipatski predsednik prošle godine posetio Beograd. Izuzetno važna poseta. Kad se vratio u Kairo, već sutradan je ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov došao u Kairo da sa njim razgovara.

Prema tome, to su jako važni procesi. Mi možemo da ih izdamo, a možemo da im se priključimo na vreme ili kasnije, ali cenu mi plaćamo. Zato bih voleo kada bi neko u Srbiji malo više razmišljao o tome i donosio odluke u duhu tog razmišljanja, a ne samo na fonu propagande protiv Rusije. Ili protiv Kine. Protiv nje se u ovoj zemlji već vodi propaganda, ali će biti mnogo intenzivnija. A da ne govorimo šta ćemo da radimo kad dođu ratovi i taj deo sveta pobedi u tim ratovima. Možda bi u ovoj fazi ratova moglo da se izvuče zanimljivo iskustvo iz perioda Krimskih ratova, 1856-1858, kada je Srbija bila pod pritiskom da se opredeli, pošto je to bio rat između zapadnih zemalja i Rusije. Srbija je uspela da se ne opredeli ni u kakvom suštinskom smislu. Možda bi danas kao prvi uslov tog iskoraka ka novoj realnosti bio da formiramo i odbranimo ono što se zove neutralnost, a ne ovu laž od neutralnosti.


U tom, kontekstu, da li Srbija može da izbegne sudbinu Ukrajine – da li možemo da izbegnemo da budemo protivnici Rusije?

Može, kako da ne može!



Da li bi taj odgovor mogao da se traži u zbližavanju pravoslavnog sveta? I, u čemu još?

To o čemu govorite ima dva nivoa. Prvo, pravoslavni svet je na udaru zbog same činjenice da u pravoslavlju postoji 18 autokefalnih crkava. Pravoslavlje je utoliko bliže čoveku, jer su to nacionalne crkve. A katoličanstvo je međunarodna korporacija. To je otvorilo jedan nivo problema – kao što znamo, sa patrijarhom u Carigradu koji praktično nema vernike. Podložni smo raznim manipulacijama. To je jedan od problema.

Pravoslavni svet je na udaru, ali je efikasnost tog udara poboljšana time što ne postoji jedinstvo pravoslavnog sveta. Ruska Pravoslavna Crkva je najmoćnija i samim tim ona bi trebalo da ima kapacitet objedinjavanja pravoslavnog sveta, ali ona je povezana sa političkim ratom protiv Rusije, tako da je teško to obezbediti.

Drugi nivo problema je slovenski nivo problema. Ne bi trebalo nikada zaboraviti da su Sloveni najveća etnička grupa u Evropi. I da, ona politika zavadi pa vladaj je dosta stara. Zapadne zemlje su nekoliko vekova imale cilj da se na bilo koji način spreči objedinjavanje te najveće etničke grupe u Evropi. Pokušano je sa verskim razlikama, ali one nisu baš toliko duboke kako bi se moglo pretpostaviti, jer to su svega par zemalja: Poljska, Slovačka, Češka i Hrvatska i Slovenija koje nisu baš toliko važne. Većina je pravoslavni svet. To je mnogo važniji problem, to što se sprečava neka vrsta ujedinjenja slovenskog sveta. On je razbijen, slovenski narodi su okrenuti jedni protiv drugih i to je osnovna strategija Zapada, koja se ne menja već vekovima. Drugi su nosioci, jer se menja moć pojedinih zapadnih zemalja, ali to ostaje osnovna strategija.



Može li Rusija nekako da pomogne da se uspostavi jedinstvo?

Teško. Rusija pokušava da uspostavi most među slovenskim narodima, ali uvek se nađe neka zemlja koja to razbije, kao što je to Poljska. Dežurna je Poljska. Iako su Poljaci veliki Sloveni. Ali, ako se podignu stvari na politički nivo, onda su protiv Rusije, oni iskonski mrze Rusiju. Šteta. Poljaci su velika nacija, i brojčano i kulturološki. Oni su veliki Sloveni, iako su katolici, veoma drže do svog slovenstva. Međutim, iz nekog nepoznatog razloga, nastala je kultura mržnje. Oni mrze svakoga, ali svakoga – sem Srba. Iako smo mi pravoslavni. Oni su glavni instrument razbijanja pokušaja da se slovenstvo ujedini.

Dakle, dva su problema. Nije samo priroda pravoslavnih naroda – 18 autokefalnih crkava. Nego je i ovaj drugi, možda mnogo važniji problem slovenstva. Jer su Sloveni najveća etnička grupa u Evropi.



Može li da se napravi dugoročna strategija, budući da Poljaci imaju specifičan odnos prema Srbima, da se prvo uspostavi srbsko-rusko bratstvo i da se na fonu tog bratstva ublaže odnosi Rusa i Poljaka, te da se tako iskorači ka (opštem slovenskom) miru?

Nije realno jer su Poljaci poznati da ne drže reč. Čerčil je za Poljsku rekao da je ona hijena Evrope. Poljacima se jednostavno ne veruje.


 
Šta srbsko-rusko bratstvo može da donese Evropi i svetu?

Srbsko-rusko bratstvo bi pre svega donelo Srbima, jednu veliku prednost i jednu veliku mogućnost. U širem smislu, u pogledu sveta, ima realnih mogućnosti. Antagonizam, neprijateljstvo i rusofobija će na Zapadu trajati dugo. To je temelj savremene politike zapadnih zemalja i neće se dugo promeniti. Međutim, život nosi svoje i neka saradnja mora da postoji. Tu bi Srbija, kao pouzdan partner Rusiji, i kao zemlja koja razume Zapad, mogla da bude nepriznata i nevidljiva veza. U tom smislu bi Srbija mogla da ima veliku korist.



Kad smo kod koristi, da se vratimo na naše goruće pitanje koje je moglo biti i prvo u ovom intervjuu. Zašto Rusija i Kina nisu uključene u pregovore o Kosovu? Zar to za Srbiju ne bi bilo korisno? Kad govorimo o srbsko-ruskom bratstvu, uvek se hvatamo za Rusiju kad nam je najteže. A sad nam je najteže i to oko Kosova. Zašto ona nije uključena u pregovore u Kosovu?

Ja znam da nisu uključeni, ali ne mogu da shvatim zašto vlast u Srbiji eliminiše njih iz razgovora. Jer, da se razumemo, vlast Srbije je u konačnici ona koja eliminiše Rusiju iz tih pregovora, zato što su prihvatili nametnutu laž Amerike: Kosovo i BiH su privatno vlasništvo američke političke elite. Ali, to nije prihvatila ova vlast. To su prihvatili odmah posle 2001. godine. Ali, postoji kontinuitet, u tome je problem. Prema tome, ja uopšte ne razumem zašto Srbija ne kaže – izvinite ljudi, potpisnici Dejtonskog sporazuma (kada je reč o BiH) ili odluka SB UN su i Rusija i Kina. Kada je reč o Kosovu, tu postoji rezolucija 1244. U prevodu, Rusija i Kina su kao stalne članice SB UN garanti te rezolucije. Podsetio bih da je ta rezolucija trajna! To je jedna od dve rezolucije ikada donesene u SB UN koje su trajne! Rezolucija može biti zamenjena samo donošenjem neke nove rezolucije. U prevodu, ne može bez Rusije i Kine bilo šta. I sve ovo što se radi, i Srbija daje dole sve što je mogla da da, u stvari nema nikakav pravni značaj. Ko je garant toga? EU? Pa to ne postoji. Pri tom, EU nema nikakav pravni legitimitet u Srbiji. Mi nismo članica. Mi jesmo na putu, ali nismo članica. Dakle, kada je reč o traženju rešenja za KiM, rezolucija 1244 SB UN je jedina pravno valjana. Prema tome, sve je na Srbiji.

Ne može da dođe Rusija da moli Srbiju da učestvuje u rešavanju srbskog problema na KiM.



Oni se jesu nudili. Više puta. Veoma otvoreno. Čak je ministar Lavrov kazao da će pitanje KiM biti rešeno kada se završi pitanje sa Ukrajinom, koje je tekuće.

Zato što će doći na red sve krizne situacije u Evropi. A onaj ko pobedi u Ukrajini, on će biti dominantan u tim pregovorima o kriznim situacijama. Prema tome, Srbija gubi vreme!



Republika Srbska, malo pre smo je spomenuli, već je napravila određene iskorake. Ona je takođe deo Pravoslavnog i Srbskog sveta. Kakav je taj deo odnosa saradnje Rusije i Srbskog sveta? 

Rusija i Republika Srbska imaju vrlo iskrenu i jaku saradnju. Rusija je nekoliko godina pažljivo pratila odnos Republike Srpske prema Rusiji, i posle nekoliko godina, u Rusiji je utemeljeno uverenje da može da veruje Republici Srbskoj i da je Republika Srbska uistinu saveznik Rusije, iako RS formalno nije država. Ona je neka poludržava unutar državne zajednice BiH. Tako da je to vrlo primerena i što je najvažnije, iskrena saradnja. Rusija dosta pomaže, na ovaj ili onaj način. Tako da, praktično stvarni saveznik – ono što ta reč znači – jedini suštinski saveznik Rusije u ovom delu sveta je Republika Srbska. Naravno, mnogo ljudi u Srbiji i u Crnoj Gori su iskreni saveznici, ali gledano institucionalno, to je samo Republika Srbska.


Na kraju, poruka bratskoj Rusiji bi bila koja?
 

Možda bi bilo primerenije – poruka Srbiji, jer Rusiji je sve jasno. Sva su vrata otvorena kada je reč o Srbiji i o srbskom narodu. Naravno, u svemu treba biti realan, jer niko ne može da vas voli više nego što vi sami sebe volite. Tako da bi moja poruka više bila usmerena ka Srbiji: da se još jednom, ili, ako još nije, da se izvrši procena kuda ide svet, gde je mesto Srbiji u tim procesima i da se donese odluka koja će se onda poštovati. S tim što bi se sa tom odlukom moralo izaći pred narod, jer imate javno mnjenje koje je preko 80 odsto stabilno protiv uvođenja sankcija Rusiji, i ne možete da vi pred to javno mnjenje izađete sa tim da idete u EU. Znači, morate biti realni u tome. Poruka je Srbiji, ne Rusiji.



Izvor: srbratsvo.ruDiana Milošević




  • Izvor
  • Tanjug
  • Foto: srbratstvo.ru/ vostok.rs


Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost

NOVOSTI IZ RUBRIKE

Na platnu promiču kadrovi oslobođenja Marijupolja, okružen sam publikom koja aplaudira i plače i razmišljam samo o jednom – saborcima kojih više nema, kaže povodom premijere dokumentarnog filma “Na...


Dmitrij Rogozin, poslije višedecenijske uspješne političke karijere u Rusiji, tokom koje obavljao visoke državne funkcije nakon početka SVO otisnuo se na prvu liniju fronta. Tamo je u decembru prošle...

Urednik Vostok vesti nedavno je posetio Vagner Centar u Sankt Peterburgu


Ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov dao intervju za TV kanal Rusija 24 i RIA Novosti.  O datumu završetka specijalne operacije

Po mišljenju doktora istorijskih nauka Jelene Guskove, sadašnji položaj Srbije uslovljen je dugogodišnjom politikom jednostranih ustupaka koje je Beograd činio u odnosima sa Prištinom. A danas Srbija nema mnogo...


Tradicionalni božićni konvoj humanitarne organizacije \"Solidarnost za Kosovo” stigao je u srpske enklave. Arno Gujon, direktor Uprave za saradnju sa dijasporom i Srbima u regionu i osnivač organizacije “Solidarnost...


Ostale novosti iz rubrike »