BitLab hosting
Početna stranica > Novosti
docent dr. Vladislav B. Sotirović
Čišćenje Srbstva iz Gore Crne

Montenegrosi, Njegoš i Srpstvo

Oj tamna Goro Crna!
Montenegrosi, Njegoš i Srpstvo
29.08.2012. god.
Srbofobija Montenegrosa u službi dnevne politike


Svaki Srbin koji se prevjeri,
Prosto vjeru što zagrli drugu,
No mu prosto ne bilo pred Bogom
Što ocrni obraz pred svijetom
Te se zvati Srbinom ne hoće.
Ovo ti je Srbe iskobilo,
Robovima tuđim učinilo.
 
(Iguman Teodosija Mrkojević u djejstviju IV, stihovi 319 i dalje
iz Njegoševog Šćepana Malog)
 
 
Već dve decenije smo svedoci antisrpske politike u Crnoj Gori koja je toliko mala da joj, kako to saopštava crnogorska diplomatija a povodom zahteva države Srbije da otvori svoje konzularno odeljenje u Herceg Novom, konzularna odeljenja na njenoj teritoriji nisu ni potrebna. Toliko je mala da Crna Gora, kao alegorijski odgovor na režimski stav da Republici Srbiji nisu potrebni konzulati u Montenegru, kruži i ovakav vic: „Kako se vozi Montenegrom? Prva, druga, granica!“[1]
 
Elem, ovakva antikonzularna politika Brozovog Titograda je samo logična posledica diplomatskog čina od pre četiri godine kada je Milov režim priznao šiptarsku Republiku Kosova na srbskom KosMetu.[2] Jednom rečju, i dalje smo svedoci timskog i dobro isplaniranog scenarija rasrbljavanja „srpske Sparte“, kako su stanovnici Crne Gore sami nekada nazivali svoju otadžbinu, kako na političkom tako i na nacionalnom i kulturološkom nivou. Tako su monte-titogorski akademici i zvanično uspeli da obznane „crnogorski jezik“ kao neovisan u odnosu na svoje čisto srpske korene i biće, što će se legalizovati i novim Ustavom Crne Gore, ali jezik u koji se na krajnje veštački način namerno ubacuju hrvatski izrazi kako bi se što više rasrbio a leksički približio zapadnim „civilizovanijim“ europejskim sus(j)edima (tako ćete u crnogorskom govoru u javnoj uporabi naići na reč „zapovijed“ umesto „zapovest“)[3] dok se u isto vreme „bizantijska“ ćirilica sa očitim gađenjem zamenjuje „civiliziranom“ latinicom (na putovnici Montenegra sve informacije na domaćem jeziku su ispisane isključivo i samo latinicom).[4] Politički establišment Montenegrijane je očito već odavno između oportunističkog čuvanja političke zadnjice ili moralnog obraza odabrao prvu varijantu.
 
Mora se konstatovati da je priznavanje šiptarske Republike Kosova od strane titogorske Montenegrijane samo logična posledica najmanje dvadesetogodišnjeg smišljenog rada na desrbizaciji Crne Gore od strane srbofobične političke i akademske elite u zemlji najslavnijeg srbskog i južnoslovenskog pesnika - Petra Drugog Petrovića Njegoša koji se i sam ni kriv ni dužan našao na udaru “dukljanskog akademskog iženjeringa”. Međutim, Njegoš je u svim svojim delima bio nedvosmisleno jasan po pitanju etnonacionalne pripadnosti i sebe samoga i svoje pastve i svojih podanika što se ne može prepraviti nikakvim “inženjeringom”, bilo političkim, bilo akademskim. Ono što je vladika napisao, napisao je i to stoji za vijek i vijekova.[5]
 
Vladika Srpske pravoslavne crkve i svetovni upravnik Crne Gore Petar Drugi Petrović Njegoš (1813.–1851. g.) je u svim svojim radovima kao i državničkim poveljama i diplomatskoj prepisci svoje podanike jasno i nedvosmisleno nazivao Srbima, tj. etnonacionalna samobitnost stanovnika Crne Gore je mogla biti samo srbska s obzirom da su im i poreklo i tradicija, običaji i jezik bili eminentno srbski. Poznato je, npr., da samo etnonacionalni Srbi slave slavu što je upravo bio i ostao slučaj sa Njegoševim podanicima (uostalom isto kao i sa makedonskim Slovenima koji se danas nacionalno opredeljuju kao „Makedonci“). Za Njegoša je termin „Crnogorac“ bio regionalnog karaktera ali nikako kao poseban etnonacionalni ili etnolingvistički etnonim kojim bi se označila posebna etnonacija tzv. Crnogorci (prevedeno na „civilizovanije” zapadne romanske jezike sa domaćom izgovornom tradicijom - Montenegrosi). Drugim rečima, iz svih Njegoševih dela jasno provejava poruka da su svi „Crnogorci“ u etnonacionalnolingvističkom smislu samo i isključivo Srbi koji žive na teritoriji (ili državi) Crne Gore. U tom kontekstu Njegoš i peva o „srbskoj Crnoj Gori“ ili o „Cetinju srbskom“.[6]
 
Njegoš je još od svojih najranijih mladalačkih pesničkih radova za sebe s ponosom govorio da je Srbin i od svog srbskog identiteta se nije odricao do kraja života. Neki od primera Njegoševog shvatanja Crnogoraca (uključujući i sebe samoga) kao etnonacionalnih Srba u njegovim ranim radovima se mogu naći npr. u pesmi pod naslovom Nova pjesna Crnogorska o vojni Rusah i Turakah početoj u 1828. godu ili u pesmi Srbin Srbima na časti zahvaljuje (1833. g.). Već sledeće godine (1834.) kako u posveti zbirci Pustinjaku cetinjskom tako i u pesmi Vuku Karadžiću (koja se nalazi na kraju pisma koje je vladika uputio Vuku 16. novembra) Njegoš je još decidniji o Srpstvu njegovih Crnogoraca, dok u pesmi Ljubomiru Nenadoviću vladika Crne Gore otvoreno poziva Šumadiju i Crnu Goru da zajedničkim snagama oslobode srbsko Kosovo (i Metohiju).[7] Termin „Srbi Crnogorci“ u smislu etnonima za svoje podanike u Crnoj Gori, koje na jednom mestu u istom delu naziva i „srbskim sokolovima“, arhimandrit Njegoš je upotrebio 1833. g. u spevu Glas kamenštaka („pjesma o junačkim djelima Crne Gore od 1711. do 1813. godine“). Termine „među srbskom Crnom Gorom“, „narod srpske Crne Gore“ i „dične gore srbsko pleme“ vladika koristi u Slobodijadi iz 1834. g.
 
Zasigurno najveći srbski pesnik je svoje kapitalno delo Gorski vijenac iz 1847. g. (za koje se slobodno može reći da je vrhunac južnoslovenske epike) posvetio „Prahu Oca Srbije“ (tj. Karađorđu) a u njemu na više mesta peva o stanovnicima Crne Gore kao Srbima i u isto vreme jadikuje nad zlom sudbinom koja je zadesila čitavo Srpstvo nakon Kosovskog boja 1389. g.[8] Kao srpske zemlje nedvosmisleno navodi čitavu oblast Balkana „od Dunava do mora Sinjega“ uključujući i njegovu Crnu Goru u koju se nakon kosovske pogibije „šta uteče ispod sablje turske zbiježa u ove planine“ jer navodno Crna Gora ostade još jedina neporobljena i slobodna srbska zemlja koja preuze amanet da se bori za srbsko ime i svetu slobodu svih Srba polažući pravo nasledstva srpske srednjevekovne državne i kulturne baštine uključujući i svetu srpsku zemlju Kosovo i Metohiju.[9] Stoga je, kao što je već napomenuto, nakon Prvog i Drugog balkanskog rata (1912.–1913. g.). između Beograda i Cetinja došlo do sporazumne bratske podele kosmetske i raške zemlje tako što je Kosovo uključeno u Kraljevinu Srbiju a veći deo Metohije u Kraljevinu Crnu Goru dok je severni deo Raške pripao Srbiji a južni Crnoj Gori. Metohija se iz istih razloga našla i u Zetskoj banovini (kao ujedinjenoj Crnoj Gori) Kraljevine Jugoslavije (zajedno sa Dubrovnikom i Hercegovinom).[10] Da se samo potsetimo da je Srbija 1913. g. upravo iz razloga obnavljanja istorijsko-državnog prava Srpstva svojom poslatom artiljerijom krucijalno pomogla vojsci Crne Gore da oslobodi drevnu prestonicu srednjevekovne crnogorske državnosti – Skadar kao i da je Crna Gora 1914. g. objavila rat Austro-Ugarskoj nakon austrougarske objave rata Kraljevini Srbiji a sve zarad osveštenja njegoševskog zaveta oslobođenja i ujedinjenja vaskolikog Srpstva (ali nikako ne i stvaranja ikakve Jugoslavije sa rimokatoličkim i podmuklim Slovencima i Hrvatima).  
 

 
Da je Njegoš po svom sopstvenom uverenju pisao na srbskom jeziku kao maternjem vidi se iz njegove posvete episkopu Nikiforu Maksimoviću a koja je objavljena u svesrbskom magazinu Vuka Stefanovića Karadžića – Danici. Tu on doslovce kaže:
 
Ime mi je Veroljub
Prezime mi Rodoljub
Srbski pišem i zborim
Savkom gromko govorim
Narodnost mi srbinska
Um i duša slavijanska.
 
Njegova srbska etnonacionalnolingvistička samoidentifikacija se jasno i nedvosmisleno da uočiti i u mnogim pismima privatne sadržine u kojima svoj srbski narod naziva „slavenosrbima“ koji je sa ostalim Slovenima „jednorodan“. Tako, u privatnim pismima knjazu Srbije Aleksandru Karađorđeviću (1842.–1858. g.) vladika doslovce sebe naziva „srbskim sinom“ i kao Srbinu mu je najveća želja da dođe do potpunog jedinstva i sloge čitavog srbskog naroda, a posebno Crne Gore i Srbije kao jedine dve nezavisne srpske nacionalne države, što se u formi državno-političkog ujedinjenja Crne Gore i Srbije na kraju (na nesreću Srbije) i ostvarilo u novembru 1918. g.[11]  Da je „opšta naroda srbskog radost, moja je radost“ Njegoš potvrđuje u pismu Aleksandru Karađorđeviću, budućem knjazu Srbije, 27. oktobra 1834. g. dok u pismu od 25. septembra 1844. g. (Cetinje) upućenog Simi Milutinoviću Sarajliji najdirektnije potvrđuje da su Crnogorci Srbi tražeći od vlasti u Srbiji da lepo prime iseljenike iz Crne Gore „kao braću Srbe“.[12] U isto vreme je savetovao i crnogorsku mladež da se najradije školuje u Srbiji jer tako neće ni najmanje izgubiti od svoje dične narodnosti a i školovaće se na svom narodnom jeziku (pismo Paunu Jankoviću od 12. aprila 1845. g., Cetinje).[13]
 
Crnogorsko polaganje prava na deo kosovske tradicije je uočljivo kod Njegoša kako pesnika i vladike tako i svetovnog državnika „srpske Sparte“. Tako je npr. Njegoš davao odlikovanja sa likom Miloša Obilića. Jedno takvo „kosovsko“ odlikovanje je dobio i Stevan Knićanin 14. januara 1849. g. za zasluge odbrane srpske Vojvodine u revolucionarnoj 1848.−1849. g.[14]
 
Srbski Njegoš i Srbska Gora su postojano bivstvovali sve do komunističkog preotimanja vlasti u Jugoslaviji 1944.−1945. g. Odmah nakon rata, tj. ni čitavo puno stoleće od Njegoševe smrti, antisrbska Komunistička partija Jugoslavije je etapno, zdušno, sistematski i podlo sprovodila predratnu partijsku ideologiju i politiku na rasturanju Srpstva a odvajanje navodno etničkih Crnogoraca od etničkih Srba je bila samo jedna karika u nizu antisrbskih poteza pre svega ne-srpske vojno-političke vrhuške KPJ.[15] Moraju se ovom prilikom napomenuti dve krucijalne stvari u vezi sa politikom KPJ/SKJ na rasrbljavanju Crne Gore a sam tim i Njegoša:
 
·   Ovo rasrbljavanje je diktirano odozgo, bilo je dekretirano i pre svega silom nametnuto. Komunisti su čak doneli i poseban ukaz kao akt pravne prirode kojim se Crnogorci proglašavaju posebnim narodom, različitim od srbskog. Na isti način je i sam Njegoš nasilno proglašen Crnogorcem u etničkom smislu termina, a on sam izvrnut moralno-estetskom ruglu činom rušenja kapele na Lovćenu u kojoj su mu kosti počivale na osnovu njegovog testamenta i podizanja kičerajskog mauzoleja kao osvete pobednika nad pobeđenim i kao mržnje primitivizma nad skromnošću. Bilo je čak zabranjeno da se pojedini delovi Njegoševih dela citiraju i da se kaže da se on sam izjašnjavao kao Srbin, a njegov literarni korpus se svrstavao u crnogorsku ili jugoslovensku književnost ali nikako u srpsku.[16] Nakon rata je čak Gorski vijenac izdavan bez posvete Karađorđu i to pretežno latinicom iako je original napisan i štampan ćirilicom. Ovako gnusne stvari nije čak radila ni rimokatolička Inkvizicija u Srednjem veku koja jeste palila i knjige i njihove pisce ali ih nije falsifikovala ni sofisticirano ni ovako prostački i bedno kao što su to radili Brozovi i Đilasovi komunisti koji su Njegoša okarakterisali čak i kao revolucionara i preteče komunizma među Jugoslovenima.
·   Postepeno je veliki deo žitelja Crne Gore dobrovoljno prihvatio ovakvu politiku ne pružajući skoro nikakav otpor i pre svega ne čuvajući svoj sopstveni i prađedovski obraz jer su im obrazi bili od đonova a duša oportunistička što najbolje govori o kakvom se soju ljudi radilo i još uvek radi. Međutim, nakon sloma komunizma i razbijanja Jugoslavije 1990.-tih ovaj soj ljudi je još zdušnije i sa još većom mržnjom nastavio da pljuje po svemu što je srbsko a količinska masa ovog soja se stalno povećava. Nije na nama da sudimo da li je ta vrsta ljudi moralna fukara ili društvena bagra ili jednostavno ima pravo da se izjašnjava kako hoće i da pljuje po kome hoće u najširem smislu shvatanja koncepta liberalne demokratije ali smo tvrdog mišljenja da u svakom slučaju sa ovakvim sojem ljudi i netreba živeti u istoj državi pre svega iz moralnih razloga. Jedini je problem u tome što se Srbija još uvek nije otcepila od Montenegrijane i Montenegrosa koji je i dalje tretiraju kao svoju feudalnu prćiju.
 
Na kraju da zaključimo da je današnje nijekanje Srpstva u delima vladike Njegoša, kao i smišljena desrbizacija ovog „najsrbskijeg srbskog pesnika“ od strane raznoraznih novokomponovanih Dukljana, Montenegrosa, Gorocrnaca... i ostalih potomaka Titove Gore najveća nepravda koja se mogla naneti ne samo „najmudrijoj srbskoj glavi“ kao pojedincu već i njegovim podanicima i zemlji koju je vodio, a čiji početni stihovi narodne himne glase u originalu:
Oj, svijetla srbska zoro
Majko naša Crna Goro
 

docent dr. Vladislav B. Sotirović
Univerzitet Mikolasa Romerisa
Fakultet politike i upravljanja
Katedra za studije političkih nauka
Viljnus, Republika Litvanija
https://vsotirovic.home.mruni.eu
https://www.sotirovic.blog.com
vsotirovic@mruni.eu

 
_________________________________
 
NAPOMENE:
 
[1] Povesno ispravniji međunarodni termin za Crnu Goru bi trebalo da glasi Negro Monte a ne Montenegro obzirom da se ova oblast po prvi put tako imenuje avgusta godine 1435. u pograničnom ugovoru koji je srbijanski despot Đurađ Branković sklopio sa Republikom Sv. Marka u Smederevu (Konstantin Jireček, Istorija Srba. Prva knjiga, do 1537. godine, Beograd: Slovo ljubve, 1978, str. 359−360). Antisrbski i ksenofilsko orijentisani vestern-Montenegrosi su upravo iz ovakvih dokumenata i preuzeli zapadni naziv za ono što na domaćem jeziku već postoji onako kako postoji. Tako bi međunarodna (auto) oznaka za Montenegrijanu trebalo da bude NME a ne MNE.  

[2] Milo Đukanović je možda jednim delom poreklom Šiptar.

[3] Slične tendencije kroatizacije srbskog jezika su danas prisutne i kod dela vojvođanskih srbista koji predaju srbski jezik na univerzitetima a kod kojih između ostalih reči nećete naći reč profesorka već profesorica (Milan Ajdžanović i drugi, Naučimo srbski/Let’s Learn Serbian. Radna sveska 1, drugo izdanje, Novi Sad: Dnevnik-Novine i časopisi, 2006, str. 5 [Univerzitet u Novom Sadu, Letnja škola, Odsek za srpski jezik i lingvistiku, Centar za srpski jezik kao strani]). Verovatno je da će se kasnije ovako kroatiziran srbski jezik jednostavnom političkom odlukom u nekoj Neovisnoj Državi Vojvodini proglasiti za vojvođanski jezik kojim navodno govore Vojvođani još od najranijeg srednjeg veka pa do danas.

[4] Montenegrosi očito neznaju da se zapadna latinica kao varvarsko pismo izrodila iz grčkog alfabeta isto kao i glagoljica a od ove ćirilica.

[5] Bokelj Lazo M. Kostić čak tvrdi da je Njegoš bio verovatno i najveći Srbin među svim Srbima: “Pod najvećim Srbima ljudi su obično smatrali one koji su najveću slavu Srpstvu doprineli. I onda je svakako Njegoš morao da dođe na prvi plan. On je živeo za Srpstvo, čak samo za Srpstvo. On je voleo Srpstvo više nego iko. Sav njegov rezervoar ljubavi iscrpljivan je samo prema Srpstvu, on nije imao nikog ni bližeg, ni milijeg. Niko nije ni pre, ni posle njega lepše i potresnije opisao srbski nacionalni položaj, srpske muke i patnje. Niko nije reljefnije istakao srpske težnje, niko bolje formulisao srpske ideale. Njegoš je bio sav Srbin i Prasrbin. Ako se ikad u jednom čoveku mogao da inkorporiše ceo narod, to se inkorporisalo Srpstvo u Njegošu ” (Lazo M. Kostić, Njegoš i Crnogorci/Njegoš i Srpstvo, Srbinje-Novi Sad: 2000, str. 89−90).

[6] U ovom tekstu nas ne zanima da li su svi, ili većina, stanovnika Crne Gore u Njegoševo vreme stvarno i bili Srbi ili nekakvi Crnogorci već nas interesuje samo istina, a koju poriču mnogi Montenegrosi, šta je stvarno napisao u svojim delima i smatrao Njegoš ko je živeo u njegovoj Crnoj Gori kojom je upravljao i kao duhovni i kao svetovni vladar. Ovde je, inače, potrebno naglasiti jednu bitnu činjenicu a to je da Srbska pravoslavna crkva nije nikada postavljala ne-Srbe na položaje svojih mitropolita/vladika niti je ikada ijedan mitropolit/vladika ne-Srbin služio Srbskoj pravoslavnoj crkvi. Da Njegoš nije smatran Srbinom ne bi ni mogao da bude na položaju crnogorskog vladike u okviru Srpske pravoslavne crkve što je on zasigurno i bio.  

[7] Ta Šumadija, tj. Kraljevina Srbija i Kraljevina Crna gora su nakon uspešno dobijenih Balkanskih ratova 1912.−1913. g. bratski podelile deo povesne „Stare Srbije“ tako da je Crna Gora „uvećana delom Metohije i Sandžaka“...“U Balkanskom ratu finansijsku pomoć Crna Gora je dobijala od Srbije i Bugarske; u Svetskom od Saveznika, preko Srbije“ (Nikola Đonović, Crna Gora pre i posle ujedinjenja, Beograd: Politika A.D., 1939, str. 76). O Srbiji i Crnoj Gori u Balkanskim ratovima vidi u: Dr Borislav Ratković, Mitar Đurišić, Dr Savo Skoko, Srbija i Crna Gora u Balkanskim Ratovima 1912−1913, drugo izdanje, Beograd: BIGZ, 1972. Kraljevina Crna Gora je, inače, 5. avgusta 1914. g. objavila rat Austro-Ugarskoj kao vid bratske solidarnosti sa Kraljevinom Srbijom kojoj je Austro-Ugarska prethodno objavila rat.

[8] O Kosovskom boju videti u: Ratko Peković (urednik), Kosovska bitka: Mit, legenda i stvarnost, Beograd: KIZ Litera, 1987.

[9] Crna Gora nije nakon 1499. g., kada su Osmanlije zauzele Cetinje, bila slobodna i nezavisna zemlja već je sve do 1878. g. priznavala vlast turskog sultana na Bosforu (ponekad se stavljala i pod patronat Mletačke Republike) kome je i plaćala tribut a Turci i domaće poturice su sakupljale redovni danak na teritoriji Crne Gore. Tačno je da je Crna Gora kao balkanska zabit i teritorija koja ni samu sebe nije mogla da prehrani uživala faktički široku autonomiju ali je to bila pre svega posledica krajnje bede i siromaštva i zemlje i njenih stanovnika a ne čojstva, viteštva i nepokorenog duha Crnogoraca koji su se redovno i u talasima iseljavali svake godine iz svoje junačke Crne Gore odlazeći „trbuhom za kruhom“ u plodnije južnoslovenske oblasti donoseći u njima i svoju milozvučnu ijekavicu kao i gorštački mentalitet. 

[10] Sam vladika Njegoš je revolucionarne 1848.−1849. g. imao planove da u Crnu Goru uključi Metohiju, Dubrovnik sa Pelješcem kao i Hercegovinu što mu tada nije pošlo za rukom ali jeste drugom Crnogorcu Cetinjaninu kralju Aleksandru Karađorđeviću – Grobaru Srbije koji je 1929. g. u okviru svog jugoslovenskog krpeža od države stvorio Veliku Crnu Goru pod nazivom Zetska banovina. Inače se sam Aleksandar Karađorđević ponekad izjašnjavao kao „Crnogorac“.

[11] Ovo „ujedinjenje“ Crne Gore i Srbije, tj. pravno gledano aneksije Crne Gore od strane Srbije, a na osnovu odluka tzv. „Podgoričke skupštine“ iliti „Velike Narodne Skupštine Srbskog Naroda u Crnoj Gori“ od 26. novembra 1918. g. sa demokratske tačke gledišta nije validno obzirom da se građani Crne Gore i Srbije nisu pitali za ratifikaciju ovog čina na opštem referendumu, tj. plebiscitu, a koji je neophodan za legalizaciju ovako najkrupnijih političkih odluka narodnog predstavništva. Građani Srbije su u odnosu na građane Crne Gore bili u još nepovoljnijem položaju obzirom da se o ovom činu nisu uopšte pitali dok su građani Crne Gore bar formalno svoju volju izrazili preko svojih formalno izabranih deputata u skupštini. Međutim, čitava poenta ovog „ujedinjenja“ Crne Gore i Srbije je u činjenici da je ovom uvećanom Kraljevinom Srbijom sa Crnom Gorom vladao Crnogorac Cetinjanin Aleksandar Karađorđević (inače uzurpator srbijanskog prestola kao drugorođeni kraljević i to rođen u inostranstvu) koji je samo nakon nedelju dana ukinuo i čitavu državu Srbiju i to protiv volje njenih građana. Drugim rečima, faktički gledano, Crna Gora i Crnogorci su apsorbovali Srbiju i kasnije od nje napravili svoju najveću koloniju koja kao takva funkcioniše sve do danas.  

[12] Ovi crnogorski iseljenici su kao braća i bili primljeni u Knjaževini Srbiji, ni kao prvi, a ni kao poslednji. Mnogi od njih su u Srbiji i ostali da rade i žive a mnogi su se dokopali i državnih funkcija i uglednog mesta u društvu. Međutim, za razliku od Srbije, u rodnim Njegušima vladike Njegoša danas u restoranima nema hrane i pića za Srbe dok se u prijestonici Crne Gore Titogradu horski pijeva na sportskim priredbama „Ubi, ubi Srbina!“

[13] O etnonacionalnom karakteru Crnogoraca videti u: Milisav Glomazić, Etničko i nacionalno biće Crnogoraca, Beograd: TRZ „Panpublik“, 1988.

[14] O srbskoj borbi u Vojvodini revolucionarne 1848.−1849. g. videti u: Slavko Gavrilović, Srbi u Habsburškoj Monarhiji (1792−1849), Novi Sad: Matica srbska, 1994, str. 33−168.

[15] O antisrbskom karakteru KPJ vidi u: Vladislav B. Sotirović, “Antisrbski karakter Komunističke partije Jugoslavije”, Serbian Studies Research, Vol. 3, No. 1, Novi Sad, 2012, str. 73−88.

[16] Po istom ovom šablonu su i svi književnici i naučnici iz Dubrovnika svrstavani u korpus hrvatske nacionalne i kulturne baštine. Tako je npr. autor Kraljevstva Slovena (De regno Sclavorum/Il regno degli Slavi, Pesaro, 1601) Mavro Orbini, benediktinski monah iz Dubrovnika, prisvojen od strane Hrvata samo zato što je bio rimokatolik (vidi npr. ediciju: Hrvatski latinisti, Zagreb, 1970). Međutim, Orbini se nikada nije izjasnio kao Hrvat, delo je napisao na latinskom a u tom delu opisuje pre svega srpsku istoriju, nešto malo bugarsku a hrvatsku samo na par stranica (videti: Nikola Radojčić, Srbska istorija Mavra Orbinija, Beograd, 1950).





Komentara (1) Ostavite Vaš komentar Objavite novost

NOVOSTI IZ RUBRIKE

Pripadnici Ratnog vazduhoplovstva i protivvazduhoplovne odbrane Vojske Srbije i Vazdušno-kosmičkih snaga Oružanih snaga Ruske Federacije uspešno su priveli kraju vežbe „Slovenski štit 2021“ i „BARS 2021“, koje su ove...


Za mjesec dana, koliko traje kampanja čiji je cilj da pomogne Srbima porijeklom iz Federacije BiH da sačuvaju svoju imovinu, pomoć je zatražilo više od 2.000 ljudi, potvrdio je...

Američki razarač "Čafi" pokušao je da naruši rusku granicu u blizini Vladivostoka, saopštilo je Ministarstvo odbrane Rusije. Incident se dogodio danas između 17:00 i


Zadatak vežbe je jačanje interakcije jedinica PVO Rusije i Srbije

O sudbini novog dugoročnog gasnog sporazuma između Rusije i Srbije odlučiće se tokom ličnog sastanka predsednika Vladimira Putina i Aleksandra Vučića, saopštio je generalni direktor "Srbijagasa" Dušan Bajatović, ...


Predsednik Srbije Aleksandar Vučić rekao je da planira da razgovara o ceni gasa za Srbiju sa ruskim liderom Vladimirom Putinom tokom sastanka 25. novembra, prenosi TASS.  


Ostale novosti iz rubrike »