Svi su ih zaboravili!

GRAČANICA - U kontejnerskom naselju na samom rubu Gračanice u neljudskim uslovima žive brojne srpske porodice koje su ovde našle utočište bežeći sa svojih ognjišta širom Kosova i Metohije pred razjarenom šiptarskom ruljom 17. marta 2004. godine.
Kažu da su odavno zaboravljeni i da na njih više niko ne obraća pažnju niti pokazuje interesovanje da im pomogne.
Tu smo upoznali Stanu Joksimović iz Prištine. Ona kaže da je u kampu šest godina.

- Kad je vojska otišla, mene su tukli vojnici terorističke OVK, ramena su mi polomili i sva sam bila modra. Turali su mi pištolj u usta, organe da mi isteraju. Posle toga sam dva meseca ležala u mitrovačkoj bolnici kod doktora Milana Ivanovića. Potom sam izbegla u Kosovo Polje gde su me prve komšije Šiptari silovale 17. marta. Htela sam da umrem! Šaban Keljmendi me je silovao, a njegov brat Naim je počeo, ali je srećom naišao moj komšija Zlatko Zelenović koji me je branio. Da nije bilo njega oni bi me isekli. Sva sam bila u krvi. Najbolji smo bili sa tim komšijama što su me silovali. Oni imaju deset hektara zemlje, četiri kuće na tri sprata, tri traktora, tri autobusa, tri „mercedesa“, bratanaca na stotine imaju. Rekli su da me tuku jer mi brat ima medalje koje je dobio dok je radio u policiji i zato što je prevozio našu vojsku i što sam Srpkinja. Posle silovanja otišla sam kod jedne drugarice u Prištinu. Tamo sam bila dve godine, ali su me i tamo tukli, pa sam opet ležala u bolnici dva - tri meseca - s mukom se priseća se Stana Joksimović.

Da su uslovi loši u kolektivnom smeštaju nadomak Gračanice potvrdila nam je Živka Stošić, izbeglica iz Slivova kod Novog Brda koja 1999. godine napustila svoje rodno selo.

- Ovde je život nikakav, zime su hladne, a leti je vruće. Muž prima minimalac i od toga živimo. Para za drva nemamo. Šiptari su nam sve popalili i pucali su na nas. Zato smo i pobegli. Niko nam se nije obraćao iz Vlade Srbije. Deca stanuju privatno u Srbiji. Ovde je mnogo tesno - žali se Živka.

Radomir Miladinović izbegao je 1999. godine iz Lipljana.
- Imao sam kuću, radnju, 35 svinja, bikove, krave, plugove... sve su mi pokrali. Pet godina sam živeo u Kosovu Polju, odakle sam posle 17. marta pobegao u manastir gde sam živeo naredne dve godine. U kontejneru živim tri godine. Deca rasterana, sve rasterano, živimo od moje penzije koja iznosi 15 hiljada dinara. Baba je nema, a uz to je i bolesna. Hranu nam daju pomalo. Do 1999. godine mi smo živeli lepo sa Šiptarima. Imam 18 unučadi, devet praunučadi, ali sve mi je rasterano po svetu, dve kćerke su mi izbegle u Leposavić, jedan sin u Čaglavici privatno stanuje, ja ovde - tužnim glasom objašnjava svoju muku starac Radomir.

Pola penzije ode na lekove

Stana Joksimović tvrdi da je rođaka pevača Željka Joksimovića.
- Otac Željka Joksimovića i moj deda su dva rođena brata. Bila sam na njegovom koncertu u Kragujevcu, on zna da smo rođaci. Majka mu je Srbijanka, a otac Crnogorac iz Podgorice. Ovde u kontejnerima život je jako težak. Leti da umremo od vrućine, dok zimi treba mnogo drva. Tada potrošimo i po 12 metara drva. Živim od penzije od deset hiljada dinara, od koje 5.000 dam na lekove jer sam srčani bolesnik, a imam i visok pritisak. Pošto često u državnim apotekama nema lekova, jer se kradu, onda moram kod privatnika da kupujem. Hrana nam je vrlo slaba. Jedan obrok dobijamo, a od njega ne možeš ceo dan da živiš, a ja sam šećeraš - jada se naša sagovornica i poručuje da i Željko sve ovo čuje.