Rusija odbacila novi predlog rezolucije o Kosovu

Vašington, 20. juna – Još nema saglasnosti za određivanje budućeg statusa Kosmeta, proizlazi iz današnjih zbivanja u njujorškom sedištu svetske organizacije. SAD, Britanija i Francuska ponudili su treći po redu nacrt rezolucije, koji je Rusija odmah odbacila, jer i on nagoveštava nezavisnost Kosova, neprihvatljivu Srbiji, ako Beograd i Priština u naredna četiri meseca ne usaglase sada krajnje suprotstavljene stavove. Bar delimični doprinos izlasku iz ćorsokaka očekuje se od sastanka predsednika Džordža Buša i Vladimira Putina, zakazanog za 1. i 2. juli u Mejnu.

Posmatračima se čini da je Zapad predlog o Kosovu i programirao tako da njime „pripremi teren” za susret dva lidera, čiji lični odnosi deluju bolje nego veze između njihovih zemalja.

Glavni spor proizlazi iz činjenice da nacrt Amerike i njenih evropskih saveznika predviđa da se ostvarivanje predloga Martija Ahtisarija za „međunarodno nadziranu nezavisnost Kosova” odloži za 120 dana, ali da se potom primeni – ako Beograd i Priština u produženim pregovorima ne postignu drugačiji dogovor. Srbija i Rusija ranije su saopštile da je oročavanje neprihvatljivo, pogotovu što kosovskim Albancima obećava da će po isteku roka dobiti ono što priželjkuju, tako da ne moraju da teže kompromisu.

I današnji zapadni predlog je neprihvatljiv, ocenio je ruski ambasador Vitalij Čurkin u razgovoru s novinarima, odmah po završetku kratkih konsultacija članica Saveta. Taj nacrt „nas ne približava platformi koja bi nas objedinila, jer predviđa da po isteku roka stupe na snagu Ahtisarijevi predlozi”, precizirao je.

Čurkin je takođe podsetio da je Moskva svojevremeno dostavila svoje predloge za traženje kompromisnog rešenja, oprečne zapadnoj ponudi, preporučivši da se i o njima razgovara. Kao izvesnu promenu u stavu Zapada on je naveo „priznanje da pregovori između dve strane (Beograda i Prištine) treba i mogu da se nastave”.

Nije se složio sa sugestijama da Rusija „odbija saradnju” u ovom slučaju. Godinama je bila aktivna u diplomatskim naporima, podsetio je i naglasio da je i sada angažovana da se za „vrlo teško pitanje” nađe rešenje koje će biti „pozitivno i za Beograd, i za Prištinu, i za ceo region, i za međunarodnu zajednicu, i za međunarodno pravo”.

Zamenici šefova misija SAD i Britanije pri UN, Alehandro Volf i Karen Pirs, ponovili su, međutim, rešenost da Kosovo uskoro dobije novi status. Idealno bi bilo, rekli su novinarima, da se do njega dođe dogovorom Beograda i Prištine, a ako ne – „sledi primena Ahtisarijevog plana”. Odlaganjem ishoda se, po rečima Volfa, izišlo u susret mišljenjima „nekolicine članica Saveta” da je potrebno još vremena za pregovore, dok je Pirs naglasila da u tom periodu posebno očekuje „realistične predloge” Beograda.

Razmena mišljenja među članicama Saveta će se, po svemu sudeći, nastaviti. Da li će i kada neki današnji predlog stići na glasanje u tom organu, ili opet slede nova prilagođavanja – ostaje da se vidi. Prve konsultacije u novim okolnostima zakazane su, kako se čuje, za prekosutra, u petak.

Sada lansirani zapadni predlog predviđa, prema sažetim tumačenjima, da Ahtisarijevi predlozi stupe na snagu ako Beograd i Priština ne postignu sporazum u pomenutom roku, koji bi dospeo, verovatno, u novembru. Od generalnog sekretara UN se traži da „hitno pozove strane da nastave pregovore o konačnom statusu… i da se uzdrže od bilo kakvih jednostranih poteza koji se tiču konačnog statusa”. Prema dostupnim verzijama, naglašava se i „odlučnost da se ne tolerišu nasilje, provokacije i pretnje”.

Kao novost se ocenjuje zahtev da predstavnik generalnog sekretara najkasnije za 120 dana „oceni napore strana da postignu zajednički jezik o konačnom statusu” i svoj izveštaj dostavi Savetu. Ahtisarijevi predlozi bi, proizlazi iz dokumenta, onda stupili na snagu, „osim ako Savet bezbednosti hitno ne odluči drugačije posle ocene” rečenog predstavnika, čije ime nije navedeno. Kao mogućni novi posrednik, umesto Ahtisarija, pominje se austrijski diplomata Volfgang Petrič, koji je bio angažovan i u više faza krize u bivšoj Jugoslaviji.

Ponavljaju se, uz to, teze da je Kosovo „specijalan slučaj… i da je neodrživo produžavanje njegovog nerešenog statusa… koji je pretnja međunarodnom miru i bezbednosti”. Međunarodnoj grupi za nadgledanje se preporučuje da „pažljivo razmotri dostignuća Kosova u ostvarivanju međunarodnih standarda, napretka u stvaranju uslova za povratak izbeglica, rešavanju sudbine nestalih, promociji duha međunacionalnog pomirenja, zaštite prava, bezbednosti i kulture manjina”…

Neizvesnost se, u suštini, nastavlja. Ne zna se još, naime, ni kakva je sudbina ovog nacrta, ni šta sve može da se dogodi ako se on ne usvoji, na primer zbog veta Rusije. Pre produžavanja pregovora između Beograda i Prištine, oko čije je neophodnosti postignut najviši stepen saglasnosti u opstajućim principijelnim razlikama, potrebno je da se postigne nekakav kompromis u Savetu bezbednosti, gde razlike ne izgledaju manje od onih između Beograda i Prištine. Jer, Zapad izgleda odlučan da podrži nezavisnost Kosova koja „predstoji na ovaj ili ona način”, dok Rusija i Kina insistiraju na sporazumnom rešenju uz poštovanje odredaba međunarodnog prava i Povelje UN.