Ivan Ristić: "Bošnjačko proleće" kao uvod u "bosansku jesen"

Naizgled bezazleni protest radnika propalih tuzlanskih fabrika, tako karakterističan za postsocijalističke ekonomije u tranziciji, pre nekoliko meseci pretvorio se u opšti haos i anarhiju na ulicama Tuzle. Iz ovog nekada industrijskog centra nasilni protesti su se širili gradovima Federacije BiH, sve do kulminacije u danu kada su gorele zgrade kantonalnih vlada u Sarajevu, Tuzli, Zenici, Mostaru, i državne institucije mnogim manjim mestima. Regionalni i svetski mediji su, kako to obično biva, u glas preneli izlazak naroda na ulice nekih bosanskohercegovačkih gradova, a taj događaj su okarakterisali kao “socijalni bunt”, “opravdano nezadovoljstvo građana BiH” postojećom socio - ekonomskom situacijom, a kao osnovni uzrok takvog “događanja naroda” na ulicama gradova Federacije BiH mediji su navodili nefunkcionalnost institucija sistema. Za precizno i pouzdano tumačenje ovako krupnih političkih događaja neophodna je izvesna vremenska distanca. Predstojeći oktobarski opšti izbori u BiH podsetiće uspavanu srpsku javnost koja je po dobrom starom običaju brzo zaboravila proteste u gradovima Federacije BiH početkom proleća, njihove glavne aktere i ciljeve. Šta je bio pravi cilj protesta u gradovima Federacije BiH, i kome su oni u interesu? Da li je priroda tih protesta zaista socio – ekonomska ili je nešto drugo po sredi? Šta možemo da očekujemo u neposrednoj budućnosti, već u finišu izborne kampanje i neposredno nakon izbora?

Bosansko ili bošnjačko proleće?

Svi relevantni svetski i regionalni mediji početkom proleća preneli su slike sa ulica Federacije BiH na kojima razularena masa u rušilačkom pohodu uništava sopstvene gradove i državne institucije, i ispostavlja navodne zahteve političarima i državnim institucijama. Iako su NVO sektor finansiran od strane zapadnih centara moći, sarajevska intelektualna elita i političari u Federaciji BiH ove proteste nazivali socijalnim buntom i opravdanim revoltom naroda zbog očajne ekonomske situacije u kojoj se godinama nalazi BiH, istina je sasvim drugačija. Nije sporno da je dobar deo građana gradova Federacije BiH izašao na ulice bez skrivenih namera, tražeći prava za koja smatraju da im pripadaju. Međutim, masovni protesti se nikada ne događaju spontano. Najpre miran protest i koškanje sa policijom veštački brzo je prerastao u pravi rat na ulicama gradova čitave Federacije BiH. Neobičnom brzinom i intenzitetom pojavile su se čitave organizovane grupe sa precizno formulisanim zahtevima, pripremljenim transparentima, zastavama i ostalom pratećom ikonografijom karakterističnom za ovakve događaje, i već viđenom u drugim zemljama.

U protestima su učestvovale najraznolikije grupe građana, najčešće sa suprotstavljenim ideološkim i vrednosnim stavovima, kao i različitim ciljevima u svojim programima. Okosnicu protesta činile su organizacije “Antidejton grupa”, “Koalicija prvi mart”, “Pokret za Republiku BiH”, kao i mnoge druge organizacije i neformalne grupe građana slične ideološke orijentacije. Pažljivim posmatračima nisu promakli transparenti koje su nosili demonstranti, poput onog “ukinimo kantone i entitete”, “za jedinstvenu BiH”, “Republika BiH”, “ukinimo Dejton” i njima slični. Ovi transparenti samo govore u prilog političkoj suštini navodnih socijalnih protesta. Ako pritom imamo u vidu da su neki od članova ovih organizacija na listama kandidata različitih stranaka u Federaciji BiH za predstojeće izbore, jasna je nit koja povezuje organizatore ovih protesta, njihove ciljeve, ali i događaje koji će neminovno uslediti, možda već na jesen.

A ciljevi su jasni. U skladu sa strategijom, bilo je pokušaja da bošnjačko proleće postane bosansko, odnosno da se nametne Republici Srbskoj. Zanemarljivo male grupe ljudi su se okupljale u većim gradovima RS, poput Banje Luke i Bijeljine, iskazujući “solidarnost” sa protestima u FBiH. Srećom, pametnom reakcijom vlasti u Banjoj Luci i tradicionalno visoko razvijenoj političkoj svesti srbskog naroda u RS ovakav scenario je sprečen. U RS naravno postoje mnogobrojni problemi koji opterećuju vlast, ali i prosečnog građanina u tom entitetu, ali je narod srećom na vreme shvatio suštinu i svrhu destabilizacije koja im se nameće spolja. Kako se tako nešto nije dogodilo a ovakav plan je doživeo potpuni fijasko, sigurno će se pribeći drugim sredstvima kada za to dođe vreme. A čini se da su predstojeći izbori idealno vreme za destabilizaciju i “kreativni haos” koji atlantisti tako uspešno stvaraju širom sveta u sferama svog neposrednog interesa.

Građanski nemiri – najbolji izvozni “proizvod” Vašingtona    

Svi protesti koje neko organizuje moraju da imaju nekoliko važnih elemenata – povod, odnosno okidač, organizacije koje će na terenu izneti najveći teret narodnog bunta, medije koji će svojim izveštajima doprineti dramatizaciji događaja i usmeriti javno mnjenje da razmišlja u određenom pravcu, cilj koji se želi postići, kao i ljude koji će dati na masovnosti i važnosti protestima.


Za povod je izabran protest radnika tuzlanskih fabrika, koji je dolivanjem ulja na vatru podstaknut širom Federacije BiH. Protesti koji su izazvani na teritoriji Federacije BiH su brižljivo organizovani sa samo jednom svrhom – da se “preliju” i u drugi entitet – Republiku Srpsku. Na taj način bi bošnjački unitarističko - islamistički krugovi pred delom međunarodne zajednice imali veoma jasan argument za tvrdnju da je BiH u celosti nefunkcionalna državna tvorevina, a da se ključ nefunkcionalnosti i kočnica čitave BiH na putu njenog ekonomskog razvoja i opšteg prosperiteta nalazi u Dejtonskom mirovnom sporazumu, i samim tim i Ustavu BiH koji je njegov integralni deo. Time bi se, pritiscima i ucenama, otvorila vrata za radikalne promene ovog ključnog dokumenta za krhki mir u BiH. Osnovna svrha je uvođenje Republike Srpske u vrtlog nestabilnosti, sa krajnjim ciljem drastičnog smanjivanja njenih institucionalnih kapaciteta, i samim tim njeno instaliranje u novi unitaristički okvir BiH po zamisli pokojnog Alije Izetbegovića i njegovih aktuelnih sledbenika. “Puzeća” unitarizacija BiH u prethodne gotovo dve decenije nije dala opiljiviijih rezultata, Federacija BiH je sve glomaznija, sve nefunkcionalnija i veoma blizu bankrota, pa su atlantistički geopolitički stratezi i njihovi izvršioci na terenu posegnuli za brutalnijim i direktnijim sredstvima ne bi li “disciplinovali” rukovodstvo Republike Srpske i ostvarili više ciljeva jednim potezom. U tome su, zahvaljujući sposobnosti zvanične Banje Luke i beskompromisnom stavu naroda, doživeli potpuni fijasko.

Najslabija karika u kreiranim “događanjima naroda” u BiH su nosioci protesta. Fudbalski navijači i sarajevski besposličari u ulozi zagovornika ustavnih reformi, građani dojučerašnjeg izetbegovićevog kalifata i baštinici ideologije islamske deklaracije u ulozi boraca za građanska prava malo kom racionalnom posmatraču deluju uverljivo u svojim nastojanjima. Predvodnici protesta, a sada i kandidati za najvažnije političke funkcije u Federaciji BiH, ističu se u neodmerenim izjavama usmerenim ka srbskom narodu i Republici Srbskoj, i na taj način samo dodatno ojačavaju prethodni utisak.

Ključnu ulogu u pokušaju “bosanskog proleća” su, kao i uvek, odigrali mediji - televizija i internet. Na društvenim mrežama su veoma brzo formirane neformalne grupe sa koordinatorima kako bi na taj način pozivale ljude i obaveštavale o događanjima na terenu i planovima za dalje delovanje, a protesti su na većini bosanskohercegovačkih i regionalnih televizijskih kanala bili udarna vest. Primer za dobar medijski spin i njegovo korišćenje u političke i geostrateške svrhe je katarska televizijska mreža „Al Jazeera“. “Al Jazeera” veoma retko suštinski menja svoj dnevni televizijski program. Međutim, kada su se događali incidenti na demonstracijama u BiH, gotovo celodnevni program je bio posvećen isključivo dešavanjima na ulicama gradova FBiH, sa vanrednim vestima, posebnim emisijama sa precizno odabranim analitičarima – naravno, u skladu sa ideološkom matricom pomenutog medijskog giganta. Precizno kreiranim medijskim manipulacijama na ovoj, ali i drugim televizijama koje rade u interesu sarajevskih unitarista publika je trebala da stekne utisak da su na delu socijalni protesti građana protiv nefunkcionalnog sistema, i da se što veći broj građana privuče da im se pridruži. U tome se u najvećoj meri i uspelo.

Da li je BiH poseban slučaj kada je u pitanju ovakav vid nametanja željene “političke realnosti” spolja? U scenariju koji se u BiH pripremao i priprema za nas ne bi smele da postoje nikakve ozbiljnije nepoznanice. Dovoljno je prisetiti se kako su se poslednjih godina i po kojoj uigranoj matrici odigravali protesti na svim svetskim meridijanima. Svako od “proleća naroda” i “obojenih revolucija” je imala svoj cilj i precizno odabranu metodologiju. Ne postoji nijedan razlog zbog čega bi trebalo smatrati da je BiH sui generis slučaj. Dobro instruisani protesti su samo sredstvo kako bi se postigao konačan cilj – drastično smanjenje nadležnosti RS i njeno pretvaranje u praznu ljušturu bez ikakvih nadležnosti. “Bosansko proleće” u režiji Brisela i Vašingtona nije prošlo, ali nas gotovo sigurno očekuje burna “bosanska jesen”.

Šta se može očekivati pred izbore i nakon njih?

Stvari su veoma jasne – atlantisti imaju ciljeve koji se ne menjaju decenijama, neki i vekovima. Menjaju se samo metodi njihovog ostvarenja, u zavisnosti od trenutnih okolnosti. Kreirani i pažljivo izvedeni haos početkom proleća na čitavoj teritoriji BiH doživeo je potpuni fijasko. Rušilački pohod je počeo i završio se isključivo u gradovima Federacije BiH, dok u Republici Srbskoj ovaj instruirani pokušaj “obojene revolucije” nije imao nikakvog efekta. S obzirom na činjenicu da je planirani scenario “bosanskog proleća”doživeo potpuni neuspeh, a pritisci koji se permanentno vrše na rukovodstvo RS da pristane na smanjenje kapaciteta tog entiteta ne daju nikakav rezultat, verovatno će se pristupiti nešto drugačijoj taktici.

Verovatan scenario je sledeći – sva istraživanja javnog mnjenja pre izbora fingirano će ukazivati na izborni poraz aktuelnog političkog rukovodstva RS. Imajući u vidu činjenicu da je realno očekivati da će ta politička opcija odneti pobedu, moguć je scenario po kome će se nadležni optužiti za izbornu krađu. Takav razvoj događaja otvara mnoge mogućnosti – ponovno izazivanje građanskih nemira, ovoga puta i na teritoriji RS, sa istim ciljem, zatim intervenciju međunarodnog faktora putem Kancelarije visokog predstavnika, a u ime navodne narušenosti demokratskog kapaciteta institucija u BiH itd. Ukoliko se destabilizirajući faktor odluči za nešto mekšu varijantu, moguće je da se na sve raspoložive načine oteža formiranje vlasti na svim nivoima, u šta bi neminovno bila uključena i Republika Srbska. Takav ublaženi scenario trebao bi po ko zna koji put da pokaže da je BiH nefunkcionalna država, a da razlog njene nefunkcionalnosti navodno leži u nekooperativnosti zvanične Banje Luke. Zatim bi se Bonskim ovlašćenjima, neformalnim pritiscima i sličnim metodama pokušalo ostvarenje zacrtanih ciljeva.

Već dovoljno komplesknu situaciju u BiH dodatno komplikuju dešavanja na globalnoj političkoj pozornici. Geostrateško odmeravanje snaga na globalnom nivou između ključnih aktera globalnog poretka i zaoštravanje ukrajinske krize samo dodatno mogu dati na važnosti poziciji BiH na Balkanu i dešavanjima unutar nje. Veoma je važno da RS kao i Srbija u što je moguće većoj meri ostane izvan “odmeravanja mišića” dve najveće svetske sile. Ukrajinski scenario u protektoratu kakav je BiH nije realan, ali nas bolno iskustvo bosanskog lonca uči da uvek moramo biti na oprezu.

Mir na “staklenim nogama” i nepredvidiva budućnost

Analitičarima balkanskih političkih i istorijskih odnosa mnoge stvari u Bosni i Hercegovini nisu jasne, i ova zemlja na najrazličitijim poljima predstavlja svojevrstan društveno – politički eksperiment i poligon za potkusurivanje interesa planetarnih moćnika. Jedno je, međutim, sigurno – slučajnosti u krupnim političkim dešavanjima nema, a narod se nikada ne “događa” sam. Neke manje važne društvene pojave mogu nastati spontano i “izniknuti” iz određenih kratkoročnih društvenih pojava, ali se napadi na državne institucije, paljenje, rušenje i uništavanje sa jasno vidljivim ciljem uvek događaju koordinisano, sa jasnim nalogodavcima, logistikom i krajnjim ciljevima. Uvid u “proleća naroda” čiji smo svedoci prethodnih godina, u kojima su socijalni nemiri naizgled nastali spontano, a zatim neuobičajeno efikasno prerasli u krvave sukobe sa policijom, alternativne oblike vlade, a negde i u građanske ratove sa desetinama hiljada žrtava, znatno olakšava izvođenje zaključaka o dešavanjima u “bosanskom loncu”. Kada se idealističke “ružičaste naočare” skinu, stvari postaju kristalno jasne. Nije važan „gladan i obespravljen narod“, ratni veterani tzv. ARBiH, niti pljačkaške privatizacije socijalističkih giganata, već krupni geopolitički interesi koje određeni zapadni faktori imaju na ovim prostorima, a to je pre svega slabljenje srbskog faktora na Balkanu i dalja dezintegracija njegovih teritorija. Srbski faktor nikada nije dovoljno slab dok god postoji u bilo kom obliku - to je misao koja je uvek na umu atlantističkim stratezima i njihovim neposrednim izvršiocima na prostorima istočno od Trsta i zapadno od Đerdapa. U skladu sa takvim iskustvima, ne treba imati ni najmanju iluziju da će oni kojima je rušenje integriteta RS na pameti i na jesen posegnuti za ovakvim ili čak i radikalnijim sredstvima.