Srpsko-albansko kumstvo

Šumar Dragoljub Simić, iz Kuršumlije, usred noći pronašao desetogodišnju Ajšu Išljami iz podujevskog sela Slatina, koja se izgubila kada je krenula da u šumi bere pečurke ine znajući prešla administrativnu liniju – u znak zahvalnosti njenaporodica ponudila je Simićima da se okume
Srpsko-albansko kumstvo

(Foto - D. Borisavljević: Šumar Dragoljub Simić sa prijateljem porodice Išljami, Fazilom Ukom)

Kuršumlija – Drama koju je 22. juna proživela albanska porodica Dževada Išljamija iz sela Slatina kod Podujeva, kada je njegova desetogodišnja kćerka Ajša izjutra krenula da bere pečurke i zalutala u šumi, prešavši pri tom administrativnu liniju, srećno je okončana zahvaljujući šumaru Dragoljubu Simiću iz Kuršumlije. A kao izraz trajne zahvalnosti Išljamiji su Simićima ponudili da se dve porodice okume, što je i prihvaćeno sa neskrivenim zadovoljstvom.

– Već je pala noć, vraćao sam se sa sinom Milanom iz sela Trmka, gde mi živi majka. Počela je kiša i spuštala se magla. Odjednom, kraj puta primetio sam siluetu deteta. Zaustavili smo džip. Kada nam je dete prišlo, videli smo da se radi o devojčici, držala je korpu sa nabranim pečurke. Kroz plač nas je upitala: „Kuš kaj Slatina?” (Gde je Slatina?). Shvatismo da je Albanka, iz sela Slatina koje je desetak kilometara sa one strane administrativne linije, i da je zalutala – započinje sećanje na tu dramatičnu noć šumar Dragoljub Simić, glavni junak ove priče.

– Stavili smo devojčicu u vozilo i okrenuli nazad ka Trmki. Tamo joj je moja majka, dok sam tragao za brojevima telefona ranijih poznanika s područja Slatine, ponudila da nešto prezalogaji. Prvo je onako uplašena odbila, posle je uzela samo jedan keks, a ostale je stavila u džep. Utom sam pronašao broj telefona Fazlije Uke iz Slatine i objasnio mu o čemu se radi. Ovaj je prosto pociknuo od radosti: „Pa njeni je traže od jutros i još se nisu vratili ni njen otac i braća”, rekao mi je Fazlija.

Dragoljub je potom dao telefon devojčici i ona je na albanskom poručila da je u dobroj kući i da se ne boji. Onda je Fazlija srećnu vest da je Ajša nađena i da je na sigurnom preneo njenim roditeljima, pa su se na ugovorenom mestu našli negde oko ponoći: sa jedne strane administrativne linije u džipu mala Ajša, šumar Simić i njegov sin Milan, a sa druge Fazlija na traktoru sa ocem devojčice Đevadom Išljamijem. Sledili su zagrljaji, poljupci, suze radosnice...

Na mesto opisanog susreta stižemo sa Dragoljubom i njegovim sinom Milanom, istim onim džipom u kome su bili kada su kraj šumskog puta pronašli malu Ajšu. Dole, u Ukinom dolu, na tek pokošenim livadama grupa seljaka. Kad izađosmo iz vozila, u susret nam pođe najstariji od njih i prvi se toplo pozdravi sa Dragoljubom. To je Fazlija Uka, sa bratom Femijom i sinovima Remzijem i Nazijem. Tu je i njihov prijatelj Sahit Arifaj iz susednog sela Dvorišta. Na naše pitanje kako se „s one strane” priča o čitavom događaju i požrtvovnosti Dragoljubovoj, odgovara Sahit: „Pa svi smo mi ljudi, pre svega!”

Fazlija kaže da je devojčica sa roditeljima tog dana išla da bere pečurke i da je krenula niz reku, kao kad se ide u Slatinu, a nije znala da je pošla na suprotnu stranu. Od mesta rastanka s roditeljima do onoga gde su je Simići pronašli ima šest-sedam kilometara. Kad se mala Ajša vratila, u kući Išljamija slavilo se do jutra.

Zatim nam priča kako je po ovim livadama s Dragoljubom kao dete čuvao stoku, igrao se i sa drugom decom iz ovoga kraja. Niko, kaže, nikad nije strepeo ni od koga.

– Sreća da se Ajša zadesila kraj puta baš kad je Dragoljub prolazio džipom. Znate, noću je ovde opasno, ima i puno vukova – dodaje Femija Uka, a reč ponovo uzima Fazlija:

– Kamo sreće da nismo pregrađeni. Zar da se odvajamo Dragoljub i ja kad smo zajedno rasli. Sada ni jednima ni drugima nije dobro. Nekad si mogao da ideš kud hoćeš, da zanoćiš gde želiš i da se ne plašiš da ti se nešto loše desi. Sad se svi plašimo svega – zaključuje Fazlija.

Dragoljub dodaje da su se u „srećna vremena” jedni drugima nalazili u dobru i zlu. Na veselja i na žalosti išli su na obe strane.

Dok razgovaramo, Dragoljubovog sina ogreba po nozi pas koji se tuda motao. Sahit, Fazlija, njegovi sinovi i brat strčaše se da mu isperu ogrebotinu.

Na rastanku Femija nas pozva da siđemo u Slatinu, kod njih u kuću, na čaj i kafu. To je, objašnjava nam Simić, kod Albanaca znak iskrene počasti. Pripremaju se, reče, da uskoro na ovim livadama, prirede druženje, a tada će i kumstvom potvrditi zahvalnost porodici Simić.