Šta je još potrebno za ulazak srpske robe u Rusiju na velika vrata?

Da je ozbiljno shvaćena poslovna prilika koja se pruža Srbiji nakon ruske zabrane za evropske prehrambene proizvode, govori podatak o tome da je bez zadrške formiran centar koji će informisati srbska preduzeća o uslovima izvoza u Rusiju.

I svi glavni mediji su postali svesni te šanse jer su u njima prostrujali konkretni primeri koji svedoče o naglom povećanju ruske tražnje za srbskim proizvodima, ali očigledno se još uvek nedovoljno pažnje posvećuje ideji logističkih centara, bez kojih je teško zamisliti masovan izvoz na Istok. Dakle, čim je postalo jasno da je Srbija dobila mogućnost da na prostoru Ruske Federacije plasira takoreći sve svoje prehrambene proizvode, zbog džinovske rupe koja je ostala da zjapi na tamošnjem tržištu posle zabrane za Evropljane, u Privrednoj komori Srbije je osnovan Koordinacioni centar za pružanje pomoći srbskim preduzećima prilikom izvoza prehrambenih proizvoda u Rusiju, u kojem izvoznici mogu 24 časa dnevno da dobiju informacije bukvalno o svemu što im treba da bi njihova roba uspešno stigla na police u ruskim supermarketima.

A samo u proteklih nekoliko dana, saznalo se i koji su to domaći proizvodi za koje su Rusi pojačano zainteresovani. Tako se na primer videlo da će pojedine firme za proizvodnju sira i mleka iz Šumadije već do kraja godine udvostručiti proizvodnju zbog brojnih ruskih porudžbina, a slična je situacija u Bačkoj, gde tamošnji uzgajivači jabuka doslovno kažu da bi bez problema na istočnom tržištu prodali i triput više jabuka, nego što ih sada imaju, te da hladnjače u severnoj Vojvodini rade punom parom jer se stalno pojavljuju novi ruski kupci, sa kojima po njihovom sopstvenom kazivanju – nemaju nikakvih problema sa naplatom. Štaviše, i na jugu Srbije su videli svoju šansu u plasmanu na tržište najveće države na svetu, pa su tamo napravili plan po kojem će Toplički okrug biti centar za otkup voća, Niški za povrće, a Pirotski za stočarstvo. I tu dolazimo do izuzetno važnog pitanja distributivnih centara koji su neophodni da bi cela priča sa izvozom u Rusiju imala srećan završetak.

Već se radi na tome da se u Aleksincu otvori Distributivni centar, zato što se pogotovo sada uočava potreba za takvim jedinstvenim logističkim centrom koji bi olakšao isporuku srpske robe u Rusiju, a koji je inače odavno bio u planu da se izgradi, i to u Moskvi, a on je trebalo da ima funkciju prijema i skladištenja, te pomoći u administriranju, odakle bi roba bila distribuirana u razne delove Rusije. Inače, kao verovatno najbolji putokaz bi mogla poslužiti pozitivna iskustva onih koji su to već uspešno uradili, kao recimo Kinezi, koji su, dokazujući operativni duh u poslovanju – izgradili zonu «Baožun», koja će biti logistički centar za izvoz kineskog voća i povrća na ruski Daleki Istok. Drugim rečima, ta kineska novootvorena platforma za direktan izvoz u Rusiju je prostor od 70 hiljada kvadratnih metara, sa hladnjačama i celokupnom infrastrukturom, u kome se vrši prikupljanje robe i formiranje cena, posle čega sledi organizovano upućivanje robe preko državne granice.

Naravno, takvih centara će sigurno biti još, u šta smo mogli da se uverimo tokom nedavne posete ruskog predsednika Vladimira Putina Egiptu, kada je razmatrana mogućnost otvaranja egipatskog logističkog centra u Rusiji, negde na obali Crnog mora, preko kojeg bi se dopremalo voće iz te afričke zemlje. Prema tome, ne treba prevelika mudrost da bi se spoznala istina da je i Srbiji nasušno potrebna slična platforma radi lakšeg izvoza prehrambenih proizvoda u Rusku Federaciju. A s obzirom da je Srbija ostala skoro jedina zemlja u Evropi koja ima privilegiju pristupa ruskom tržištu – takav logistički centar će itekako služiti svrsi. I to na obostranu korist.

Ratko Paić,