Servantes kao Tutankamon

Njihovi motivi su „dokapitalizovani„ dvama jubilejima koji uskoro slede:  400.  godišnjice objavljivanja  drugog toma „Don Kihota„ (2015. ) i smrti njegovog proslavnjenog autora (2016. )

Informativna groznica obuzela Španiju

U ovoj informtovnoj  groznici koja je obuzela Španiju mediji se utrkuju  svežim vestima o tome dokle se stiglo u poduhvatu da se pronađe grobno mesto autora  romana o veleumnom plemiću Don Kihotu od Manče i njegovom vernom pratiocu i sledbeniku Sanču Pansi. 

Reklo bi se da su  formalnosti odavanja pošte  preminulom piscu  odavno već obavljene: na zid manastira Trinitarias–Deskalsas još u XIX veku postavljena je spomen-ploča  s bareljefom kojom je potvrđeno da se „Migel de Servantes Savedra  po svojoj poslednjoj volji  upokojio u ovom manastiru reda  trinetarija. . .

Ali,   ipak sve nije jasno.  Da se upkojio,   upokojio se,    ali,    gde? Pitanje je sad .

Ženski manastir u „kvartu književnika„ kod Madrida

Ženski manastir u kvrtu Vertas  nazavan „kvart književnika„ osnovan je početkom  XVII veka.  Servantes je živeo nedaleko odatle  i umro u susednoj ulici koja  sada nosi njegovo ime,   a posebno je bio vezan sa redom  trinitarija zato što su ga oni otkupili iz petogodišnjeg alžirskog ropstva,   pa je u znak zahalnosti pri kraju života Servantes,   sada kao poznat  pisac,   postao privrženik tog religioznog  reda.

Servatesovo ime je štitilo manstir od  rušenja u XIX  veku

Na delu je bila istorijska pravda:  dobro  se dobrim vraća,   jer  su u početku monasi spasili čoveka,   a zatim im se on odužio pa je svojim imenom spasio monaško bratstvo.

Samo što su staru crkvu  srušili i ponovo izgradili  zatirući u procesu obnove zemne ostateke  nacionalnog i svetskog genija.

U Španiji su se gubili  i drugi grobovi velikana

Za Madrid slična nemarnost  nije bila izuzetak imajući u vidu  i druge probleme sa posmtrtnim ostacima velikana. Dovoljno je podsetiti se kako su Lope de Vegu (1562-1635) sahranili sa  neveroavtno velikom pompom u  crkvi San-Sebastijan,   ali su po jednoj verziji  njegovi posmrtni ostaci odatle ubrzo izbačeni pošto je na tom mestu nastojnik  sahranio svoju sestru.  Ostaci Lope de Vege,   „španskog Šekspira“ su brže-bolje  preneti na crkveno groblje,    na mestu sa kojeg  sada u svim bojama blešti cvećara.

Ni Velaskez nikako da se upokoji

Velaskezov grob je zaturen prilikom  rušenja crkve  San-Huan. Međutim,   političari su odlučili da  1999.g.  na jubilej,   400.  godišnjicu  velikog slikara,    na Trgu Ramales započnu iskopine  kripte  zajedno sa radovima na izgradnji  podzemnog prolaza.  Našli su posmrtne ostatke,    organizovali bučnu eskpertizu,   ali su u crkvi  San    Plasido našli  mumiju  sa kanapom i ordenom Santjago.

Grupa stručnjaka je pohitala da izjvi kako su  to zemni ostaci    ponovo sahranjenog Velaskeza.

Pikanterija  situacije sastojala se u tome što  je raskopavanje crkve finansirala regionalna vlada,   Madridsko autonomno društvo,    dok je  troškove istraživanja mumije snosila gradska vlast,   koje su  u trajnim antagonističkim odnosima.
 
Tako su dve   večito zavađene institucije  pretvorile Velaskeza u povod za svođenje odavno ispostavljenih  međusobnih političkih obračuna,   koje su se uglavnom svodili na stalno optuživanje zbog  besmeslinog i nekontrolisang  trošenja   javnih prihoda.

Sve  što je tom prilikom nađeno,   postalo je objekat dugih ispitivanja i proučavanja,   ali su senzacije iszostale. 

Na Trgu  Ramales  ostao je stari spomen krst i zastaklene iskopine. 

Prenos  zemnog praha Pedra Kalderronas
Duže se držao Pedro  Kalderon,   (Pedro Kalderon  de la Barka,   špnaski dramski pisac,   1600-1681 ) premda su njegov grob  zajedno sa raskošnim spomenikom preneli iz crkve  San Salvador  na groblje  San Nikolas.

Posmrtna potucanja su nastavljena: uz ceremoniju i orkestar posmrtne ostake Kalderona su položili u crkvu  San Francisko –el Grande  čiju je konverziju izvršio   Napoleonov brat u Panteon velikih ljudi,    ali se tamo stvorio takav haos,    pa su bili prinuđeni da velikane vrate na groblja,   a od ideja Panteona su odustali.

Početkom  HH veka za Kalderona su  su izgradili kapelu u novoj crkvi   u Los-Doloresu  na ulici San Bernardo.  Sve vreme građanskog rata posmrtni ostaci  ovog velikog španskog pisca  su   brižljivo sakrivani,   a stražar   nije nikome odao tajnu.

Fijasko operacije „Velaskezova mumija „ nije zausatvila istoričara  Fernarda de Prada da i dalje poseže za titulom špnaskog Hovarda Kartera. 

A sve je počelo u kafani,   kao što se to   u Španiji često dešava
 A sve je počelo,     kao što se to obično dešava u Španiji ,    u madriskom restoranu  Manolo u Ulici Princesa  89. (nije isključena da će se tu uskoro pojaviti spomen-ploča).

Godine 2010.  u tom restoranu je istoričar  de Prado ručao sa svojim prijateljem Luisom Avialem  s kojim je razgovarao o korišćenju  georadara u arheologiji. Tom prilikom  je istoričar bio ushićen  mogućnošću da  georadar  može  biti iskorišćen kao prvi korak u traganju za Servantesovim grobom.

Od tada je galvni   zadatak istoričara Fernarda de Prada bio da ubedi nadležne   o neophodosti   svog poduhvata-istraživanja mesta gde bi mogao biti grob u kome  je sahranjen najveći pisac španskog jzika.
I premda je nekoliko španskih biznismena izrazilo želju da odigraju ulogu  lorda Karnarvona,  istoričar de Prado je insistirao da ovaj poduhvat dobije državni značaj time što će biti finanasiran i gatdskog budžeta .

Madridska gradonačenica Ana Botela  odobravA 12.000 evra iz budžeta za početne radove

Tako je u aprilu 2014.g.  madridska  gradonačelnica Ana Botela objaila da gradska   uprava preuzima na sebe finansiranje   prve etape istraživanja:  za korišćenje georadara će iz gradske blagajne biti plaćeno  12.000 evra. Onda su eskeprti Madridskog naučng društva dali saglasnot  da se iskopavanja vrše u objektu registrovanom  kao „kulturno nasleđe“.  U ovom slučaju dva međusbno suprostavljene madridska ogranka lokalne vlasti postigla su   neočekivano usaglašavanje stavova. 

Traganje za Servantesovim grobom donelo gradu 16,4 miliona evra

Detaljno istraživanje tima Luisa Aviala  obuhvatilo  je temelje stare crkve  i pet grobnica: kriptu sa oko 30 posmtrtnih ostataka i četiri posebne grobnice.  Kartu podzemlja  naparvljenu nakon georadarskih  istraživanja koja se prvi put primenjuju u Španinji objavili su svi mediji i ona privlači radoznalost pošto je slična mapama  nađenim u skrovištima pirata.

Sada naučnici analiziraju  podatke  kako bi utvrdili ko   iz manastirskog podzemlja   najviše  liči na muškarca starog oko 70 godina sa šest zuba,    s atroforanom levom rukom i dve prostrelne rane na grudnom košu zdobijene za vreme bitke pri Lepantu. Obogaljeni pisac je  sahranjen u malom grobu,                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                u farnciskanskom  pokrivaču i sa drvenim raspećem na grudima.

Sledeća etapa istraživanja obuhvatiće  iskopavanje ostataka za koje se utvrdi da su najsličnija tom opisu. Sada više georadari ne pomažu,   predstoji iskopavanje na „objektu kulturnog nasleđa„ (uz sve prethodne formalnosti i pribavljena dokumanta),   zatim treba dobiti dozvolu crkve i saglsnsot svih 13 starica-monahinja iz manatirskog bratstva.

Ukoliko  svi eksperti  budu  radili uz minimalnu naknadu,  Fernanado de Prado se nada  da izdaci iz budžeta ne bi premašili  100. 000 evra (kriza oblige) od kojih će veći deo otići na restauraciju manastira posle iskopavanja.

„Ako nađemo  ostatke Servantesa,   to će biti fanstatičan uspeh,   a ako ne,   nećeno se bar stideti zbog toga što nismo učinili sve što je bilo u našoj moći„,   kaže istoričar  de Prado,   vođa projekta .

Istoričar de Prado  veruje u uspeh poduhvata
Zakonite dece Servantes nije imao,   a njegova sestra Lujza de Savedra je  sahranjena u porti  manastira u Alakala-de-Enarese,   u gradu u kome je pisac rođen. Tako je  moguće izvršiti  i DNK analizu,    ali  do finalnlg momenta tek treba doći.

Optimizam vođe projekta
Fernando de Prado samozadovoljno  veruje u uspeh poduhvata i mašta da će početkom 2015.g. Španija  dobiti na uvid posmrtne ostatke ovih nacionalnog genija koji će biti  pokopani  na odgovarajući način i uz sve počasti i ceremonije sahrane i podizanjem nadgrobnog spomenika.

Dan za umiranje svetskih genija-23. april

Još do pre  mesec-dva za manastir Trinitarias –Deskalzes  u Madridu  malo je ko čuo,  a  poseta manastirskoj crkvi  je bila dozvoljena samo 23. aprila na dan smrti Servantesa  koju je UNESKO proglasio za Međunarodni dan knjige i autorskih prava.

Uostalom,   mistična podudarnost  dana smrti Servantesa i Šekspira  sadrži ozbiljne nategnutsti i neuverljivosti. Servantes je umro 22. aprila,  a 23.  je bio sahranjen,   dok se Šekspir upokojio 23. aprila,   ali po julijanskom kalenedaru (po gregorijanskom bi to bilo 3. maja)

Zato je upravo  na dan 23.  aprila,    sledujući princip „Bog voli trojicu„ ovu dolinu plača zauvek napustio Inka Garsilaso de Vega (1539-1616 ),    da bi mu se na isti dan kasnije priključili i Vladimnir Nabokov (1899-1977 ),  Moris Drion,   Katolinac Đuzepe Pla,   Kolumbijac  Manuel  Meksia  Valjekso,   Islanđanin,   nobelovac Haldor  Kiljan  Laksnes    koji se rodio i umro istog   datuma,   23.  aprila.

Sada se ped crkvom,   iako zatvorenom,    svakog dana  formiraju kolone radoznalaca. I na tom mestu književnost prelazi u ekonomiju.

Traganje  za Servantesovim grobom već je postao ekonomski fenomen donoseći gradu do početka juna 16,4 miliona evra.  Uprvo se toliko procenjuje razmera    PR kampanje  gradske uprave Madrida (3.400  informacija  u štampi,  na televiziji i intetrnetu uključujući i reportaže na VVS  i Njujork tajmsu). Na analognu po obinu reklamnu  kmapanju Generalna direkcija  skupog pokreta Ispanike  otišlo je 2013.g. 16,7 miliona evra. A ovde pretraga i   iskopavanje grobova,   nauka,  književnost i turizam  formirali  jednu vrstu idealne korporacije koja bez dopunskih izdtaka radi u korist grada.

Sve bi bilo dobro,   da,    kako sam Fernardo de Prado priznaje,    98% Španaca  uopšte nisu čitali Don   Kihota.  Od kad se u medijima  podigla galama  oko traganja za Servantesovim grobom,   intersovanje za kupovinu  roman se povećalo,   mada prodati,   kupiti,   pročitati nikad nisu bili sinonimi. 
A nalaziti žive čitaoce piščevog dela  nije manje važbo od pronalaženja psomrtnih ostataka autora,   makoliko  mrtvac bio veliki i poznat.

Krstaški pohod za oslobođenje groba Don Kihota
Početkom HH veka filozof i pisac Migel de Unamuno ( 1864-1936 ) objavio je delo „Žitije Don Kihota i Sanča Panse“ ukazujući da su likovi romana realniji od samog njihovog tvorca.  On je pozvao da se pokrene  „sveti krstaški pohod za oslobađanje Groba  Don Kihota  ispod vlasti bakalavra,  sveštenika,    cirkuzanata,   vojvoda i kanonika...  kako bio oslobođen  Grob  Ritera Bezumništva  od  njegovih vlasnika  vazala Zdravog razuma.„

Kad bi znao  don Migel de Unamuno  o tolikim prihodima koje je donelo traganje za Servantesovim  grobom  koje nema nikakve veze sa večnim smirajem veleuomnog plemića Don Kihota od Manče,   prevrnuo bi se u svojoj skromnoj grobnici  na parceli 339.  u  gradskom groblju u Salamanki.

Simbolika posmrtne sudbine Servantesa

Možda,    zaista,    ima neke simbolike u posmrtnoj sudbini Serevantesa,    čoveka koji je preživeo  toliko neprijatnosti,  kleveta,   životnih udara,   podsmevanja  od braće po peru,  boleština i odskudica,   koji se skrasio  našavši večiti mir  u nekom  neobeleženom  grobu u porti malo kome poznatog manastira.

I taj grob autora „Don Kihota „,   romana koji je dugo vremena po tiražu zauzimao  drugo mesto,   odmah posle „Biblije„,   e uistinu  metafora piščeve sudbine.

Velelepni nadgrobni spomenik uspostaviće pravednost,   ali će zatrti istinu.

Dom u kome Servantes rođen srušio je 1833.  g.  neki sitni trgovac koji  se nije saglasio da ga proda bez obzira na intervenciju samog kralja   Fernanada  VII,    a na novoj kući podignutoj na  tom istorijskom mestu odbili su da postave  spomen ploču.

Istorija  je sačuvala teške argumente vlasnika placa:

“Znam da je ovde živeo Don Kihot, ali šta to meni pa znači? I ko je taj Servnates, zašto bismo ga ovde okačili ?“

Elias Kaneti,   veliki poklonika Viteza tužnog srca,   dobro je primetio :

„Kad  posećujemo grobove  pisaca,  oni nam se podsmevaju  sakrivajuću u nedrima svoje knjige. “
Hoćemo li i naredne,   2015.  godine  čuti  jetki smeh  Servantesa u momentu njegove nove sahrane ?


Branko Rakočević