... A ostale liberale staviti pred izbor: ili državna služba ili aktive na Zapadu

Zato je danas (za sada) i sutra najsvetiji liberal lošiji od najglupljeg i najprljavijeg lopova koji želi da „živi u ovoj zemlji“ (pored ostalog i zato što mu u drugoj neće dozvoliti da krade).
       
Prvo što treba uraditi za opstanak zemlje je - očistiti državu - koja predstavlja mozak i ruke društva - od onih koji njenu nezavisnost smatraju za kriminalnu i nedopustivu jeres.
       
Liberali koji čeznu da vrate Rusiju u 90-te (pored ostalog i zbog masovne nekažnjene pedofilije i smanjenja „uzrasta za pristanak“ na 14 godina), moraju biti udaljeni iz državne službe, počev od administracije predsednika do vlasti malih gradova (gde ih je znatno manje), brzo i neumoljivo - makar u vezi sa službenom disharmonijom i zbog izgubljenog poverenja.
       
Ostale treba staviti pred izbor: ili državna služba ili privatne aktive na Zapadu. Činovnika koji utaji takve aktive treba otpustiti mirno i sa sramotom tek posle duge i neprijatne provere svih njegovih reči i dela po pitanju izdaje nacionalnih interesa Rusije u korist Zapada - a ako provera pokaže činjenicu izdaje on treba da ide u zatvor.
       
Koliko god da je bolno, kao žrtve čistke neminovno će pasti mnogo divnih i ni za šta krivih ljudi, sem ignorisanja interesa Rusije, poput premijera Medvedeva. Koliko je moguće proceniti, on je bez obzira na svoje očajničko protivljenje postao nešto nalik na simbol antiputinskih snaga, stavljen u futrolu do prve prilike.
       
Danas njegova dužnost premijera stvara (siguran sam - uprkos njegovim težnjama) za Zapad iskušenje fizičkog uklanjanja Putina samo zato da bi na čelo države stao jasan i, ako ne lako „upravljiv“, onda podložan manipulaciji mlađi menadžer pri kojem će „sve biti kao u vreme dedice“ (Jeljcina).
       
Verujem: Medvedev sam po sebi ni u čemu nije kriv i u svojim željama takođe je zdravorazumski daleko od predsedničke dužnosti. Međutim, u politici se ponekad moraju kažnjavati ljudi ne zbog njihove krivice, nego zbog potencijalne opasnosti koja je sa njima povezana i od njih lično uopšte ne zavisi.
       
Zato treći predsednik Rusije mora da se bavi poslom koji odgovara njegovom profesionalnom i individualnom nivou.
       
Socijalno-ekonomskom grupacijom - kako na nivou vlade, tako i Banke Rusije - treba da rukovode ljudi koji teže privrednom i socijalnom progresu naše Otadžbine, a ne povećanju rentabilnosti stranih investicija na njenoj teritoriji.
       
Mediji, u prvom redu ključni televizijski kanali, radio stanice i Internet portali (uključujući pretraživače i ključne emitere vesti) deo su mehanizma upravljanja društvom i zato moraju da se izvedu iz spoljnog upravljanja isto tako energično kao i organi državne uprave.
       
Nacionalizacija ključnih medija neminovno će izazvati histeriju među liberalima u Rusiji i na Zapadu (kao što je to bilo početkom 2000-ih kada su televizije oduzeli od oligarha i lišili ih instrumenta za ucenjivanje države), ali alternativa je -  sabotaža svake tačke u čijem svetlu će liberalna sabotaža „majskih ukaza“ izgledati samo kao lanac neprijatnih slučajnosti.
       
Ne samo u odnosu na medije nego i prema čitavom privatnom vlasništvu treba primeniti jasan princip socijalizacije koji je definisan ustavom besprekorno demokratske i tržišne Nemačke: svojina ima pravo na postojanje samo u onoj meri u kojoj služi interesima društva. Ako se, pak, ona koristi za njegovo razaranje - ni o kakvoj njenoj „svetosti“ nema ni govora: ona je kriminalna i sa njenim vlasnicima treba postupati kao sa kriminalcima, a sa njom kao sa - sredstvom kriminala.
       
Ključni instrument za razvoj je - kompleksna modernizacija infrastrukture koja izrazito smanjuje troškove društva i na kvalitativno nov nivo dovodi poslovnu aktivnost.
       
Važno je da je to jedina oblast u kojoj je država zaštićena od nesavesne konkurencije sa biznisom: za njega su ulaganja u osnovni deo infrastrukture u principu preteška (jer novac troši jedan a rezultat pripada svima).
       
Za to ima novca - u budžetu leži 7,8 triliona rubalja, čiji je mali deo dovoljan da se u Rusiji, polurazrušenoj liberalnim reformama, izgradi kvalitativno nova, savremena zemlja.
       
Ali, pravilno je sa razvojem ekonomije i usmeravanje budžetskog novca za socijalne i odbrambene potrebe na račun prelaska na projektovano finansiranje: puštanje u opticaj rublje treba, kao u razvijenim zemljama i Kini (da ne govorimo o našoj zemlji pre njenog prelaska pod spoljno upravljanje) da se određuje njenim sopstvenim potrebama, a ne time koliko će nam dozvoliti da zaradimo naši strateški konkurenti. Bez toga svi razgovori o suverenitetu ostaju samo neodgovorna propaganda.
       
Za uspešnu modernizaciju infrastrukture neophodno je tehnološki elementarno, ali politički riskantno (pošto će dovesti, koliko je moguće prosuditi, do promene samog državnog uređenja) kardinalno ograničavanje korupcije i samovolje monopola (jer će drugačije izdvojena sredstva delom biti ukradena, a delom će otići na porast cena, kao što se desilo sa stambenim pitanjem zbog delovanja Medvedeva), prelazak na razuman protekcionizam, makar na evropskom nivou (drugačije će korist od porasta poslovne aktivnosti pripasti stranim konkurentima) i garantovanje minimalnih troškova za život koji su ekonomski izraz prava na život.
       
Cijena ovog pitanja je - oko 420 milijardi rubalja godišnje (njihov glavni deo vratiće se u vidu poreza), ali bez toga nisu mogući vaspitanje i angažovanje kvalifikovane radne snage koja je neophodna za modernizaciju.
       
Razume se da su ovo samo prioritetne mere. Potreban je i prelazak na progresivnu skalu oporezivanja ličnih dohodaka (sada je ona u suštini regresivna: što je čovek siromašniji time su veća njegova obavezna socijalna plaćanja, a za bogate je stvoren pravi „poreski raj“), i elektronski sistem donošenja odluka i porez na nadoknadu za pljačkašku privatizaciju.
       
U zemlji, koju liberali veštački drže u siromaštvu,  pristupačni kvalitetni stambeni prostor, zdravstvena zaštita i obrazovanje za tri četvrtine stanovništva treba da budu skoro besplatni, a za jednu četvrtinu i - potpuno besplatni.
       
Na kraju, svet stvaraju tehnologije - a sada, na početku nove smene tehnološkog biznisa („revolucija škriljaca“ i3D printeri samo su prve laste budućih potresa), Rusija ima mogućnost da se vrati na nivo globalne konkurentnosti na osnovu istraživanja i usavršavanja tehnologija još iz sovjetskog VPK - vojno industrijskog kompleksa, koje se diletantski razvijaju u procepu između birokratije i monopolista.
       
Potrebno je još mnogo toga.
       
Ipak, nabrojane mere u prvoj godini svoje realizacije pretvoriće Rusiju u kvalitativno novu, progresivnu i efikasnu zemlju koja je učinila konačan izbor između razvoja i krađe.
       
Treba shvatiti: države, čak i SAD, već odavno nisu glavni učesnici svetske politike. Iznad njih je izrasla i zbila redove nova moćna zajednica - globalni biznis.
       
Zbog toga čuvajući svu klasičnu diplomatiju i međudržavne odnose, centar teže spoljne politike treba prenositi na odnose sa realnim gazdama savremenog sveta - globalnim monopolistima. Bez toga ruske vlasti u svetu izgledaće neumesno kao i gost koji pokušava da uspostavi kontakt sa poslugom i pri tom potpuno ignoriše vlasnika kuće.
       
Globalni biznis je heterogen; upravo sada, po svom značaju, dešava se tektonska promena - ulazak kineskih državnih i pseudo državnih korporacija u njega.
       
Moguće je i treba igrati na protivrečnostima unutar njega, ali zato je potrebno makar ga poznavati: od vremena Staljina mi se nismo bavili proučavanjem globalnog biznisa is njim tesno povezanihu globalnoj vladajućoj klasi aristokratije, kulturnih i tehnoloških elita.
       
U tom pravcu neki koraci su ispravni, (kao što je organizovanje saradnje „Rosnjeft“ sa „Ekson Mobil“), ali nisu jedinstveni i sistematski i zato očigledno nedovoljni.
       
Položaj Rusije ima perspektivu: očigledni krah klasičnog uređenja sveta primorava da se traže nove vrednosti okrećući se kulturi, patriotizmu i socijalnim vrednostima, čiji simbol je uvek bila naša zemlja.
       
Mnogo je važnije da je ruska kultura, koja objedinjuje humanizam i sposobnost za tehnološko stvaralaštvo, jedina moćna kultura savremenog sveta sposobna da postane spas od dve već sasvim očigledne strateške pretnje: dehumanizacije i tehnološke degradacije (za sada očigledna kao obrazovna degradacija). Njen mesijanski karakter omogućava joj da postane resurs za opstanak ne samo Rusije, nego i čitavog čovečanstva, međutim, da bi ta mogućnost postala realnost država mora početi da izvršava svoje neposredne obaveze.
       
Prema razvoju izdaje antinacističkog pokreta bivše Ukrajine to sada sve više izgleda kao neostvareni i od realnosti otrgnuti san.

Autor: akademik Mihail Deljagin, ekonomista i političar