PETAR MILATOVIĆ OSTROŠKI KNJIŽEVNIK U OTVORENOM PISMU VUKU DRAŠKOVIĆU " JUNACI NE PRLJAJU RUKE SA NELJUDSKOM ČAPROM " ! OBJAVLJENOM JOŠ DAVNE 1990 . GODINE

Otvoreno pismo Vuku Draškoviću

Junaci ne prljaju ruke sa neljudskom čaprom!

   Samopoštovani Vuče Draškoviću (Branškoviću, Bog ti dao onoliko pameti koliko nedostaje tvom drilovanom mozgu.

   Hvala ti zbog psovanja mog mrtvog oca kojeg je ubila komunistička Udba 1977. godine, kao i toliko čestitih Srba po svetu.

   Hvala zbog psovanja moje majke. Moja majka, u trenucima dok joj sin sluša i premerava dubinu ljudske plitkoće, u teškim mukama preživljava svoje poslednje ovozemaljske dane u Podgorici.

   U naknadnom telefonskom razgovoru obećao sam ti da ću ti zbog ovoga potražiti oči. Obećao sam i ponovo ti ponavljam: ni komunistička policija, ni konvertitska straža to neće sprečiti lisico, zvana Vuk.

    Hvala tvojoj ženi Danici što je potvrdila svoje nevaspitanje i ubedila me da je iza lažne šminke amorfna masa jedne klupoderke, koju je neko prevario, ili ona misli da sve oko sebe prevari u njenu pozvanost da od komuniste pravi „nacionalistu“, a kod ljudi (gde ih ima, a ima ih još!) zna se gde je šta i šta ko radi kad nešto pravi! U naknadnom telefonskom razgovoru, pravdajući se, počeo si da izbegavaš odgovor na moje konkretno pitanje: Vuče Draškoviću, ko me psovao iz tvoje kuće pre dva minuta! Znaš da si počeo da vrdaš. Opomenuo sam te: Vuče, uopštavanje je neznanje! Skoro plačnim glasom, kako i priliči kukavicama i moralnim mizerijama, žalio si se da si okružen: Arnautima, Hrvatima, Slovencima... Nije me iz tvoje kuće psovao ni Šiptar, ni Hrvat, ni Slovenac, a možda i jeste baš Šiptar u tvom prisustvu iz tvoje kuće dok spremate neku novu čorbu celom srbskom narodu!

   Zam da ćeš servilno moliti da ti opros- tim kad se lično prvi put sretnemo, bilo u otadžbini, bilo u inostranstvu. Znam da ćeš se pozivati na svetosavsku širinu...

   Što se tiče oproštaja, nemoj da strahuješ uzalud. Oprostio sam ti, ali ti, sigurno, neću nikada zaboraviti! Dakle, zaslužene batine si mimoišao. Ovo drugo nećeš nikada izbeći, kao što si vešto izbegao naš susret kukavički alarmirajući policiju od straha i angažujući notorne kukavice iz tvoje straže.

   Uostalom, Vuče, junaci ne prljaju ruke sa neljudskom čaprom!

   Što se tiče onog drugog, nećeš biti originalan. Pre tebe su tvoji loši učitalji (komunisti) sve što im nije po volji branili ideološkim štitom. Ti ćeš sada, poznajući tvoj sistem manipulacija, ovaj slučaj svesti u nacionalni  okvir i pokušaćeš da se zaštitiš nacionalnim štitom. Samo jedno nemoj da zaboraviš: nikada nisam i nikada neću respektovati komunističko „svetosavlje“ iz prostog razloga što je taj bedni surogat negacija samog svetosavlja!...

   Pretpostavljaš, Vuče, da ovaj čestiti srbski narod nije više spreman da sluša neku prostitutku kako mu trabunja o moralu... Isto kao što nije uopšte spreman da mirno sluša kako lupež blebeće o poštenju, ubeđujući pošten narod da je nepošten... Baš u onoj meri u kojoj nije spreman da ga školski primeri rugoba ubeđuju da su lepi i kako je narod ružan.

   Pitaš se: kakve sada ovo ima veze.. Ima i te kakve!

   S obzirom na to da su uzroci i posledice tvoje u tebi, osećam moralnu obavezu pred sobom, tobom i narodom da te nateram da ih prepoznaš u sebi iz dva razloga!

   Prvi, koji ne mora biti prvi po važnosti, je taj što ih ne znaš. Drugi, opet ne mora bi- ti drugi već obrnuto, je taj što narod , možda, ne zna.

   U prvom slučaju neznanje te ne opravdava, što je tebi kao pravniku, poznato, već naprotiv.

   Ukoliko znaš, a neznanje je namerno, teže po onog ko snosi posledice sopstvenih uzro- ka.

   U drugom slučaju, ako ti možda znaš da to tajiš od naroda u nameri da budeš „vođa“ i ako je u pitanju utaja, složićeš se, postaješ najgora vašarska prođa.

   I u jednom i u drugom slučaju konsekven- tnost je neizostavna. Potkrepimo ovo činje- nicama zajednički, na sreću naroda kojem je previše iluzija.

   Vuče, kad nekome ukradeš ideju javi po- kradenome da si to uradio i smerno se izvi- ni da ne bi pokradeni zatražio odgovarajuću satisfakciju...

   Sećaš li se priče o onome koga su pot- kradali, a pkradeni bivoa sve bogatiji, a lu- pež sve siromašniji? Nisi se setio? Šteta.

   E, Vuče, da ne držimo čitaoce u neizvesnosti...

   Naime, posle mog predavanja u Domu Srbskog kulturnog kluba „Sveti Sava“ (Hokston park) u Sidneju 3. februara 1990. godine (to je onaj Dom u koji si odbio da uđeš jer je tamo slika đenerala Draže Mihailovića!), ali nisi odbio novac za „nacionalne poslove“ da bi ga kasnije prisvojio!), ja sam, govoreći o „Svetosavlju danas“ pokrenuo peticiju u korist Nikole Kavaje... S obzirom da je predavanju prisustvovao Dragan Barjaktarević, pomoćnik glavnog i odgovornog urednika „Duge“ da o pokretanju peticije obavesti tebe i vojvodu dr Vojislava Šešelja. Kasnije me obavestio da ti je to preneo u Beogradu, kao i to da si ti samo ćutao!

   Verovatno si i vojvodi to prećutao, ali nisi bio lenj nego si obavestio Nikolu Kavaju o pokretanju peticije u njegovu korist. Naravno, to si prikazao kao tvoju inicijativu, ali uz jedan mali previd sa samo šest meseci zakašnjenja! Naime, ravno šest meseci pre tvog „obaveštenja“ Kavaji, isti Nikola je obavešten o pokretanju peticije, a ta peticija se zove LOV NA TITA i sada je u štampi romansirana ispovest srbskog komandosa Nikole Kavaje, čije izlaženje, u izdanju beogradskog izdavača „Dosije“, ti hoćeš da sprečiš oprobanim staljinističkim sredstvima, ali to ti je samo uzaludan pokušaj i ništa više!

   Vuče, veruj mi, ne bih ti ništa zamerio da si me obavestio. Ne bih dozvolio da se ugruvaš, već bih poradio da to ispadne kao tvoja ideja. Uostalom, ne bi to bio prvi put, ali da ne sitničarimo.  Samo sada neću, časnu ti reč dajem, da dozvolim dalju krađu, jer lupež misli da mu je pokradeni večiti dužnik, a to je, da te podsetim, logika poslednjih u selu seljaka i u školi propalih đaka, stokupljevina s koca i konopca, od zle majke i gorega oca!

   Dakle, po pitanju peticije ne dozvoljavam da me drsko kradeš. Trebaš da se postidiš ispred ogledala koje nije uramljeno nikak-vim (unapred dogovorenim) mogućnostima.

   Ukoliko se ne postidiš pokušaćeš da se braniš u stilu: pa, isto smo mislili... Ma je li? A kako to ispada da smo isto mislili posle predaje moje knjige LOV NA TITA izdavaču (AIZ Dosije, poštanski fah 45, 11001 Beograd 6) i to baš kad je proces pripreme za štampu u jeku. Pa kada si video pisma (ti znaš čija!) pozeleneo si i imputiraš mi „odlazak na ručkove“ što si ti činio po Australiji, uzimajući im novac i obećavajući im  funkcije u novoj državi. Jer, Vuče Branškoviću zapamti: Petar Milatović nikada  nije naplaćivao svoje moralne obaveze kao ti što unovčavaš svoje „srpstvo“. Upravo sam ja taj koji je od sebe davao oduvek i moralno i materijalno, ali kako nisam vlastoljubiv – tebi nisam davao... Sada ni Srbi u rasejanju više neće davati jednom prevarantu koji im podmeće kukavičje jaje i za celu Australiju ovlašćuje najnemoralnije osobe, kumove Voju Stilinovića i Milenu Adžić, bračni par, pa im jadno nesrećno dete ne zna da li oca da zove tata ili kume..., koji su prvo sačekali da se u Gospodu upokoji Vladika Petar (Bankerović) da bi servirali nebulozu nebulozu o oproštaju greha, znajući dobro da im niko ne veruje...

   Ovlašćuješ, Vuče, takve moralne mizerijeu ime SPO, čiji je član tada bio i dr Vojislav Šešelj, one iste koji su širili udbaške dezinformacije: Šešelj ubijen u Švedskoj, Šešelj pucao u Draškovića i da ne nabrajam nebuloze i drskosti ludaka kojima sam uskratio pravo da prisustvuju mojim predavanjima po Australiji.

   Najmanje će Srbi imati razloga da pune Daničinu vreću bez dna kada im je jasno kako si se poneo povodom antisrpske predstave „Sveti Sava“ čiji su režiseri u Tirani i Teheranu...

   Sledimo li tvoju „odbranu umetničkog  stvaralaštva“ ispada da je trebalo podržati najveći zločin u istoriji svetske kulture na vrhu Lovćena kad je, na srpsku sramotu, promovisano ustaško-komunističko čudovište.

    Svaki onaj ko je doprineo prekidanju šamaranja srbskog obraza zaslužuje da se nazove junakom na braniku srpske istine!

   Svaki onak ko pod plaštom „umetničkog stvaralaštva“ prlja obraz celokupnoj srbskoj istoriji, zapamti Vuče Draškoviću, zaslžuje tešku kaznu. Kad to bude jasno svim kvazisrbima i antisrbima neće niko šamarati srbski obraz posle obilnih količina soli na otvorene srpske rane...

   A te otvorene rane dežurni janjičari, kao što si ti, samo produbljuju! Pod izgovorom nekakve katarze i otrežnjenja od pijanstva zabluda četnički pokret sada braniš ti koji si pisao o „četničkim klanjima“.

    Tvoj bivši idol, srbogladni srbožder Josip Broz, dvostruki zločinac (ratni i mirnodopski), da je živ  bio bi daleko lukaviji od tebe. On bi sada javno napao partizanstvo i odao priznanje četništvu samo da bi zadržao vlast bezvlašća do golotinje moralnog beščešća. Ti slično postupaš i tebi slični dežurni janjičari, među kojima tebi dajem svaki mogući primat.

    Sada ga napadaš posle smrti. Samo si zaboravio da je Broz za srpski narod umro 2. novembra 1941. godine kad je celom srbskom narodu zario dvosekli nož u leđa i to onaj nož kojeg je s jedne strane držao Kremlj,a s druge Vatikan. Sadaje taj nož u kvazinacionalnim rukama!

   Da bih sprečio manipulaciju iz 1941. godine silom prilika smo sučeljeni.

    Naime, ja Petar Milatović, četnički sin, koji sam Tita oduvek mrzeo i prezirao u daleko većoj meri nego što si ga ti voleo, moraću da ga branim od tebe i tebi sličnih, jer daije bilo takvh janjičara, partizanskih sinova, sadašnjih Trojanskih konja pred srbskim bedemima, ne bi srbski narod u dvadesetom veku progonio svoje najodanije sinove, a ustoličavao probisvete i protuve.

   Sačuvaj me Bože komunističkog nacionalizma i konvertitskog svetosavlja u službi Daničine vreće bez dna!

   Brzo ozdravljenje od karijerističke paranoje iskreno ti želim.

 Objavljeno :

Samouprava, godina CX broj 8 (1163), Novi Sad, oktobar 1990., str. 23)