Brišu ćirilicu da izbrišu Srbiju

Latinizacija Srbije poslednjih godina je uzela maha. Od kulturnog i nacionalnog obeležja, ćirilica je danas postala ugrožena vrsta, kojoj preti konačni odstrel.

Koliko je stanje alarmantno, najbolje pokazuje surova šala, da Srbi koriste ćirilicu još samo na umrlicama i nadgrobnim spomenicima, iako ni to više nije pravilo. Latinica je, nažalost, postala jedino komercijalno pismo u Srbiji. Ugovori banaka, računi za plaćanje, nazivi firmi i kompanija u Srbiji se isključivo pišu latiničnim pismom. Ćirilice nema čak ni na etiketama za uputstvo, koje se lepe na uvozne proizvode.

Takođe, kreatori svih komercijalnih bilborda na ulicama kao da nikada nisu čuli za Vuka Karadžića. Čak se i proizvođači, čije je ime decenijima pisano na ćirilici (poput „Knjaza Miloša”), poslednjih godina okreću „modernom” pismu.

I turističke table u Beogradu napisane su latinicom, pod izgovorom da „se stranci lakše snađu”, iako odmah pored stoji i uputstvo na engleskom jeziku. Grad Moskva, koja ima nemerljivo veći broj turista od Beograda, ima tek pokoju tablu na engleskom jeziku, dok su table sa latinicom u ruskoj prestonici nezamisliva pojava. Dokle, to najbolje potvrđuje činjenica da su i table restorana „Mekdonalds” u Rusiji isključivo na ćirilici.

Dnevne novine koje izlaze na ćirilici mogu se izbrojati prstom jedne ruke, dok je gotovo nemoguće pronaći nedeljni ili mesečni časopis sa srpskim pismom. Slična situacija je i kada su knjige u pitanju. Na pitanje zašto, izdavači se pravdaju da novine i knjige na ćirilici mogu da prodaju samo Srbima, dok ovako kupce mogu da pronađu i među nacionalnim manjinama, u Hrvatskoj ili BiH. Drugim rečima, za neznatno veći profit, izgleda da smo spremni i da se odreknemo nacionalog obeležja.

Stiče se utisak da je znatan deo marketinških, trgovačkih i uslužnih zanimanja, od dizajnera u velikim kompanijama, do sitnih trgovaca, poverovao da će odabirom latinice postati moderni i da će se tako lakše približiti potrošačima. Mnogi dojučerašnji vlasnici S.T.R. ili S.U.R, danas se utrkuju ko će na svoju radnju da stavi upečatljiviji naziv na engleskom.

- Verovatno većina njih i ne zna šta te reči znače. Ipak, još je gore kada kafani ili prodavnici daju srpsko ime, a napišu ga latinicom. U pitanju je običan primitivizam. Nikada u srpskoj istoriji, latinica nije bila ovako dominantna, čak ni kada smo živeli u Jugoslaviji - kaže istoričar dr Vasilije Krestić.

Komunizam i srpsko-hrvatski jezik podmetnuli su Srbima latinicu kao kukavičije jaje. Za jugoslovenstvo, decenijama smo žrtvovali kulturnu baštinu, učili i upotrebljavali latinicu, dok Hrvatima, bosanskim muslimanima i Slovencima nije padalo na pamet da prihvate zvanično ćirilično pismo. Svako nametanje azbuke, okarakterisano je kao velikosrpski nacionalizam.

- Jedan deo domaće javnosti, bezrezervno podržava ono što predstavlja Zapad. Verovatno misle kako će pisanjem latinicom brže i lakše da se približe evropskim integracijama. Kada neko i pomene ćirilicu, odmah ga proglase za nacionalistu i retrogradnu snagu. Ovo su potpuno pogrešne pretpostavke - smatra Krestić.

A da Evropska unija nema apsolutno ništa protiv ćirilice, najbolje pokazuju primeri Grčke i Bugarske. EU je ćirilicu proglasila za jedno od svojih zvaničnih pisama, a Bugari su čak izdejstvovali da od 2010. godine, kada evro postane zvanične valuta u ovoj zemlji, sve novčanice budu štampane isključivo na ćirilici!

- To samo pokazuje da Bugari imaju više dostojanstva od nas. Dodvoravamo se i ponižavamo, iako od nas to niko ni ne traži. Nažalost, mi smo gubitnici, nacija koja ne zna gde ide i šta radi - kategoričan je Krestić.

I sami stranci, čini se, više poštuju Vukovu azbuku od nas samih. Kompanija za kompjuterske programe „Microsoft”, kao i najpopularniji pretraživač na Internetu „Gugl”, svoje aplikacije na srpskom jeziku su uradile na ćirilici. Mnoge strane kompanije pri ulasku na srpsko tržište su u početku krenule isključivo sa upotrebom ćirilice, ali su brzo odustale, kada su shvatile da domaći poslovni svet zna samo za latinično pismo. Posebna opasnost ćirilici preti od latinizacije dece. Jer, dok su starije generacije za osnovno pismo ipak imale Vukovu azbuku, današnji školarci, čim nauče ćirilicu kao osnovno pismo u školama, većinski (zauvek) prelaze na upotrebu latinice.

Dečje televizije, novine, slikovnice, knjige, albumi sa sličicama, u preko 80 odsto slučajeva su na latinici. SMS poruke na mobilnim telefonima u Srbiji ne mogu da se šalju na ćiriličnom pismu i deca se veoma brzo odriču ćirilice kao nečeg zastarelog i dosadnog.

- Dugo je po ovom pitanju vođena loša politika. Potrebna je odlučna državna akcija, zakoni koji bi obavezali televizije, štampu i izdavače da se okrenu ćirilici - zaključuje Krestić.

Latinica je uvedena prvi put zvanično u Srbiju 1915. godine od okupacionih trupa Austrougarske monarhije. Gotovo sto godina posle ovog događaja, latinica je, verovatno, i postala dominantna u Srbiji, na dobrom putu da postane i jedino zvanično pismo. Srbi, kao narod, po svemu sudeći, doživljavaju dvostruko odumiranje, demografsko i kulturno.

Lingvisti se slažu da pisanje ćirilicom ima dodatnu prednost, jer čuva srpski jezik od prevelikog uvođenja stranih reči. Reči iz stranih jezika, kada se pišu ćirilicom, izgledaju veoma rogobatno, pa većinu tera da pronađe neku odgovarajuću domaću reč za strani pojam.

Savezna služba nadzora u oblasti masovnih komunikacija, veza i očuvanja kulturnog nasleđa, zabranila je operaterima mobilne telefonije u Rusiji slanje informativnih SMS-ova latiničnim pismom. Tako se svaka SMS poruka upućena korisnicima na latiničnom pismu smatra nezakonitom.

Slična ideja sprovedena je i u Bugarskoj. Član Evropskog parlamenta iz Bugarske Kristijan Vigenin zatražio je da Evropska komisija interveniše i zaštiti bugarski jezik i kulturu, zato što kada žele da pošalju SMS na ćirilici, Bugari moraju da plate duplo veću cenu poruke.

Srpsko pismo danas trpi najžešći udar u svojoj hiljadugodišnjoj istoriji. Na ćirilicu već nekoliko decenija nasrću i neki Srbi pod izgovorom da „u svet” možemo samo ako se odreknemo svoga jezika i pisma i prihvatimo latinicu. Takvoj zabludi, takvom pristajanju na eutanaziju dela sopstvenog identiteta, stari Srbi su odoleli, jer znali su da bezimen narod niko ne doživljava kao ozbiljnog, ravnopravnog partnera - upozorava Dragoljub Zbiljić, predsednik Izvršnog odbora Udruženja „Ćirilica” u Novom Sadu.

Zbiljić, po mnogim mišljenjima, jedan od poslednjih beskompromisnih boraca za očuvanje ćirilice, skreće pažnju na jednu od velikih srpskih savremenih zabluda da internet „ne trpi” srpsko pismo:

- Koliko su komunisti naudili srpskom pismu zabranom našim fabrikama da proizvode mašine ćiriličnih tastatura, toliko su savremeni računari kompatibilni sa našim pismom. Da se ozbiljno odnosimo prema svom pismu i jeziku, mi bismo gospodina Bila Gejtsa odlikovali - kaže predsednik upravnog odbora „Ćirilice”.

Najizraženije stradanje, podseća Zbiljić, ćirilica je pretrpela u vreme jugoslovenstva kad Srbi nisu odoleli izazovu komunističke ideologije, te su latinicu prigrlili kao svoju, ne shvatajući ni danas, nekoliko decenija docnije, pogubnu grešku.

- Za razliku od ostalih nacija koje su činile Jugoslaviju, mi Srbi najsporije se treznimo od zajedničkih zabluda. Nije li sramotno i nedostojno jedne ozbiljne nacije da gotovo nijedan srpski proizvod nema srpski naziv, ispisan ćirilicom? -kaže Zbiljić čije udruženje, jedino u Srbiji, organizuje akcije za spasavanje našeg pisma pod nazivom „Ne gazi ćirilicu”.

Da li takva upozorenja mogu da spasu ćirilicu? Sudeći po rezultatima ispitivanja koja kažu da se srpski prestoni grad u ovom trenutku može „podičiti” sa svega 16 odsto javnih natpisa na ćirilici, a „Srpska Atina” sa 18 odsto, poslednji je čas da našem pismu pružimo slamku spasa.

Ustav iz 2006. koji ćirilicu konačno stavlja na pijedestal zvaničnog pisma u Srbiji, u svakoj drugoj zemlji bio bi ključna prekretnica. Kod nas je potrebno da prođe još neko vreme, kako bi ustavna odredba „prešla u naviku” i počela da se poštuje.

U neveselu priču o srpskom ogrešenju o sopstveno pismo, Dragoljub Zbiljić unosi i zrno optimizma:

- Teško je poverovati da će ćirilica tako lako odumreti, čak i u ovako dugotrajnoj institucionalnoj smutnji među srpskim lingvistima. Ćirilica je previše lepa da bi tako lako nestala!