Pakt sa đavolom, pod njegovim uslovima

Jula 1914. godine, posle ubistva nadvojvode Franca Ferdinanda u Sarajevu, Srbija je odbila da dozvoli Austro-Ugarskoj da ova na srpskoj teritoriji vodi sudsku istragu. Rusija je smatrala zahteve Austro-Ugarske prema Srbiji za napad i uvredu svoje časti. Tako je počeo Prvi svetski rat. Još je sveže to predanje! Nedavno, Skupština Srbije je ratifikovala tri sporazuma sa SAD, prema kojima Srbija u suštini postaje zona neograničenog gospodarenja Pentagona.

Pentagon dolazi kao gazda

Jula 1914. godine, posle ubistva nadvojvode Franca Ferdinanda u Sarajevu, Srbija je odbila da dozvoli Austro-Ugarskoj da ova na srpskoj teritoriji vodi sudsku istragu.

Rusija je smatrala zahteve Austro-Ugarske prema Srbiji za napad i uvredu svoje časti. Tako je počeo Prvi svetski rat. Još je sveže to predanje! Nedavno, Skupština Srbije je ratifikovala tri sporazuma sa SAD, prema kojima Srbija u suštini postaje zona neograničenog gospodarenja Pentagona. Na primer, ratifikovan je sporazum koji oslobađa „Jenkije“ od odgovornosti za smrt, ili nanošenje telesnih povreda bilo kome (!) na teritoriji Srbije (uzgred budi rečeno, istovetne obaveze je prihvatila i Crna Gora). Oprema i tehnička sredstva – koja pripadaju kako Pentagonu, tako i privatnim vojnim kompanijama SAD – ne mogu biti podvrgnuta carinskom ili bilo kakvom drugom pregledu srpskih vlasti. Razne barabe sada mogu bez ikakve kontrole da dopremaju u Srbiju bilo šta – uključujući razne vidove naoružanja, opasne materije, itd., kao i da na teritoriji Srbije grade objekte u skladu sa svojim zakonodavstvom.

Beograd je pristao da Amerikancima ustupi niz važnih objekata radi stvaranja vojnih baza (između ostalog i radarsku stanicu na Kopaoniku). Stvaranje vojne baze SAD u Novom Sadu, glavnom gradu Vojvodine, predstavlja korak u pravcu njene dalje suverenizacije i odvajanju od Srbije.

Drugi dokument određuje prava i privilegije armije SAD u Srbiji. Ali, najpogubniji je „Sporazum Vlade Republike Srbije i Vlade SAD o zaštiti statusa i korišćenju vojne infrastrukture Republike Srbije“. Tokom cele godine, Ministarstvo odbrane Srbije skrivalo je ovaj sporazum od javnosti.

Kako se u preambuli ističe, ovaj sporazum se zaključuje kako bi se „podelila odgovornost za podršku oružanim snagama SAD (uključujući i privatne vojne kompanije – I.M.) koje se mogu naći u Republici Srbiji“. Srbija besplatno pruža Sjedinjenim Državama svoju vojnu i civilnu infrastrukturu. Personal SAD može slobodno da ulazi u Srbiju, i da je napušta, na osnovu ličnih isprava koje su izdate u SAD. Amerikancima se poklanja status nedodirljivosti: njihovi vazduhoplovi, vozna i plovna sredstva ne podležu kontroli.

Posebno ponižavajući član 9 predviđa da se „strane odriču da međusobno potražuju bilo kakve nadoknade štete za oštećenja, gubitak, ili uništavanje imovine bilo koje od strana, telesne povrede ili smrt personala“. U suštini, američki „komandosi“ dobijaju pravo na nekažnjena ubistva na teritoriji Srbije. Osim toga se ističe da će se „zahtevi trećih strana za nadoknade štete ili za gubitke izazvane delovanjem personala SAD, rešavati u skladu sa zakonima i pravnim normama SAD“. To znači da se i u tom slučaju jurisdikcija Srbije zamenjuje jurisdikcijom SAD. Biser „zakonodavstva“ je odredba kojom se unapred objavljuju nevažećim oni sporazumi koje bi Srbija pokušala da potpiše sa drugim zemljama, a koji bi u bilo čemu negativno tangirali interese SAD.

NATO putuje bez viza

Kao što vidimo, pokolenje „novosrba“ dozvoljava strancima da im čine sve što im (njihova – strana) duša poželi. Nažalost, i pokolenje „novorusa“ ima isto tako bednu predstavu o „nacionalnom ponosu“. Paralele naprosto užasavaju. Na primer, u maju 2007. godine, Državna Duma je, ispunjavajući preporuke Saveta NATO, ratifikovala „Sporazum država-učesnika Severnoatlantskog ugovora i drugih država koje učestvuju u programu Partnerstvo za mir“, o statusu njihovih [oružanih] snaga“. Govoreći otvoreno – o akcijama NATO trupa na teritoriji Ruske Federacije (RF). Čak je i liberalna štampa u tom vremenu isticala u naslovima: „Duma je uvela bezvizni režim za NATO.“

Podsetiću na osnovne odredbe dokumenta. Natovski vojnici, pri ulasku i izlasku preko granica RF su oslobođeni od pasoško-viznog režima, imigracione kontrole i registracije; carinici nemaju pravo da proveravaju njihove zvanične dokumente, oni imaju pravo bescarinskog uvoza opreme. Rusija nema pravo da zahteva nadoknadu materijalne štete, ako ju je počinio natovac „pri ispunjavanju službenih obaveza“. Prema takvoj VIP osobi ne mogu biti primenjene procedure radi izvršenja bilo kojih sudskih presuda u odnosu na „pitanja koja su u vezi sa ispunjavanjem službenih dužnosti“. Sva sporna pitanja i uzajamne pretenzije mora rešavati rukovodstvo NATO, bez njihovog podnošenja na razmatranje bilo kojoj spoljnoj pravnoj instanci. Iz ovog proizlazi da vojna lica NATO, ako izvrše zločine na teritoriji Rusije (a verovatnoća za to je vrlo velika), ne mogu biti pozvani na krivičnu odgovornost pred ruskim sudovima! A ovaj – očigledno antiustavni „zakon“ – podržalo je 328 poslanika!

U aprilu 2008. godine, Rusija i NATO potpisuju dogovor o „besplatnom tranzitu nevojnih tereta u Avganistan, preko teritorije Rusije“. Kako je Dmitrij Rogozin, predstavnik Rusije u NATO-u, objasnio agenciji RIA „Novosti“: „Reč je o odluci da se pruži podrška Međunarodnim snagama za učvršćenje bezbednosti u Avganistanu, preko železničkog tranzita tereta koji nije namenjen vojnoj upotrebi – uglavnom humanitarnih.“ Što ti je lakej taj Rogozin: kakvim li je nevinim eufemizmom zamenio ime zločinačke vojne organizacije. Ma, vaš voljeni NATO pomaže bezbednosti u Avganistanu baš kao i što je Čikatilo[1] pomagao bezbednosti žena u svom gradu (pa, i on je lovio samog sebe, noseći na rukavu oznake policijskog pomoćnika). Dobro se kaže: stid nije dim – ne nagriza oči.

Početkom 2009. godine sledi novi ustupak: ruske vlasti daju saglasnost za tranzit preko svoje teritorije za prvi železnički ešalon iz Litvanije u Avganistan – preciziram: za besplatni tranzit VOJNIH materijala! To je, ipak državnom sekretaru SAD, Hilari Klinton izgledalo nedovoljno – njoj je potreban besplatni tranzit ORUŽJA! Prema izveštaju novina „Sovjetska Rusija“ (7.03.2009), ona se spremila da „strogo porazgovara“ sa ministrom inostranih poslova RF, S. Lavrovom, želeći da postigne da „vojni tereti, uključujući i oružje, uskoro krenu u Avganistan kako kopnom, tako i vazdušnim putem… Osim toga, od Rusije se očekuje aktivniji doprinos ratu u Avganistanu, i to – što aktivnije, to bolje“. Eto – kako se razmahala!

Tragedija doline Svat

Da li je Hilari Klinton strogo porazgovarala s našim ministrom? Velika je to tajna. Međutim, izveštaji o daljim događanjima prosto potresaju uobrazilju. Na popularnom sajtu NSPM, 10. juna pojavio se članak advokata Stefana Karganovića, poznatog u međunarodnim krugovima, koji je – pozivajući se na arapsko izdanje Al Jazeera – objavio da su kaznene operacije u pakistanskoj dolini Svat koštale oko STO HILJADA ljudskih života! Bez krova nad glavom ostalo je oko 2,3 miliona ljudi (pre toga, u „Pravdi“ je saopštavano o 1,5 miliona izbeglica). U svemu tome Karganović vidi tajnu režiju SAD. Zbog toga, možda – kako on piše – sve ove kolosalne žrtve nisu privukle pažnju „međunarodne zajednice“ a zapadna sredstva masovnih komunikacija su ih prećutala.

Dolina Svat nalazi se u severozapadnoj pograničnoj provinciji Pakistana, 180 kilometara severno od grada Pešavar. Krajem 19. veka ona je već postala mesto strahovitog pokolja: „Na poljima na kojima je sazrevala žetva, usred ruševina sela, usred stenja, ležala su tela, raspadajući se pod vrelim suncem, ispunjavajući dolinu užasnim smradom. Oko njih su se odmah okupila jata lešinara koji su se oko leševa borili sa odvratnim gušterima. Do tada je kazna koja je pogodila žitelje doline Svat, kao i njihovi teški gubici, skršila moral mnogih, pa se javilo nekoliko delegacija kako bi izrazilo svoju pokornost“ - tako je „slavni pohod“ britanske armije u dolinu Svat opisao Vinston Čerčil. Svojim beleškama, Čerčil je dao cinični podnaslov: „Jedna epizoda pograničnog rata.“

Stefan Karganović ističe da je ovog puta glavna uloga u kaznenoj akciji pripala pakistanskoj vojsci. Ali, on se ne upušta u imenovanje stratega koji su je planirali. Mislim da se tu radi o Polišinelovoj tajni.[2]

Inspiratori ovog pokolja se zovu Zbignjev Bžežinski i Ričard Holbruk. Prvi je danas jedan od glavnih spoljnopolitičkih mentora B. Obame, a drugi je specijalni predstavnik SAD u Avganistanu i Pakistanu – ranije je bio američki izaslanik na Balkanu, gde je odigrao najzlokobniju ulogu. Vredi zapaziti da je čak i bivši ministar inostranih poslova Rusije, Igor Ivanov, priznavao da se Holbruk odnosio prema Srbima „kao prema stoci“. Međutim, niko mu ne može poreći perverzni um i đavolski talent. „Amerikanci nisu shvatili da je Avganistan tek jedan drugorazredni problem – Pakistan je glavni problem tog regiona“, istakao je pre dve godine nemački publicista Peter Šol-Latur. Izgleda da Holbruk unosi ispravke u američku strategiju.

Reći da „krvavi Ričard“ ide ka svom cilju preko leševa, to je kao pomilovati ga po glavici. Na Balkanu je išao preko hiljada, a ovde – preko desetina hiljada leševa. Ova džinovska mlatilica svakodnevno zahteva dostavljanje ogromne količine raznih rezervnih delova, opreme, goriva, materijala za podmazivanje, a na kraju krajeva i dobrog zapadnog ždranja za zahtevni, probirljivi „kontingent“. Pružajući uz izuzetno lagodne uslove koridor za sve ove američko-natovske teretne tokove koji su u prvom redu namenjeni ubijanju hiljada i hiljada mirnih ljudi, Rusija ne samo da se odrekla dela svog suvereniteta, nego je prihvatila i tešku odgovornost. Krv mirnih stanovnika tih planina nastavlja da se lije. Tragedija doline Svat poziva na buđenje savesti čovečanstva!

(Preveo s ruskog: Vasilije Kleftakis)

---

[1] Andrej Čikatilo: manijakalni sadistički ubica 53 žena i dece. (Prim. prev.)

[2] Polišinelova tajna je tajna koja je ustvari „svima“ poznata. Odlika joj je, ipak, da se ta tajna namerno ne razotkriva, jer se smatra da je tako možda iz raznih razloga bolje, ali se pri tom zanemaruje nivo njenog poznavanja od strane slušalaca ili čitalaca, kojima zato njena suština može ostati nejasna. (Prim. prev.)