Usiljeni marš Bosna-Kosovo

U noći između 11. i 12. juna 1999. godine ruski vazdušno-desantni bataljon je za nekoliko sati izveo odvažno prebacivanje iz Bosne na Kosovo, pretekavši tenkovske kolone jedinica NATO.
Koliko često su vrteli na TV-kanalima „sličicu“: uplakane stare Srpkinje u Prištini ljube naše prašnjave oklopne transportere… Koliko su nas pre toga ponižavali, koliko su nam pre toga pljuvali u lice. A mi smo iznebuha čitavom svetu pokazali da je rano za rashodovanje Rusije!
A sada odlazimo sa Balkana.
Danas se druge pesme pevaju, druge su hronike na TV-ekranima. Događaji od pre četiri godine se već čine istorijom. Možda zato tako maglovito živimo što jako brzo zaboravljamo ono veliko i dobro, zaboravljamo ljude što divno poslužiše Otadžbini?
Ko se još seća komandanta bataljona Pavlova?
Sergej Jevgenjevič je po povratku kući - onako „za sebe“ - napisao kratke uspomene. On nije književnik. Pukovnik Pavlov je 30 godina služio u vazdušno-desantnim jedinicama. Upravo je on komandovao bataljonom padobranaca koji je iz bosanskog Simin-hana jurnuo na kosovsku Slatinu.
„Usiljeni marš na Kosovo. Očima učesnika“ - dvadeset kucanih stranica teksta. Taj ljudski dokument odlazeće epohe (mi odlazimo, odlazimo), jednostavan i „neočešljan“, nikad nije objavljen. Sergej Jevgenjevič nam je dozvolio da ga citiramo u našem listu.

Pre usiljenog marša

„Tih dana, kada su se na Kosovu odigravali dramatični događaji, mi iz ruske brigade mirotvoraca u Bosni i Hercegovini pomno smo pratili šta se u susedstvu dešava. Bombarderi zemalja alijanse su upravo preko našeg rejona danonoćno preletali da bombarduju Srbiju. Oko 14 sati 10. juna pozvao me je komandant brigade pukovnik Nikolaj Ignatov i nagovestio mi mogućnost marša bataljona na veće rastojanje. Naredio je da do 18 sati stignem u štab brigade radi dobijanja naredbe.
Prispevši u štab brigade, dobio sam od komandanta borbeno naređenje: bataljonu kao prednjem odredu predstoji marš od 620 kilometara i do 12. juna ujutru treba da zauzme aerodrom Slatina, 12 kilometara jugozapadno od Prištine. Vreme spremnosti za pokret je određeno za 3.00 11. juna. Prema tome, na raspolaganju sam za pripremu imao 8 sati, od toga 3 sata obdanice.
Prispevši u Simin-han, uverio sam se da se ljudi pod rukovodstvom načelnika štaba majora Vadima Polojana mirno spremaju, bez užurbanosti. Te noći niko nije imao kad da odspava, aparat ZAS (aparatura poverljive veze - A.H.) je zazvonio u 5.00. Kucnuo je čas da se dejstvuje, i čitav vojni mehanizam je proradio.
Bataljon je krenuo. Samopouzdano, lepo, moćno“.

Usiljeni marš

„Marš je počeo manjom brzinom. Još jednom sam se uverio u ispravnost tehnike, u umeće vozača da održavaju određeno međusobno rastojanje i brzinu kretanja, izvršio proveru sistema veza. U rejonu prikupljanja su nas čekali vođa operativne grupe general-major V. Ribkin i komandant brigade pukovnik N. Ignatov.
Posavetovavši se, odlučili smo da ostavimo deo vozila, da „olakšamo“ kolonu. Već smo imali verodostojne podatke o tome da je prethodnica NATO prešla granicu Savezne Republike Jugoslavije. Trebalo je požuriti, pošto je nama predstojalo da prevalimo znatno duži put od njih.
Bilo je rano jutro. Retki prolaznici-Srbi, navikli na naše jedinice, nisu obraćali naročitu pažnju na nas. Kolona je mirno prošla Bijeljinu, izbila na otvoren prostor, i… trka je započela. Uskoro smo projurili preko Drine i dospeli na teritoriju Jugoslavije.
Svakojake misli su mi se vrzmale po glavi, ali je glavna bila - samo da stignemo. Kolona se kretala brzinom od 80 kilometara na sat, pa i više, vrlo složenom putanjom, koju bi i „Lada“ teško savladala, a o borbenim vozilima da i ne govorim. I sve to po vrućini od 36 stepeni.
Izgleda da je vest o našem pojavljivanju trenutno obletela čitavu zemlju. Počeli su da se pojavljuju snimatelji, gomile ljudi su nam pljeskale na ulicama gradova. Muškarci su se radovali, a žene plakale.
Vremena smo imali sve manje i manje. U jednom dahu smo proleteli kroz Beograd. Dalje kretanje je postalo otežano: puteve su zakrčile kolone jugoslovenske vojske koja se napuštala Kosovo. Srpski vojnici samo što nisu iskakali iz kabina, pozdravljajući naše vojnike.
Oko podneva smo se zaustavili da sipamo gorivo. Pozvao me je general-major V. Ribkin i odveo do omanjeg čoveka umornog lica. To je bio general-potpukovnik V. Zavarzin. On je saopštio da mu je naloženo obezbeđenje prolaska bataljona do Kosova.
Ponovo na put, napred i samo napred. Pomislio sam da sada za naše pojavljivanje u Jugoslaviji već čitav svet zna. Zamislio sam kakva li je panika u natovskim štabovima, kako li se izdužilo lice „našeg“ američkog komandanta u Bosni Kevina Bernsa, kada mu je ispred nosa neprimetno otišao ruski bataljon“.

Kosovo

„Prelazimo administrativnu liniju pokrajine Kosovo. Već smo maltene na cilju. Pred nama je ono glavno - aerodrom. Samo da stignemo, samo da stignemo. Približavamo se prestonici Kosova Prištini. Dva sata ujutru, a svi stanovnici grada su na ulicama. Šta je tu počelo! Pucnjava iz pešadijskog naoružanja, praskaju petarde, uzleću signalne rakete, gomile na trotoarima, vika, zvižduci, svugde sevaju blicevi fotoaparata, na putu ljudi padaju na kolena pred oklopnim transporterima. Bože moj! Šta da radimo? Ta neće nas propustiti. Komandujem svima da spuste poklopce, a kretanje da se ne prekida.
Sat i po kasnije najzad se iskobeljavamo iz Prištine. Pred nama je Kosovo Polje. Istorijsko, sveto mesto za Srbe, kao za nas Borodino ili Kulikovo polje. I dalje nas ne „ispuštaju“ Srbi, prate nas desetine kola i motora. Zaustavljamo se, još jednom preciziramo zadatak zauzimanja aerodroma, slušamo raport izviđača, i napred. Evo ga, dugoočekivanog, najodgovornijeg trenutka. Bataljon kao otpuštena opruga hrli napred ka aerodromu. Neprestano pristižu izveštaji oficira. Slušam i izdajem kratke naloge. Brinem da negde neko ne naleti na minsko polje. Nemamo sheme minskih polja, a ovde ih je tušta i tma: i sami Srbi su se postarali, a i kome god se prohtelo. Punom parom rade inženjerci potpukovnika A. Moreva: vrše inženjersko izviđanje, prave prolaze, ali je svejedno rizik veliki - mračno je kao u rogu.
Povremeno se oglašava haotična pucnjava, negde se čuju eksplozije mina. Situacija je zamršena: Srbi se povlače; čas na jednom, čas na drugom mestu se pojavljuju borci UČK, nebo obasjavaju svetleće rakete, trase metaka, etar je prepun referisanja zapovednika jedinica. Izvanredno rade izviđači majora S. Matvijenka: ne mogu da zamislim kako uspevaju da se u tom haosu snađu i saopšte jasnu informaciju! Zaista, bez izviđača nikud.
Ubrzo beležimo prvi uspeh: komandir voda kapetan N. Jacikov referiše da je zauzeto putno čvorište na jugoistoku aerodroma. Za nas je to važan uspeh, zato što upravo iz tog pravca vrše pritisak učkovci, pošto odatle treba da stignu Englezi. Sada Jacikov treba da se „zakopa“ u zemlju i drži puteve, dok mi, svi ostali, budemo obavljali svoj posao. Referiše komandir čete major A. Simakov: dva voda njegove čete pod komandom kapetana P. Kačanova i A. Muškajeva probila su se do piste. Odlično! Sada treba razviti uspeh i bez odlaganja dalje napredovati: odlučno, drsko… i jako oprezno. U etar upada glas komandira 4. čete majora V. Kovaljova: četa je izbila na zadati položaj, zauzevši zgradu aerodroma. Svaka čast Kovaljovu! A zatim jedan za drugim stižu izveštaji: kapetan A. Kijko je zauzeo skladište goriva i maziva, kapetan D. Ribencev se bori za grupu zgrada, vod kapetana I klase S. Vahruševa je blokirao tunel, kapetan D. Zamiralov je zauzeo punkt energetskog snabdevanja. Zasad se sve odvija po našem scenariju. Glavno je da ne ispustimo inicijativu, da ispravno iskoristimo neočekivanost - da sve zaprepastimo, zauzmemo najvažnije objekte aerodroma, učvrstimo se i držimo položaj do dolaska glavnine snaga.
Sviće. U zoru opažamo koliko je aerodrom veliki: pista dužine 2.500 metara, mnoštvo staza za rulanje, hangara, odbrambenih objekata, i to svi sagrađeni valjano i moćno, ogromne grupe zgrada. I skoro sve minirano.
Tek sada shvatamo koliko nas je malo. Kako da toliku gromadu zadržimo? Jer, imamo svega dvesta boraca, a za zauzimanje i odbranu takvog aerodroma potreban je najmanje čitav puk, s artiljerijom, sredstvima PVO, jedinicama obezbeđenja. Znači, svakom će dopasti breme čitavog odeljenja. Pa šta, nećemo se dati.
Pomislih, kako su samo dobri svi naši vojnici. Mladi momci, u životu još ništa kako valja nisu ni iskusili, nisu dospevali u gužvanjac, a evo ih gde naočigled prave istoriju. Menjaju se vremena, prioriteti, vrednosti, ali se nikad neće promeniti suština našeg naroda - ipak u našim ljudima postoji nekakav stožer. Da, dobri su ratnici Englezi, Francuzi, Italijani, upečatljivo izgledaju američki nabildovani crnci-dvometraši. Ali nema u njima onoga što postoji u našem, pokatkad neuglednom vojničiću iz rjazanske ili vologodske zabiti. Ne shvataju oni šta je to „treba“ i kako je to kad „premda ne mogu“.

„Ko pre devojci, onom i devojka“

„Do pet sati ujutru 12. juna aerodrom je zauzet. Sada je glavni zadatak - učvrstiti se na položajima, uspostaviti sistem obezbeđenja i odbrane. Vojnici spadoše s nogu, ali se moramo držati, treba se ukopati u zemlju, zakloniti vozila, pripremiti rezervne položaje. U 7.30 ujutru sa osmatračnice stiže prvi izveštaj o kretanju engleske kolone. Evo, dočekasmo. Nešto kasnije zapovednik jednog položaja, kapetan N. Jacikov, raportira da prethodnica Engleza pokušava da se probije ka aerodromu, ali Jacikov ne spada u one koji bi ikoga pustili da prođe. Krećem ka položaju i posmatram prizor: na putu popreko stoji naš BTR-80, zaprečivši put engleskom padobranskom bataljonu. Sa strane stoji kapetan N. Jacikov i nešto objašnjava engleskom oficiru. A tome na licu zgranutost: otkud ovde Rusi i zašto to njih, Engleze, ne propuštaju? A ne propuštaju ih zato što su zakasnili. Štono naš narod kaže: „Ko rano rani, tome Bog daje“. A možda je još tačnije neko u davnini rekao: „Ko stigne prvi, taj i nosi plen – ko pre devojci, onom i devojka“. Sada ćemo vam mi diktirati uslove.
Kasnije se pojavljuje engleski brigadni general. Takođe zgranut, premda smireniji. Upoznajemo se, raspravljamo. Raportiram situaciju generalu V. Ribkinu i pratim engleskog komandanta brigade u naš štab na pregovore. Eto, tako smo se sreli s natovcima. A potom su na pregovore doleteli komandant Združenih snaga engleski general Majkl Džekson i druge glavešine. I tim pregovorima nije bilo ni kraja ni konca.
A mi smo obavljali svoje: proučili aerodrom, organizovali sistem obezbeđenja i odbrane. Tokom prva dva-tri dana smo se već prilično dobro smestili, čak smo i banju (saunu) napravili. Aerodromska zgrada je bila polusrušena, u krovu su zjapile ogromne rupe, svugde su štrčale žice, pod nogama su bile gomile srče i betona. Ali su se nad svim tim gordo vijorile dve zastave - ruska i VDV (VD jedinica). I to nas je obavezivalo i ulivalo nam snagu. I radili smo. Danonoćno. A još smo čekali pojačanje.
Ali nam nije bilo suđeno da ga ubrzo dočekamo, pošto naša bivša „braća iz socijalističkog lagera“ nisu dala našim avionima iz Rusije „koridor“ za prelet. Noću nam nisu davali mira borci UČK i lokalni gerilci koji su nas provocirali, svakojako nam pretili i stalno nas držali na nišanu.
Uskoro je stigla radosna vest - počinje prebacivanje glavnine snaga iz Rusije na Kosovo, i to kombinovano - vazdušnim i pomorskim putem. Nastao je dugoočekivani dan, i mi dočekujemo naše avione sa pojačanjem iz Rusije…
…Došao je trenutak povratka u Bosnu. Ispratili su nas svečano, s velikom zahvalnošću. Svodeći račune, reći ću: zapala nas je velika čast. Zadatak smo izvršili i time se ponosimo. Da su na našem mestu bili neki drugi, uveren sam, i oni bi taj zadatak izvršili, pošto je tako trebalo“.

Iza stranica uspomena

Čudno, Pavlov je na Balkan stigao na prvi vojni službeni put u životu. Sin pilota lovačkog aviona, kao dečak je maštao da postane tenkista. Ali je potom zajedno sa drugom rešio da okuša sreću u Rjazanskoj visokoj vazdušno-desantnoj komandnoj školi. Imao je sreće. Upisao se 1973. a 1977. godine završio. Služio je u 7. gardijskoj vazdušno-desantnoj diviziji, a od 1981. godine je postao oficir-predavač u svojoj školi.
Bosnu su 1998. godine samo Amerikanci smatrali vojištem. Za naše vojnike i oficire je služba u kolektivnim snagama za održavanje mira (SFOR) bila prava „banja“, gde su još i plaćali po 1.000 dolara mesečno. Ali eto, zadesilo ga je teško iskušenje, i „banja“ je otišla u drugi plan…
Pavlov je verovatno imao „oprugu“ koja mu je omogućila da u prvom ratu u životu dostojno obavi svoj vojnički zadatak. Kao metak u redenik, stao je na svoje mesto kad je zatrebalo i vojni zadatak dobro obavio.
Iza stranica uspomena je ostalo mnogo toga. Komandant bataljona nije znao tada, po povratku sa Balkana, da je besprimerni usiljeni marš na Kosovo mogao dobiti sasvim drugačiju ocenu u Rusiji. Pristalice dveju dvorskih grupacija u okruženju Borisa Jeljcina rano ujutru su se „gurkale laktovima“ pred spavaćom sobom „svenarodno izabranog“ prvog Predsednika Rusije. Pokazalo se da je spretniji i uporniji bio predstavnik „partije rata“. On je referisao Jeljcinu da je naš desant već u Prištini. Boris Nikolajevič je rekao samo jednu reč: „Ju-na-či-ne!“ I začule su se fanfare. Da je referisao drugi čovek, moguće je da bi predsednikova reakcija bila drugačija. Jer, čak ni u našem MIP-u ništa nisu znali…
Komandant bataljona Sergej Pavlov nije ništa znao ni o tome da su on i njegovi borci istog jutra 12. juna 1999. godine mogli stupiti u borbu sa američkim specijalcima ili dospeti pod bombardovanje natovskih bombardera. Bil Klinton, predsednik svemoćne Amerike, pobesneo je zbog nepredvidljivosti Rusa i podmuklosti svoga „druga Borisa“. Iz vazduhoplovne baze u Nemačkoj je poleteo avion sa specijalcima. Pravac - na Kosovo. Ali se prilikom poletanja na avionu otkinula jedna od pričvršćenih boca sa kiseonikom. Piloti su se prestrašili i predomislili - „Herkules“ je smesta zaokrenuo na aerodrom sa koga je upravo uzleteo.
Klinton je telefonirao komandantu KFOR (međunarodnih snaga za održavanje mira na Kosovu) britanskom generalu Majklu Džeksonu: bombardujte Ruse! Posle ćemo se „vaditi“ nepoznavanjem prilika (Rusi su zaista ušli bez „kucanja“), reći da smo mislili kako bombardujemo Srbe koji nisu napustili Kosovo.
General Majkl Džekson je bez razmišljanja izrekao istorijsku frazu:
- Gospodine predsedniče, neću da preuzmem odgovornost za početak trećeg svetskog rata.
Klinton je posle toga pozvao telefonom Jeljcina i dogovorio se sa njime da aerodrom u Slatini ostane pod kontrolom ruskih padobranaca.
Pukovnik Pavlov je za obavljeni zadatak na Balkanu nagrađen ordenom za Odvažnost i medaljom „Učesniku usiljenog marša 12. juna 1999. g. Bosna - Kosovo“. Takvih medalja je iskovano svega 300.
Ali, glavna njegova balkanska „nagrada“ je žena Tanja. Tanja je služila u njegovom bosanskom bataljonu kao viši pisar. Kasna ljubav je u životu oboje postala ona glavna.
Oni dobro žive. Lepo im je zajedno.
Pukovnik Sergej Pavlov je danas na čelu katedre Rjazanske Visoke vazdušno-desantne škole za upravljanje vojskom u mirnodopsko vreme. Ima 30 kalendarskih godina službe. U toj školi je obučio 4 bataljona pitomaca. Neki od njih su sada na vlasti, neki u biznisu. Zovu ga i obećavaju da mu pronađu i „slađe“ mesto, i sa „debljom“ platom.
Pavlov ne napušta vojsku. Kaže:
- Možda još zatrebam.