Za Putina su se spojile odbrana Donjecka i istorijska prekretnica za Rusiju

Od 17. jula do 6. avgusta (vreme pisanja ovog članka) Vladimir Putin nije poslao nijednu političku poruku o ukrajinskoj krizi. Istovremeno, nije se moglo ništa više čuti ni od raznih ruskih zvaničnika, osim „kretanja po inerciji” i ponavljanja davno konstruisanih fraza.
        
Tek 6. avgusta je, na inicijativu ruske diplomatije, održana sednica SB UN posvećena prekomernoj upotrebi sile u Donbasu, a predsednik Rusije je zatražio da se utvrdi lista protivmera kao odgovor na ekonomske sankcije EU. Istovremeno, Porošenkova vlast koncentriše sve razornije naoružanje oko Donjecka, želeći da izvede poslednji veliki napad pre početka zime.
        
Šta se dešava u Moskvi? Da li treba očekivati pad Donjecka?
        
Rat između SAD i Rusije se vodi na sedam šahovskih tabli i sve što se dešava treba gledati u ovom, složenom okviru (informativni rat, vojne akcije u istočnoj Ukrajini, ekonomske veze Rusije sa EU, rat u sektoru energetske bezbednosti, diplomatija, pitanje zločina protiv čovečnosti, političko-ekonomska situacija u Kijevu).
        
Vladimir Putin je do sada pokazao veliku dozu opreznosti i prilično strpljenja. Čak toliko da su sve češće kritike na njegov račun.
        
Inicijativu je prepuštao protivniku, u pojedinim trenucima je vešto simulirao povlačenje i pokušavao da minimalizuje štetu koja se ovakvim sukobljavanjima mora pretrpeti.
        
Nije često vukao ofanzivne poteze, ali kada jeste, oni su bili jaki i projektovani tako da ostave dugoročne posledice (od vraćanja Krima pod okrilje Rusije, preko pokretanja istraga za zločine protiv čovečnosti - što će dugoročno biti poluga za pritisak na Kijev, do uvlačenja Austrije u projekat Južni tok - što treba da posluži tokom 2015. amortizaciji američkog pritiska na balkanske zemlje).
         
Protivnik je, naravno, na svaku od njegovih inicijativa odgovarao brutalno, podižući ulog do neverovatnih visina. Sa ciljem da se otvori i osma tabla u partiji: unutrašnja politička stabilnost u Moskvi.
        
Destabilizacijom Rusije, makar bilo kakvom, SAD bi stekle odlučujuću prednost u ovom ratu. Početak akcije je bio trenutak obaranja malezijskog putničkog aviona 17. jula. Usledilo je zatim teško optuživanje Rusije, demonizovanje ruskog predsednika i uvođenje novog, do sada najoštrijeg paketa ekonomskih sankcija.
        
Nesumnjivo, sve akcije se kanališu direktno i lično prema Putinu, čija se pozicija pokušava oslabiti.
        
Kada već nije išlo drugačije, kao i u Iraku, Siriji, Jugoslaviji i Libiji - od ključnog čoveka u državnom sistemu pokušava se napraviti najslabija karika. Pitanje je ovde, svakako, kako Vladimir Putin doživljava „lične” napade.
        
Nije da čovek na njegovom mestu i sa toliko iskustva može imati iluzije o tome kako svet fukcioniše i šta mu SAD spremaju, ali, nije ni baš lako izdržati ovoliki pritisak. Do juče je čak i u očima svojih protivnika bio „državnik svetskog formata”, a danas je čovek „sa licem pacova”, „ubica dece”, „parija”, „novi Hitler”... On je neko koga se treba kloniti, sa njim se više zapadni političari ne čuju redovno, ne pozivaju ga u posete.
        
Od Putinovog doživljaja zapadnog pritiska zavisi puno toga, ali je još bitnija njegova reakcija na pritisak koji dolazi iznutra, iz same Moskve.
        
Uglavnom, posledica unutrašnjeg pritiska je da se sve češće može čuti kako treba pustiti da se „stvar u Donjecku završi”.
        
Aleksandar Dugin je sav taj svet koji vrši pritisak već razvrstao u petu ili šestu kolonu. Istina, struktura tog bloka koji se formira je šarenija, ima tu i poštenih ljudi, koji se zanimaju za dugoročno planiranje, i uplašenih, i onih koji lako podležu prvom utisku.
        
Prema mišljenju većine ruskih analitičara i političara, Ukrajina se ne može održati. Sa ratom u Donjecku ili bez njega, pre ili kasnije, ova zemlja će se jednostavno raspasti.

Razloga za ovakve tvrdnje je više, od toga da organizovan nacionalni ekonomski sistem ne postoji, da sledi rat tajkuna za uticaj i profite, da institucije više praktično ne postoje, da su međuetnički i međuljudski odnosi trajno poremećeni... Prema ovim tvrdnjama, kada je već tako, onda je možda i bolje pustiti da ovo sa Donjeckom i Luganskom narodnom republikom „nekako sklizne”, jer to više služi za „nacionalno homgenizovanje u Kijevu” i ne predstavlja interes Rusije. Ustanici ionako ne mogu da pariraju Ukrima, niti u ljudstvu, niti u tehnici, a za svaki dalji nastavak ratnih dejstava biće optužena Rusija. Uz optužbe ide i novi paket sankcija, nova demonizacija Putina, novi brutalni incidenti koji dovode Rusiju u sve teži položaj u međunarodnim odnosima.
        
Međutim, i pored svih „racionalnih obrazloženja” zašto se „utišati oko Donjecka”,  Dugin je u najvećem delu u pravu.
         
Gro aktivnosti usmerenih ka vršenju unutrašnjeg pritiska potiče iz oligarhijske mreže i klijenata Zapada. Njih preterano ne interesuje sudbina Ukrajine, već profiti koje ostvaruju na osnovu monopolskog položaja na ruskom tržištu. Važno je da se ovo završi, da se postojeća oštra konfrotacija ublaži i nastavi sa nesmetanom trgovinom.
        
Ovoj kasti nije čak ni bitno da Zapad ukine sankcije Rusiji, nema među njima nekih velikih izvoznika, niti privrednika koji proizvode išta složenije od lopate. Bitno je samo da Rusija ne uvodi sankcije Zapadu, jer bi to značilo stavljanje rampe za uvoz zapadnih proizvoda, a na tome se upravo i bogate.
        
Prosto je neverovatno da blizu dve trećine roba široke potrošnje Rusija uvozi!? Delimično, za ovo je kriv i sam Vladimir Putin. Njemu je pošlo za rukom da tokom decenije i po sredi mnogo toga u Rusiji i oko nje, ali „oligarhijski ekonomski sistem” nije demontiran. U nekim segmentima čak i bolje stoji nego za vreme Borisa Jeljcina. E sada mu to može doći glave.
        
Jer, ukoliko dopusti da se „stvar oko Donjecka završi” ruski predsednik će pokazati slabost i prouzrokovati tri negativne stvari.
        
Prvo, opašće mu rejting u najmotivisanijem delu ruskog naroda - onog koji sebe doživljava kao „pravoslavni stub” Rusije. Ukupno gledano, rejting Putina nije ugrožen, pošto je sada neverovatno visok, ali bi se u tom slučaju struktura njegovih podržavalaca promenila. U najvećem delu, on bi se oslanjao nadalje na one koji bi se mogli razvrstati u „liberalni” ili „komunistički” blok. A to nije deo Rusije sa kojim se može praviti „alternativa Zapadu”, „nova civilizacijska celina” ili „veliki integracioni projekat”. To je deo Rusije koji će pristajati na razne trgovine, kalkulacije i ustupke u cilju nenarušavanja postojećeg komfora.
        
Drugo, na Zapadu će to biti predstavljeno kao njegov poraz. Usled toga moguće je očekivati novi propagandni talas koji bi sada indukovao stav ne da je Putin zlikovac (mada ovo ostaje), već da je on slab. Dakle, treba ga još više napadati, onako kako zapadni mediji znaju da udare na slabe lidere.
        
Treće, u Kijevu bi ovo bilo proslavljeno kao velika pobeda i doprinelo bi kratkoročnoj homogenizaciji. Dovoljnoj da se u celoj zemlji sprovedu oštre mere nove političke i kulturne „korenizacije”. Sa druge strane, rusko i prorusko stanovništvo bi izgubilo svaki motiv za otpor, jer, kada je Moskva dozvolila pad Donjecka, dozvoliće i pad svakog drugog grada.
       
Na kraju, u ovu računicu treba uneti i dosadašnje iskustvo da uvek kada je pokušavana neka akcija preko „tajkunskog lobija”, Rusija je gubila.
        
Anti-kijevski bunt u istočnoj Ukrajini je počeo ne u Donjecku ili Lugansku, već u Harkovu. Šta se potom desilo u Harkovu?
        
Tamošnji lider „ruskog bloka” Mihail Dobkin je pristao na pravila igre Kijeva, čak i učestvovao na predsedničkim izborima (i neslavno na njima prošao), a iz Harkova se danas pokreću akcije protiv ustanika (kao i iz Dnjepropetrovska, mesta odakle dolazi Oleg Carjov).
        
Sve što su tajkuni pokušavali da „upakuju” preko svojih veza i da koriste Dobkina kao „most” za zakulisne dogovore sa Kijevom je propalo. Ili, ako već nije propalo, onda je rusko stanovništvo na istoku Ukrajine platilo za to visoku cenu. Treba još i dodati da je dosadašnja ruska pomoć Donjecku i Lugansku bila smešno mala u poređenju sa pomoći koju SAD pružaju Kijevu. U svakom pogledu.
        
Vojska SAD od početka ukrajinske krize koristi aerodrom u Kirovgorodu za svoje bespilotne letelice, ogroman broj američkih instruktora je na terenu (neki su i poginuli), a širom su otvorena vrata i za ulazak privatnih vojski (pripadnici privatnih vojski su najpre poslati u Harkov i Odesu, u kojima posle toga Kijev kontroliše situaciju).
        
Zbog svega napisanog, za Putina bi nedozvoljavanje pada Donjecka verovatno značilo i otvaranje novog fronta u Rusiji, a to je onaj na kojem će za protivnike imati - moskovsku oligarhiju. To može biti vrlo neprijatno, ali može i značiti da Rusija konačno polazi za traženjem novog razvojnog modela, sa novim nacionalnim socijalno-ekonomskim sistemom.
        
A to je već krupan zalogaj, to je - istorijska prekretnica.
        
Otuda i ćutanje od 17. jula do danas, kao rezultat novog presabiranja i preračunavanja u Moskvi.

Autor: Dušan Proroković