Željko Injac: Novi poglavar Ukrajinske Crkve – Rus ili Ukrajinac?

Blaženopočivši mitropolit kijevski i sve Ukrajine Vladimir sahranjen je u Kijevo-pečerskoj lavri uz prisustvo mnogih pravoslavnih klirika i vernog naroda uprkos nestabilnosti, ratnim dešavanjima i naravno neizbežne evromajdanske vlasti na čelu sa Porošenkom. Sahrani nije prisustvovao patrijarh Moskovski Kiril pod čijim patrijarhatom se nalazi Ukrajinska Pravoslavna Crkva. Takođe patrijarh Kiril nije prisustvovao ni obeležavanju krštenja Rusije koje se održalo u Kijevu ove godine. Razlozi su naravno evromajdanski prevrat i nacionalizam koji je preplavio Ukrajinu. Patrijarh Kiril umesto prisustva poslao je telegram saučešća povodom smrti Mitropolita Vladimira mestobljustitelju (zameniku) Mitropolitu černovičko-bukovinskom Onufriju. Iako pod Moskovskim patrijarhatom UPC MP je gotovo prepuštena sama sebi u uzavrelim dešavanjima evromajdana i potom građanskog rata na istoku Ukrajine. Tako će i odlučivanje o budućem poglavaru UPC MP biti bez značajnijeg uticaja Moskovske Patrijaršije. Izbor poglavara koji će uskoro biti održan daje povoda mnogim spekulacijama i predviđanjima. Najčešća predviđanja koja pak nisu bez osnova su po prilično pesimistična. Ruski desničari predviđaju da će pod uticajem Stejt Departmenta (bez koga se više ništa ne dešava u Ukrajini) na čelo UPC MP biti postavljen klirik koji će u bližoj ili daljoj budućnosti otcepiti ovu Mitropoliju od ruske Crkve i prisajediniti je onim drugim dvema manjim ukrajinskim crkvama, koje su raskolničke i nacionalističke, da bi potom tako celokupno ukrajinsko pravoslavlje bilo predano carigradskoj patrijaršiji na upravu što u prevodu znači pod kontrolu NATO-a. Čime bi „Pravoslavnaja Rus“ odnosno ideja „Trećeg Rima“ praktično bila ugašena. Ruski „drugorusijanci“ gotovo isto predviđanje imaju s tim što za razliku od desničara po njima ovo predstavlja progres i pozitivan ishod, takođe ruski „drgosrbijanci“ naglašavaju da ko god bude bio izabran za poglavara moraće da bude lojalan novim evromajdanskim vlastima te će se na taj način u dogledno vreme raskinuti sve veze sa moskovskom patrijaršijom. Ova teza nije bez osnova ako se zna da je u UPC jaka „ukrajinska struja“ te da ona ima bezrezervnu podršku političara iz Kijeva. Predviđanja naših „verskih analitičara“ se takođe poklapaju sa gore pomenutim predviđanjima, pri čemu se u srbskom maniru naglašava značaj ukrajinskih oligarha u svim važnijim dešavanjima i njihove sprege sa pojedinim episkopima. U svim tim predviđanjima zanemaruje se jedna obična istorijska činjenica: Rusko pravoslavlje je opstalo uprkos najgorim progonima ikad zabeleženim u istoriji a upravo ukrajinski prostori su bili najviše kroz istoriju izloženi osvajanjima, prozelitizmu i nametanju tuđinskih uticaja. Premijer direktorija ukrajinske narodne (boljševičke) republike Vladimir Čehovski je pisao u svoje vreme (1918): „ ...nije bilo neslaganja kako da se reši crkveno pitanje u Ukrajini. Svi su se složili da je neophodno izdejstvovati autokefalnost Crkve. Međutim...sabor episkopa Ukrajine kategorično se usprotivio autokefalnosti Ukrajinske Pravoslavne Crkve iskazujući svoju vernost novoizabranom patrijarhu cele Rusije. Imajući ovo u vidu, vlada je rešila da uvede autokefaliju državnim zakonom. No pravoslavni episkopi Ukrajine su ignorisali državni akt o autokefalnosti“. Zatim se boljševici okreću unijatima koji su već odvojeni od Moskve da bi makar fiktivno imali kakvu takvu autokefalnu ukrajinsku crkvu. Ovaj primer iz prošlosti danas je bitan s obzirom da se ukrajinski nacionalisti pozivaju na zakone koji bi im omogućili uplitanje u unutrašnje stvari Pravoslavne Crkve, poput odbijanja da prihvate novoizabranog mitropolita ako nije po njihovoj volji, dakle nešto slično onom što su pokušali boljševici. Da su stvari već gotove i da Stejt Department zaista ima kontrolu nad Pravoslavljem u Ukrajini ne bi Desni Sektor pokušavao u više navrata da zauzme Kijevo-pečersku lavru. Sem toga napadi na pravoslavno sveštenstvo, upadi u hramove tokom bogosluženja, maltretiranje, šikaniranje, i fizičko zlostavljanje sveštenika i vernog naroda UPC MP kao i pokušaji otimanja manastira, granatiranje crkava i drugih crkvenih objekata po istoku Ukrajine govore u prilog tome da je pravoslavlje još uvek ona sfera nad kojom zapad nema kontrolu. Mitropolit Onufrije, čovek koji je bio među 14 kandidata za ruskog patrijarha, koji je odbio 1992. godine da potpiše obraćanje arhijerejskog sabora UPC Njegovoj Svetosti Patrijarhu Aleksiju II o davanju autokefalnosti Crkvi u Ukrajini, posle čega je sankcionisan od strane mitropolita Filareta ( Denisenka, potonjeg anatemisanog raskolnika) zatim rehabilitovan i proizveden u čin arhiepiskopa od strane Sinoda, je pre nekoliko dana apelovao na državne vlasti da se sa svim ovim progonima pravoslavnih prestane i izgledi su da će upravo on biti budući mitropolit Kijeva i sve Ukrajine.