Glasovi iz Korićke jame

Gornjemilanovčani Radoslav Mišković i Ljiljana Mitrović zauvek će pamtiti posetu Bileći

Zbog spleta čudnih događaja, koji su ih zadesili tokom obilaska Korićke jame nadomak mesta Hadžići, Radoslav Mišković, privatnik iz Gornjeg Milanovaca i njegova službenica Ljiljana Dmitrović neće, dok su živi, zaboraviti poslovno putovanje u Bileću. Radoslav i Ljiljana, naime, tvrde da su iz jame, u koju su ustaše u junu 1941. godine bacili 134 meštana ovog kraja, nakon što su ih zverski ubili, jasno i glasno čuli glasove, plač, jecaje i zapomaganje, od kog im se krv ledila u žilama.

- Putem prema Bileći sam dosad prolazio mnogo puta i čuo sam priču o zločinu koji su ustaše počinile nad nedužnim meštanima, ali nikada ranije nisam imao vremena da svratim do crkvice podignute im u sećanje, kao ni do Korićke jame, gde su ustaše njihova tela bacale nakon zverskog mučenja i ubijanja. Zato sam, prilikom ovog putovanja rešio da to neizostavno uradim i da crkvi priložim ikonu arhangela Mihajla, koju sam dobio iz Jerusalima. Kako sam naumio - tako sam i uradio. Ali, ono što je usledilo graniči se na neverovatnim, nemam objašnjenja... Ušli smo u crkvicu, u kojoj čovek jedva može da se ispravi, i u trenutku kada smo nameravali da zapalimo sveće, iz jame sam začuo jauke, krike, zapomaganje, plač... Iznenađen, pitao sam Ljiljanu da li i ona čuje neke glasove, mada mi je već po njenom izrazu lica, koji je odavao strah i nevericu, bilo jasno da mi se ne pričinjava i da je glasove čula i ona. Nekoliko trenutaka samo smo se nemo posmatrali, a celo telo mi je bilo u nekom čudnom stanju, koje ne mogu ni da opišem. Nešto između straha i neverice. Jednostavno, osećanje od kojeg se podiže kosa na glavi. To je trajalo, činilo mi se, čitavu večnost, sve dok najzad nismo uspeli da upalimo sveće, nakon čega su glasovi iz jame utihnuli - opisuje događaj Radoslav Mišković, ističući da se naježi čak i kada priča o onome šta su on i Ljiljana Dmitrović doživeli pored Korićke jame.

A, da misterija bude još veća, čudne stvari su im se događale i nakon što su čuli glasove iz Korićke jame. Slučajnost ili ne, ali tek što su Ljiljana Dmitrović i njen poslodavac Radoslav Mišković krenuli dalje ka Bileći, na njihovom automobilu je pukla guma.
 

- Sad, neka je pucanje gume i bila slučajnost, ali prosto ne mogu da verujem da se to desilo na svega nekoliko stotina metara od Korićke jame i nakon što smo čuli glasove i utoliko pre što su sve četiri gume na automobilu bile potpuno nove. Kada smo stigli u Bileću, sve što smo doživeli u crkvici kod Korićke jame ispričao sam svom prijatelju Tomi Medenu, ali on me je uveravao da to u njihovom kraju dosada niko nije doživeo. Nakon povratka sa puta, pomalo u strahu, otišao sam u jedan manastir da upalim sveće nastradalima u Korićkoj jami i tom prilikom sam sve ispričao i monahu koji me je uveravao da nije bilo u pitanju nikakvo naše priviđenje. Rekao mi je i da ništa nije slučajno, već da je to nagoveštaj da je došlo vreme da žrtve traže potpunu istinu o zločinu, koji je počinjen, ali i njihova želja da ne budu zaboravljeni- priča Mišković.
Istina, sve ovo može da se prihvati i sa određenom rezervom, ali kako objasniti sledeće : u trenutku dok je Ljiljana Dmitrović, u telefonskom razgovoru, opisivala potpisniku ovog teksta šta je doživela pored Korićke jame, u njenom stanu je iz čista mira eksplodirao kabal električne pegle, koja je bila uključena. Zato, i ako ima slučajnosti, onda ih je baš previše!
 

Korička jama (dio I) 

Korička jama (dio III)