Draža Mihailović pogubljen na Adi Ciganliji

Dragoljub – Draža Mihailović, načelnik Glavnog štaba Jugoslovenske vojske u otadžbini, pogubljen je 17. jula 1946. godine u prvim jutarnjim časovima, na beogradskoj Adi Ciganliji, a njegovo telo bačeno je u krečanu pokraj ograde zatvora koja je posle nekoliko dana zatrpana. Oružjem s prigušivačem streljana su tada još sedmorica osuđenika, a osmi, Dragi Jovanović, uprkos zvaničnom državnom saopštenju da je likvidiran, živeo je još dve-tri godine i potom ubijen. Centralnom milicijskom četom koja je obavila pripreme za streljanje i organizaciju egzekucije rukovodio je Radivoje Lazić. Tom činu prisustvovali su Slobodan Penezić Krcun, ministar unutrašnjih poslova Srbije, Josip Hrnčević, tužilac FNRJ, pukovnik Miloš Minić, vojni tužilac, Mihajlo Đorđević, predsednik sudskog veća, Slobodan Krstić Uča, funkcioner Ozne (Odeljenje za zaštitu naroda), lekar po službenoj dužnosti i malobrojni, javnosti manje poznati, oficiri Ozne i milicije. Na desnoj, čukaričkoj, obali Save bili su savezni funkcioneri milicije Edo Brajnik i Đuro Stanković. Josip Broz Tito, tadašnji predsednik Komunističke partije Jugoslavije i Federativne Narodne Republike Jugoslavije, boravio je u Poljskoj Republici. Na mestu zbivanja sutradan su se pojavili pojedini visoki milicijski rukovodioci, glasi, telegrafski, doduše 63 godine zakasneli, izveštaj o zbivanjima te julske noći 1946. godine. Potvrdu njegove istinitosti dali su, pre svih, učesnici zbivanja: Slobodan Krstić Uča u razgovoru sa Miladinom Gavrilovićem, upravnikom Zadužbine kralja Petra Prvog na Oplencu, i novinarom Miletom Nedeljkovićem, snimljenom početkom devedesetih godina prošlog veka, potom viši inspektor MUP-a u penziji koji čeka blagoslov ministra pravde da ga oslobodi ćutanja na koje se zakleo stupajući na posao, zatim Vojislav Mihailović, unuk đenerala Mihailovića, kao i širom sveta brojni istraživači jedne od najvećih i najdugotrajnijih tajni Srbije.

Evo šta je zabeležila magnetofonska traka, odnosno šta je govorio Slobodan Uča Krstić, učesnik u akciji hapšenja Draže Mihailovića 13. marta 1946, i autor knjige „Kako sam hvatao Dražu Mihailovića”.

Na pitanje Gavrilovića i Nedeljkovića gde su obavljana streljanja narodnih neprijatelja u tim danima, Krstić je odgovorio:

– ... Pa, u Marinkovoj bari (današnje Centralno groblje – prim. aut.), izuzev onih koji su zvanično streljani kao Draža i oni... – kazuje Krstić. – Oni su na Adi Ciganliji. Ja sam bio prisutan prilikom egzekucije. Draža je bio izgubljen, bio je totalno izgubljen. Pre streljanja ništa nije rekao. Tu je Mušicki, jedini od svih koji su streljani, uzviknuo: „Živela Srbija”. To je Kosta Mušicki, Ljotićev komandant. Bili su prisutni Miloš Minić, Mika Đorđević, Josip Hrnčević, Slobodan Penezić Krcun i tako dalje. Pripreme za samo streljanje obavljene su u zatvorskom krugu, tokom noći, a pogubljenje je obavljeno sat-dva posle ponoći.

Ima tu jedan drugi zanimljiv detalj. Trebalo je sve to da bude po zakonskim propisima. Međutim, služba je imala interesa da Dragog Jovanovića zadrži još malo posle toga i ja sam ukrao Dragog Jovanovića iz te grupe i prebacio u druga kola i odvezli smo ga u Beograd i niko, ni predsednik suda, ni tužilac, nije primetio da fali Dragi Jovanović.

Niko nije ni brojao zatvorenike na strelištu.

Evo kako sam izveo tu akciju. Vezani su bili oni dva po dva u zatvorskim kolima, a ja sam onda Dragog Jovanovića zadržao u poslednjoj dvojci sa generalom Dokićem koji je bio gluv. Jedan, onako, čiča izlapeo i njih dvojica su bili vezani. I kad je ovo (osuđenici – prim. aut.) prebačeno preko Save na Adu, ostala su samo njih dvojica. I sad se vraća čamac otud i ja drešim lisice kod Dragog, a on oseća, stari obaveštajac, nešto, pa mi kaže: „Koga ćete prvog da vežete”. Ja vezujem Dokića, stavljam mu lisice umesto na dvojicu na jednoga i ovi odvedoše Dokića, Dragi vide da je odvojen. Ova dvojica su čekali, to je bio Edo Brajnik i Đuro Stanković, čekali su u kolima. Ja sam im ga predao. I onda sam čamac čekao da se prebacim tamo, gde već počinje egzekucija.

Dragi je posle dve godine, tri, isto likvidiran. A pošto sam ga ja predao, kao šef obezbeđenja, bio sam odgovoran za njegovu ličnost. Obaveštajna služba ponovo mi ga je predala da se uverim da nije sa njim pravljena neka kombinacija i znam samo da su ga odveli na streljanje i da je pored rake bacio burmu. Kad su ga pitali što baca, on kaže: „Da mi se zna grob”. On je na Centralnom groblju sahranjen”.

Na pitanje sagovornika Gavrilovića i Nedeljkovića da li postoji dokumentacija o njegovom „ponovnom” streljanju, Krstić je odgovorio da ne postoji.

Znači, zvanično je streljan sa Dražom na Adi Ciganliji, a to se u stvari dogodilo dve-tri godine kasnije.

– Moja je savest čista. Ovo prvi put pričam – završio je ispovest Slobodan Krstić Uča.

Da bi otkriće ove decenijama strogo čuvane tajne dobilo i zvaničnu potvrdu nauke, na potezu su nadležni, pre svih u Ministarstvu pravde. Donošenjem odluke da malobrojne svedoke oslobađaju zakonske obaveze čuvanja tajne, veoma brzo bi se razjasnili i mnogi drugi skrivani detalji o tadašnjim zbivanjima u Srbiji. I na taj način, koliko-toliko, pridružili bismo se civilizacijskim shvatanjima i ponašanjima koja su u mnogim državama i društvima odavno norma.     

Dragan Vlahović

-------------------------------------------

Teorije padaju u vodu

Istražujući kao istoričar mesto gde je streljan i sahranjen Draža Mihailović, novinar je za 15 godina obavio desetine razgovora sa svedocima zbivanja koji su, po pravilu, izjavljivali da ne znaju te podatke, kao i sa ljudima koji su čuli, načuli jedinu istinu o čiča Draži. Pročitao je brojnu literaturu i obišao mnoga mesta na koja mu je ukazano sa tvrdnjom da se to „sto posto” desilo ovde. Pa se tako to dogodilo na Adi Huji, Velikom ratnom ostrvu, Starom sajmištu, u Lisičijem potoku, Jajincima, na Adi Ciganliji, objektu Vodovod preko puta bivšeg Maršalata, u bašti dvorova na Dedinjskom brdu...

----------------------------------------------

Rušenje zatvora

Na pitanje da li zemni ostaci i dalje počivaju u okolini mesta streljanja na Adi Ciganliji Slobodan Krstić Uča je u tom razgovoru 1991. godine odgovorio najpre da ne zna, a potom je procedio da su oni, verovatno, zbog rušenja zatvora na Adi, prebačeni na Centralno groblje.