Glavatiji su pametniji

Skorašnji podaci ukazuju na jednostavan razlog: veće vrste su uobičajeno inteligentnije! Da li isto vredi i za dvonošce s velikom glavom koje svakodnevno srećemo?

Ne žurite da uzmete u ruke krojački metar i izmerite obim svoje lobanje, da biste se uverili u istinitost iskaza iz naslova, iako se ispostavlja da ćete inteligenciju različitih životinjskih vrsta najlakše oceniti mereći veličinu mozga.

Celokupna moždana zapremina, a ne srazmera s telom, ukazuje da je neko – pametniji. Američki i švajcarski naučnici su ovakvo zapažanje nedavno objavili u poznatom časopisu „Mozak, ponašanje i evolucija”. Kad želite da procenite inteligenciju nekog stvora, jednostavno mu premerite mozak.

Odavno se zna da krupnije životinje imaju, uglavnom, krupniji mozak, objašnjava Robert Diner, profesor psihologije sa Državnog univerziteta Grand Veli (SAD) koji je rukovodio proučavanjem. Pretpostavljalo se da je uzrok tome što iziskuju veoma razgranatu mrežu živaca da bi upravljale svojom telesinom. Skorašnji podaci, međutim, ukazuju na jednostavan razlog: veće vrste su uobičajeno pametnije! Da li isto vredi i za glavate dvonošce koje svakodnevno srećemo?

Zapremina predznak

Nalazi podrazumevaju, naglašava ovaj psiholog, da se ponovo procene mnoga prethodna istraživanja u kojima je upoređivana veličina mozga različitih vrsta, uključujući naše praotačke hominide.

Najnovije izučavanje se, inače, nadovezuje na spoznaje istih istraživača, obelodanjene u julu prošle godine u časopisu „Evoluciona psihologija”, koje su pokazale da pojedine vrste primata dosledno nadmašuju ostale u širokoj lepezi saznajnih (kognitivnih) zadataka. Lanjski iskazi dokazuju da se razlika među vrstama u inteligenciji ili „području ključnog saznanja” ogleda u načinu izražavanja (uslovno, govora). I da ona životinji omogućuje da izađe nakraj s nepredvidljivim okolnostima.

„Područje ključnog saznanja” stoji nasuprot „području naročitih umeća” zaduženom za posebne izazove okoline, kao što su sposobnost ptica da zapamte gde su ostavile (sakrile) hranu.

U novom proučavanju upoređeno je koliko je osam različitih veličina mozga valjano predviđeno saznajnim promenama u „području ključnog saznanja” prikupljenim u pređašnjem izučavanju. Na iznenađenje naučnika, ukupna veličina mozga i ukupna veličina novog mozga (neokorteks) pokazale su se dobrim nagoveštajima, ali različite mere koje usmeravaju telesnu veličinu – nisu. Ishod je ostao isti i kada su statističke vrednosti prekrojene.

Sveukupna zapremina mozga je, dakle, pouzdan predznak pameti, kao što je to celokupna veličina novog mozga!

Upoređujući različne vrste stvorova naučnici su često zaključivali da je novi mozak morao da bude više povezan sa inteligencijom, zbog čega su ga smatrali „mislećim delom”. Samo od sebe nameće se pitanje: Zašto krupnije životinje, uopšte, moraju biti pametnije?

Živčana pričaonica

Zamašnije životinje trebalo bi bolje na nadziru svoju sredinu i otuda su stekle veću pamet, naglašava Karel fan Šajk, direktor Antropološkog instituta iz Ciriha i jedan od sapotpisnika naučnog članka proisteklog iz pomenutog tragalaštva. Ali je najvažnije, čini se, da su naginjale dužem životu; stoga su morale da budu prilagodljivije, jer su se, možda, uslovi življenja u međuvremenu menjali. Zamisao zavređuje da se podrobno proveri.

Verujemo da su velike životinje pametnije većinom zbog povezanosti telesne i moždane krupnoće, ali je sasvim moguće – i podjednako verovatno – da su delom imale potrebu da očuvaju veću „živčanu pričaonicu” (mreža nerava) zaključuje Robert Diner. Glavna misao da je sve posvećeno samo sveobuhvatnom upravljanju telesnom veličinom sasvim je pogrešna.

Američki naučnik priznaje da nisu imali dovoljno podataka, ali snimci čovečjeg mozga nagovešćuju da je neizbežna izvesna ispravka tumačenja u vezi sa podržavanjem nernov ćaskanja. Ukoliko to nije bilo neophodno, suočiće se sa istinskom zagonetkom, kao što je činjenica da se nema uočljivih razlika u količniku inteligencije (IQ) iako su muškarci, u celini, obdareni većim mozgom!

I slonovi i kitovi imaju veće od naših, ali je teško zamisliti da su i pametniji?

Nedavno su u jednom kamenolomu blizu Kaira (Egipat) pronašli ostatke lobanja najstarijih ljudskih prapredaka (Aegyptopithecus zeuxis) – čovekolikih primata – koji su živeli pre 35 miliona godina. Ispostavilo se da ove naše veoma daleke preteče nisu bile, baš, pametnjakovići, ako se prosuđuje na osnovu veličine mozga; ženski staje na dlan i predstavlja 70 odsto muškog (polni dimorfizam).

Elvin Sajmons, profesor antropologije i anatomije sa Djuk univerziteta, koji je predvodio istraživanje, kaže da nije prevazilazio zapreminu mozga majmuna lemura. Kasnije su na praistorijsku pozornicu stupili majmuni i čovekoliki majmuni s većim mozgovima.

Skok sive mase

Krajem prošle godine, međutim, Brus Lan sa Univerziteta Čikago zapitao se da li su nam neprocenjiv prirodni dar – toliko veliki mozak – u zalog ostavili neandertalci i koji je gen (geni) u to umešan. Jedini putokaz da shvatimo zamršenu tajnu krio se u mogućem ukrštanju pradavnih predaka savremenih razumnih dvonožaca (Homo sapiens) i neandertalaca (iščezli pre 35.000 godina) u delu Evrope u kojem su izvesno vreme obitavali jedni pokraj drugih.

U ljudski rod je pre, otprilike, milion i sto hiljada godina ušao gen mikrocefalin (MCPH1) koji je uticao na razviće mozga i, pretrpevši izvesna poboljšanja, dospeo do današnjeg čoveka. Čak 70 odsto današnjih predstavnika najrazumnije vrste nosi ga u nešto izmenjenom obliku – tip ili alel D, što nipošto ne znači da je preuzet od neandertalaca. (Aleli su različiti oblici istog gena, članovi para ili niza gena koji zauzimaju opredeljeno mesto u hromozomu).

Zavirujući u “genetski sat”, naučnici su tačno ustanovili da se prvi put pojavio – pre 37.000 godina. Možda nije uticao na povećanje, a svakako jeste na uspešnost mozga. Šta je toliko presudno zadesilo čoveka da mu se mozak i uveća i usložni?

Pominjani Brus Lan je pre dve i po godine objavio da je – prateći 214 moždanih gena kod ljudi, makaki majmuna, pacova i miševa – uočio veliki evolucioni skok. I pripisao ga promenama u „naslednim ciglicama” zaduženim za ustrojstvo i nadziranje mozga. Čovekovi daleki prethodnici s bogatijom sivom masom stekli su preimućstvo u preživljavanju, posle jednog ili nekoliko iznenadnih događaja u prirodi, ostavljajući više potomaka u poređenju sa suparnicima.

I na kraju, nepoznanica koja se nimalo ne uklapa u ovu proču: donosauri su na dve ili četiri teglili svoje ogromne telesine na kojima je štrčala malena glava s malenim mozgom.