Ko su Albanci?

Naš poznati akademik kroz pojedine reči njihovo stvaranje i korišćenje govori o tome kako Albanci nisu autohtoni na Kosmetu pa ni u samoj Albaniji. Da su na tim prostorima mnogo ranije već živeli Srbi i Grci ali se okupacijom tih prostora od strane Turaka situacija drastično menja.

U mom delu KO SU ALBANCI? (izdanje na srpskom 2007, na engleskom 2008) posvetio sam čitavo poglavlje tzv. autohtoniji Albanaca na prostorima gde danas žive. Tamo sam naveo ništa manje već sedam dokumenata, činjenica i argumenata, kojima se nedvosmisleno dokazuje da Albanci nisu autohtoni ne samo na Kosmetu, već ni u samoj Albaniji. Između ostalog, tamo sam rekao i ovo: "Argumentum ponderantum, non numerantum! I pored toga, ako ovih sedam argumenata nekome izgledaju malo, spremni smo da mu navedemo još drugih sedam, pa i 70".

Jedan od tih argumenata (tamo je poređan pod brojem 2) jeste i ALBANSKI JEZIK. Tu doslovno kažemo: "Kako se zna, albanski jezik je indo-evropski, a to znači da su i oni istog porekla kao i svi drugi indo-evropski narodi, konkretno: Grci, Vlasi, Srbi, Crnogorci, Makedonci - odnosno da su došljaci u Evropu i na Balkan iz Azije, iz Indije, kolevke čovečanstva, i sanskritskog jezika, majke svih indoevropskih jezika. Kad bi Albanci bili autohtoni, njihov jezik ne bi mogao biti indo-evropski. Ovo je jedno nepobitno svedočanstvo da oni nisu autohtoni nigde na Balkanu, pa ni u Evropi, kao što je bela, žuta ili crna koža Amerikanaca svedočanstvo da nisu autohtoni tamo gde sada žive, ma da su, moguće, mnogi od njih i zaboravili odakle su im na američki kontinent stigli preci". I ne samo indo-evropska karakteristika jezika Albanaca! Da oni nisu autohtoni dokazuju nam i njihove najobičnije reči, kao što su naprimer anije (srp. brod), liman (srp. luka), mrezhë (srp. mreža), levrek (srp. branac) i niz drugih.

Od vremena je rečeno da Albanci nemaju pomorsku i ribarsku terminologiju, čime nam je nemački linguista, akademik, prof. dr Gustav Vajgand (G. Weigand, 1860-1930) dokazao da Albanci nisu ni Iliri. Ovo je jedan od njegovih 12 čuvenih argumenata, koji su prevedeni, objavljeni i prodiskutovani (pa i usvojeni!) od svih naučnika sveta. Štaviše, i od samih albanskih trezvenih naučnika, lingvista, istoričara i akademika, kao što su akademik, prof. dr. Eqrem Çabej (1908-1980), dr. Ardian Klosi, Ardian Vehbiu, Fatos Ljubonja i puno drugih. Bez obzira na to što je naučni svet prihvatio istinu o poreklu Albanaca, albanske vlasti, podržane od svojih uškopljenih naučnika i, posebno, od neukih ljudi, pa i od svojih klarkova u inostranstvu, nastavljaju da udaraju u bubnjeve svoje autohtonije i porekla od Ilira. Time su preplavili svoju literaturu, počev od bukvara, koji stavljaju u ruke svojoj deci od prvog dana stupanja u školi, pa sve do "naučnih" studija i disertacija, posebnih izdanja njihove Akademije "nauka".

Za one, koji su željni istine, analiziraćemo pomenute reči.

1. ANIJE.- Ova reč, u albanskom jeziku, danas je opšta. Svetski naučnici, koji su se bavili njenom etimologijom, kao Gustav Majer (Meyer, 1850-1900) rekli su od vremena da je ona ušla u albanski jezik iz arabskog jezika. S njim su se složili svi albanolozi, među kojima spominjemo dobro poznatog austrijskog akademika, prof. Dr Norbert Jokl (1877-1942, inače poznat kao veliki prijatelj albanskog naroda), pa i našeg akademika, prof. dr Ivana Popovića. Jedini koji se tome usprotivio je Nemac M.E. Schmidt, koji ovu reč upoređuje sa nem. Schiff "brod". On pretendira da se u visokom staro-nemačkom jeziku scif upotrebljava za "sud-suđe", na albanskom "enë". Polazeći od ovoga, E. Çabej pretenduje da i kod predmetnog apelativa imamo albansku reč anë, proširena sa -i. Za samu reč anë (koja na albanskom jeziku znači "strana") pretendira da je albanska reč enë. Znači, po E. Çabeju imamo ovaj razvoj: ENË>ANË + I>ANI + JE = ANIJE. U nastavku E. Çabej piše doslovno: "Ova etimologija dokazuje se sada sa ovim što enët (enë uji) (suđe - suđe za vodu) u Ulcinju su "sredstva plovidbe" (barka, šalupa itd.), enët e mëdhaja (veliko suđe) "velika sredstva plovidbe", enët e vogla (malo suđe) "mala sredstva plovidbe"".¹⁾

Pre svega treba da znamo da pretendiranje E. Çabeja, da se u Ulcinju upotrebljava apelativ enë za "plovna suđa", nije istina. Niko u Ulcinju do danas nije nazvao plovila "enë", ni samostalno, niti uz atribut "e ujit" - "plovna". Izvolite videti Izdanje Akademije nauka Albanije FJALOR i gjuhës së sotme shqipe, Tirana 1980, str. 429, gde se uz reč ENË daju sva značenja, ali nikako i značenje za plovna sredstva. Zatim, albanski jezik poznaje prelaz kartkog -a- u -e-, (dash>desh, thas>thes), ali ne i prelaz e:a. Akademik Çabej je, u ovom slučaju, nauci pretpostavio politiku Partije (kako ga to naredio Enver Hodža!), skliznuvši ovako sa pozicija naučnika na pozicije političara i propagandiste.

Iz istorije znamo da su 1571. godine Turci osvojili Ulcinj. U borbi za ovaj grad Turke su snažno pomogli Arabljani, gusari-pirati Severne Afrike. Po zauzeću Ulcinja, u opustošeni grad su se nastanili za stalno ništa manje već 400 od tih pomenutih Arabljana, koji su tu doveli i svoje porodice, i bavili se isključivo pomorstvom. Turaka je bilo sasvim malo: komandni kadar garnizona, koji je isto tako doveo tu i svoje porodice. Tada je u Ulcinju vladajući jezik bio arabski, pošto su prethodno stanovništvo ili pobili, ili prodali kao roblje po tržištima Balkana, Azije i Afrike. Tek kasnije počinju u grad da se ušunjaju naši Crnogorci, pa uz njih i pokoji Albanac. Nemajući svoju pomorsku i ribarsku terminologiju, ovi su Albanci uzajmljivali od drugih te reči, pa su tako od Arabljana uzajmili i njihovu reč ANIJE, zatim i srpske i turske reči, ne samo iz pomorsko-ribarske terminologije, već i iz terminologije drugih oblasti života. Ovo nam potvrđuju i ostale reči, koje ćemo analizirati. Turci su skoro dva veka prije Ulcinja osvojili jadransko-jonsku obalu današnje Albanije. Tako Valonu, značajno pristanište Južne Albanije, Turci su osvojili još 1417. godine, oduzevši je Ruđini Balšić. Turci su se tu bavili i pomorstvom i ribarenjem. Postavlja se pitanje: Zašto Albanci nisu uzajmili od Turaka tu reč?

Odgovor je jednostavan: Tada u Valoni nije bilo Albanaca. A ako je i bio koji, taj nije ni pogled bacao prema moru, kamoli i da se bavio pomorstvom. Albanci su sišli iz unutrašnjosti u Valoni, sa albanskih gora, tek u XVII veku, kako sami Albanci priznaju - držeći pogled prema gorama, gde su ostavili svoja stada. Do tada u Valoni je preko 50% stanovništva bilo jevrejsko. Ostala polovina se sastojala od Grka, Vlaha, Srba i Srbo-Makedonaca, Turaka. Tu je i Roma, Cigana, bilo više od Albanaca. Veliki savremeni albanski prijatelj, dr. Robert Elsie, priznaje da su albanski primorski gradovi do XVII veka bili nastanjeni pretežno grčkim, srpskim i italijanskim stanovnicima, pa i sam Skadar, što nam u ostalom kažu i sami stanovnici tih gradova i tih vremena. Među njima i poznati savremenik i istoričar Skenderbega - Marino Barletius.

2. LIMAN.- Apelativ liman = "luka, zaliv" je grčka reč. Ona je opšta u albanskom jeziku. Da su Albanci od vremena bili tu, na obali mora, oni bi je sigurno uzeli od Grka, ili bi imali svoju. A pošto nisu bili tu u vreme Grka, oni su je uzajmili od Turaka, koji su je za sebe uzeli od Grka, što priznaju i albanski i turski naučnici. Turke su Albanci našli u primorske gradove, kad su sišli tu sa svojih gora. Znači, Albanci ovu reč imaju posredstvo turskog jezika, kao što imaju posredstvom neolatinskih naroda i jezika sve latinske reči, jer lično nikada nisu bili u kontakt sa Rimljanima, pa zato nisu ni mogli uzajmiti te reči iz latinskog jezika, ponajmanje da imaju svoje. Albanci su sa Grcima stupili u kontakt pre Turaka, jer su i stigli u ove krajeve pre Turaka, još u IX veku naše ere. Ali, oni su stupili u kontakt sa Grcima planinskih predela, gde nije bilo luka-zaliva (liman-a) i gde se ovi Grci nisu bavili ni pomorstvom, niti ribarenjem.

3. MREZH/Ë,-A.- Ovu reč Albanci su uzajmili iz srpskog jezika - mreža = "sredstvo za ribarenje". Ona je opšta u albanskom jeziku i albanski naučnici priznaju da su je uzajmili iz srpskog jezika. Zašto ovi Albanci uzajmljuju ovu reč iz srpskog jezika, ako su na obalama Jadranskog i Jonskog mora autohtoni, pre Srba?! Trebalo bi da imamo obrnut slučaj: da Srbi uzajme ovu reč od njih! Tako, i ova nam reč dokazuje da su ovi Albanci sišli na obale Jadranskog i Jonskog mora posle Srbo-Crnogoraca i Srbo-Makedonaca, odnosno da nisu autohtoni ni u samoj Albaniji, kamoli ma gde drugo na Balkamu.

Naglašavam ovde da sam ja svugde pisao da su Albanci stigli iz Rumunije u Mat, pokrajina današnje Srednje Albanije, negde u IX veku naše ere. Nasuprot mene, njihov obožavani albanolog, akademik, prof. dr Eqrem Çabej, kaže da su stigli u X veku nove ere. Znači 100 godina kasnije! I pored ovoga, dok njega obožavaju kao Boga albanologije, mene sataniziraju kao najvećeg antialbanca, zato što sam se usudio da iznesem na svetlost sunca neke istorijske naučne istine, koje se njima ne sviđaju.

4. LEVREK.- Ovaj apelativ je grčka reč. Uopšten je u albanskom jeziku nema. Ali u ovaj jezik nije ušao direktno iz grčkog jezika, već posredstvom turskog, što priznaju ne samo turski, već i sami albanski naučnici. Turci su ti koji su uzajmili ovu reč od Grka, pa su je zatim od njih uzajmili Albanci. Zašto, ako su ovi Albanci autohtoni?! Trebalo bi da bude obrnuto: da je Turci uzajme od Albanaca! Pomenuti akademik G.Vajgand kaže da je Turska preselila iz Anadola u Albaniju svoje mornare i ribare da nauče Albancima pomorstvo i ribarenje.

Sve nam ovo dokazuje da su na obale Jadranskog i Jonskog mora stigli pre Albanaca i Turci, a kamo li Srbi. Albanci unutrašnjosti, posebno oni na Kosovo, u Metohiji, dan-danas i ne jedu ribu, ne znaju ni da je spremaju, jer se nikada nisu bavili ribarenjem, ni na obalama jezera i reka, kamo li na obali mora. Oni su silazili sa svojih gora na obale reka i jezera samo da napajaju svoja stada. Između ostalog, i iz ovoga izvodimo zaključak da Albanci nisu autohtoni ni u samoj Albaniji, kamoli na Kosmetu. Kako smo to već naglasili, Albanci su stigli na teritoriji današnje albanske oblasti Mat u IX veku naše ere, pa su se u narednim vekovima širili na teritoriji današnje Albanije. A kad su ove teritorije okupirali Turci, oni su, negde u XVII-XVIII veku počeli da se šire i preko ovih granica, na teritoriji Crne Gore, Srbije (Kosovo i Metohija), Makedonije i Grčke. Štoviše, oni prelaze i mora, pa se nastanjuju u Italiji, a kopnom su stigli do Austrije i Švajcarske, na Zapad, dok su na Istok stigli do - Rusije. U poslednje vreme oni su stigli i preko okeana, u Americi i Australiji, gde iz dana u dan možemo očekivati da izjave da su i tamo autohtoni. Jedan je Albanac već izjavio da su oni izgradili i Tokio u Japanu i da je po etimologiji i ta reč njihova, albanska, od njihovog apelativa tokë = "zemlja".

Nova grupa albanskih naučnika, na čelo sa istoričarom Ardian Vehbiu, posle "pada" terora Envera Hodže, suprotstavila se falsifikovanoj istoriji albanskog naroda, i pored svakojakih pretnji i masa, koje se preduzimaju protiv njih od vlasti. Oni imaju potrebu za našu svestranu podršku, jer samo oni mogu osvestiti albanski narod i učiniti ga da se otrese falsifikovane istorije i rasističke indoktrinacije.

___________________

1) ÇABEJ, Eqrem: STUDIME ETIMOLOGJIKE NË FUSHË TË SHQIPES, tom II, Tirana 1976, str. 52.

Pise: Akademik prof. dr Kaplan Burović

"Smitsonijan": Dečani među najugroženijim spomenicima

Nad sudbinu manastira Visoki Dečani iz 14. veka, jednog od 15 najugroženijih kulturnih spomenika na svetu koje neizostavno treba posetiti, nadvija se senka međuetničkog nasilja, piše vašingtonski časopis "Smitsonijan" u martovskom izdanju.

Opisujući mir i prelepo okruženje manastira u Metohiji, autorka teksta Kejtlin Berk podseća da ga je UNESKO 2004. godine proglasio za svetsku kulturnu baštinu kao "mesto na kome se romanska arhitektura susreće sa umetničkim obrascima vizantijskog sveta". Autorka napominje da je ugledni istoričar umetnosti Bratislav Pantelić u svojoj knjizi "Arhitektura Dečana i uloga nadbiskupa Danila II" napisao da je ovo "najveća i najočuvanija srednjovekovna crkva na čitavom Balkanu". Berk, pored toga, ističe podatke o početku izgradnje manastira 1327. godine u vreme kralja Stefana Dečanskog i o njegovoj prelepoj unutrašnjosti i brojnim vizantijskim freskama, koje su tako dobro očuvane da zadivljenog posmatrača vraćaju u davno vreme njihovog nastanka.

Autorka se, zatim, osvrće na noviju istoriju i međuetničko nasilje koje je zahvatilo region još s početka devedesetih godina 20. veka, dugogodišnje insistiranje Albanaca na nezavisnosti Kosova, sukob srpskih oružanih snaga i separatista, NATO bombardovanje i dolazak mirovnih trupa UN. Berkova naglašava da su monasi manastira Visoki Dečani, u skladu sa vekovnom tradicijom, pružali utočište svakome, bez obzira na etničku pripadnost, ali da je ovo kulturno blago bilo ugroženo upravo zbog toga što predstavlja simbol srpskog pravoslavlja. Tako je 30. marta, podseća autorka, manastir bio meta napada albanskih pobunjenika, ali je načinjena šteta "neznatna", bar prema rečima Salija Šošaja, direktora kosovske kancelarije švedske organizacije Kulturno nasleđe bez granica, osnovane 1995. radi očuvanja i restauracije balkanskih spomenika kulture.

Sada je situacija, navodi se u tekstu, stabilizovana i Visoki Dečani, koje čuvaju italijanski pripadnici mirovnih trupa UN, otvoreni su za posetioce. "Dečani moraju da ostanu netaknuti kao deo balkanskog nasleđa. Oni pripadaju svima nama", reči su Pantelića kojima autorka časopisa "Smitsonijan" završava tekst o značaju manastira Visoki Dečani.

Među preostalih 14 ugroženih spomenika kulture koje neizostavno treba posetiti, stručnjaci ovog uglednog časopisa, pored lokaliteta iz Italije, Perua, Kine, SAD, Australije, Indije, Mauritanije, Venecuele, Kanade i Kipra, svrstavaju Crkvu Hristovog Rođenja u Vitlejemu, drevni turski grad Hasanhejf i brdo Tara, centar drevne Irske. Izdavač časopisa je američka nacionalna obrazovna ustanova institut "Smitsonijan", osnovan 1846. godine, koji čine 18 muzeja, devet istraživačkih centara i 120 kancelarija širom sveta.