Kriza i Ujedinjeno Kraljevstvo

Crni oblaci nad Londonom nisu nikakva novost ali ovi ne nose samo kišu, već mnogo ozbiljnije promene koje ne nagoveštavaju ništa dobro. Predugo je Ujedinjeno Kraljevstvo haralo Svetom, udobno se živelo od tuđeg rada, na bazi tuđih bogatstava koje su otimali - ali se slika sada počinje da menja. Možda to najbolje karakterišu dva, na prvi pogled nevezana teksta, koje jedino povezuju niti velike finansijsko-privredne krize.

Strukturnom promenom privrede i iseljavanjem proizvodnih kapaciteta u mnogoljudne azijske zemlje, radi osvajanja tržišta i proizvodnje roba široke potrošnje uz jeftinu radnu snagu Ujedinjeno Kraljevstvo, kao i mnoge zemlje razvijenog Zapada su napravile seriju fundamentalnih privrednih grešaka koje se sada teško mogu ispraviti. Čuveni Engleski štofovi se već decenijama ne proizvode u Engleskoj a takvu proizvodnju je sad nemoguće obnoviti jer nikako ne će biti konkurentna sa istim proizvodima iz Kine, Indije, Indonezije… Šta se dogodilo?

Preseljene su fabrike roba široke potrošnje u Aziju kako bi se osvojila velika tržišta, koja su i osvojena. Proizvodilo se tamo gde ima i sirovina i jeftine radne snage, a profiti su slani u Englesku, i sve je bilo idilično – pa gde je onda greška?.

·   Prva greška je što je preseljenjem fabrika u Engleskoj zatvoreno stotine hiljada proizvodnih radnih mesta pa je sve više radnika zapošljavano u trgovini, uslugama, i bankarstvu. Ali to su sve uslužne delatnosti koje ne stvaraju novu vrednost i tako smo došli do toga da 75% zaposlenih radi u uslužnim delatnostima 3% u poljoprivredi a ostalih 22% u industriji visokih tehnologija, automobilskoj, industriji oružja i industriji lekova i medicinske opreme. Ako od ovih 22% „industrijskih radnika“ oduzmemo 8% onih koji rade u raznim institutima i razvojnim centrima, znači da imamo svega 14% pravih radnika koji ne šetaju papire, mašne i tašne. Tih 14% ni na koji način ne može da izdržava sve ostale koji očekuju da žive udobno i lagodno.

·   Druga greška se automatski izrodila kada su preseljene fabrike roba široke potrošnje u Aziju. Tim preseljenjem fabrika preselila se i tehnologija pa su „besplatno“ obučeni milioni radnika tih mnogoljudnih Azijskih zemalja. Po osvajanju znanja i tehnologija oni su izgradili sopstvene proizvodne kapacitete koji daleko nadmašuju sve Zapadne, i uz jeftinu radnu snagu liferuju jeftine proizvode solidnog kvaliteta. Ti nelicencirani proizvodi se zbog daleko nižih cene lako prodaju u siromašnim ali i razvijenim zemljama Zapada, čak i ako nisu poznate marke poput „Ribok“, „Armani“ „Soni“…. Tako je Azijska industrija munjevito rasla usavršavala se i osvajala nove tehnologije, a niskim cenama potiskivala i gasila industriju široke potrošnje u razvijenim zemljama Zapada koja je postajala sve neisplativija. Obični građani robe široke potrošnje kupuju svakodnevno a oružje, proizvode visokih tehnologija ne kupuju, tako da su SAD i razvijena Evropa ostali na samo na dva polja – proizvodnja automobila, lekova i složene medicinske opreme.

·   Treća greška pošto je Zapad ostao samo na nekoliko grupa konkurentnih proizvoda bacio se na potpuno slobodno i nekontrolisano finansijsko „mešetarenje“, stvarajući veliki broja finansijskih fondova i banaka na bazi sve veće količine novca, bez realnog pokrića. Da bi se ovaj novac na neki način „oprao“ i državni budžeti ubrali porez, podstiče se sve veća potrošnja građana, time što banke snižavaju kriterijume u odobravanju kredita i veliki broj građana se prezadužuje. Ako ste stan ili kuću kupili na kredit i još je niste otplatili banci, ona vam nikako ne može biti garancija za kupovinu automobila. Ali kako onda prodati automobile? Na taj izazov banke reaguju tako što prihvataju da ste deo kuće otplatili pa se na taj iznos možete zadužiti i kupiti novi automobil, kućne aparate… Kada se jedna cigla iz te „finansijske podmornice“ izvukla došlo je implozije i „podmornica“ (banka) je pod pritiskom smrskana. Odnosno banke koje su previše liberalno odobravale kredite i svoje kriterijume spustile ispod kritične granice, došle su u situaciju da ne mogu da naplate svoja potraživanja što je dovelo do bankrotstva velikog broja banaka. One su onda u bankrotstvo povukle i svoje poverioce inače do tada velike i moćne banke. Zadnji adut Zapada novac, ruši se uz veliki tresak koji sve dotadašnje greške izbacuje na površinu – stvarajući od finansijske opštu svetsku krizu.

·   Posledice: Prva i druga greška su dovele do toga da pod udarcima znatno jeftinijih proizvoda iz Azije zatvaraju se i još po koja preostala fabrika u razvijenim državama Zapada, pa one sad postaju i zavisne od proizvoda iz Azije. Ova ogromna proizvodnja i izvoz roba donele su tim azijskim zemljama novac kojim one postaju i finansijski centri moći. Da bi ove prve dve greške nekako sanirale zapad pravi treću i najtežu grešku jer se mutnim finansijskim transakcijama nisu stvari mogle popraviti. Ako se proizvodnja preselila u Aziju za njom će se sigurno preseliti i novac samo je bilo pitanje vremena. Kad imate i proizvodnju i novac, onda sasvim logično imate i vojnu moć da sve to branite. Ako imate znanja, savremenu tehnologiju i proizvodne kapacitete, pa ako još imate i novac da finansirate proizvodnju savremenog oružja, onda neminovno postajete i vojna sila – koja odmah u sledećem koraku traži i svoje mesto na mapi uticija.

·   Kraj dominacije: Tu je kraj i dominacije Ujedinjenog Kraljevstva, koje je stolećima ako ne drugačije onda putem vojne moći nametalo odnose u Svetu i pljačkalo mnoge zemlje. Zbog privredno-finansijske promene u Svetu menja ju se i dometi. Sada više nekadašnjeg pljačkanja neće biti, jer ima i jačih „pljačkaša“ - pa je sasvim razumljivo što je na prodaju došlo i čitavo Englesko selo Linkenholt. Šta će još morati da se proda i po kojim cenama videćemo, kao što ćemo sve češće čitati da se Srbi vraćaju u otadžbinu. Vreme zapadnog izobilja, visokog, a nezasluženog standarda, je prošlo i mnogi „pečalbari“ će biti primorani da se vrate. Najteže je imati pa nemati i razvijene zemlje Zapada će još malo agoniju pokušavati da ublaže raznim „upumpavanjima“ Dolara i Evra bez realnog pokrića – ali to druga strana više neće tolerisati. Stoga su Rusija i Kina jasno najavile da se mora stvoriti nova Svetska valuta inače u protivnom realnih energenata i roba za upunpane „papiriće“ neće biti. To je tačka na i – koja će se ubrzano rešavati. Posle toga sledi normalna preraspodela bogatstva i moći čiji je tok od Zapada ka istoku i Aziji.

Biće jako teško da se SAD i stara Evropa odreknu sadašnjeg standarda i lagodnog života, pa nije isključeno da se nekome učini mogućim i vojna pobeda - nad Kinom od 1,5 milijardi stanovnika ili Rusijom. Ta zabluda nas može uvesti u veliki svetski rat jer su bar do sada, sve velike krize proizvodile i velike ratove. Ovoga puta to bi svakako bio rat atomskog pustošenja i pogibija nekoliko milijardi ljudi, ali i u toj opciji mnogo je veća verovatnoća da neko u prostranoj Rusiji ili mnogoljudnoj Aziji preživeti - nago u SAD ili malenoj Evropi.

Zbog svega iznetog ipak smatram da rata biti neće, razum će pobediti gramzivost, a u novoj preraspodeli, kao i uvek - neki će se bolje a negi lošije snalaziti. Male zemlje će svakako biti na udaru i biće potrebno dosta mudrosti i znanja da se iz tog velikog „tumbanja“ koje nas očekuje, izaći sa što manje povreda. Može vam se ova rečenica učini jako pesimistična ali je ja želim napisati. Za preživljavanje čoveka potrebna je voda, hrana, i malo energije – da se ne smrznemo, a ne da vozimo automobile. Sve ostalo je nadgradnja i ako je bude odlično je. Ove tri ključne stvari Srbija ima dovoljno i niko ne bi trebao da bude gladan. Ako bi se vodila odgovorna državna politika (ne kao današnja) onda bi smo mogli imali i bogatu nadgradnju – pa i privredni prosperitet. Ali ne uzimajući kredite i smanjujući plate već aktivirajući svoje uspavane resurse vodu i hranu koja će mnogima biti neophodna – za ono preživljavanje koje sam naveo. Samo 32% država na svetu imaju sreću da svojom vodom i hranom mogu da podmire potrebe svojih građana.

Srbi iz Engleske traže posao u domovini

Osnivači Srpskog siti kluba iz Londona posetili Ministarstvo za dijasporu i firme u Beogradu pripremajući teren za dolazak

Sve je više Srba iz dijaspore koji pod naletom svetske ekonomske krize razmišljaju o povratku u domovinu. Čak dve trećine naših ljudi u Velikoj Britaniji spremno je da spakuje kofere i krene put Srbije. Jedna trećina primorana je na ovaj potez jer na Ostrvu ne može da nađe posao, a ostali smatraju da bi u domovini mogli da obezbede sigurnost sebi i porodici bogatim radnim iskustvom i znanjem stečenim u inostranstvu.

Zato su osnivači Srpskog siti kluba (Serbian City Club) iz Londona, u ime 600 članova, pretprošle nedelje posetili ministra za dijasporu Srđana Srećkovića i obišli veći broj firmi u Beogradu da bi saznali koji stručni profili su deficitarni u matici.

- Za sada oko 200 članova Kluba intenzivno radi na povratku i traži zaposlenje u Srbiji, dok ih je isto toliko spremno na taj potez, ali nemaju vremena da se dovoljno posvete istraživanju kakve su kvalifikacije potrebne da bi dobili posao u domovini. Upravo oni su naša ciljna grupa i pokušavamo da postanemo posrednik između poslodavaca u Srbiji i naših ljudi u Velikoj Britaniji - kaže za NT Jelena Kšenicki, predsednica Srpskog siti kluba, otkrivajući da njihov prosečan član ima 31 godinu, govori dva-tri svetska jezika, fakultetski je obrazovan i ima pet do sedam godina iskustva u struci.

Prema njenim rečima, razlozi za povratak su mnogostruki: počev od onih nostalgičnih, ispunjenih željom da deca odrastaju „međ' svojima“, preko procene da će ovde brže napredovati, pa do onih kojima je dolazak u zavičaj jedina nada da se ponovo zaposle, jer su u Britaniji dobili otkaz zbog ekonomske krize:

- Nije poenta da kažemo da su naši ljudi u inostranstvu bolji kadar od ovdašnjih, već da ljudima u Engleskoj damo realnu sliku šta mogu da očekuju od poslodavaca, ekonomskih i društvenih prilika u Srbiji. Istovremeno poslodavcima nudimo konkurentnost na tržištu rada. Ako imaju pet kadrova, zašto ne bi imali još pet, pa da izaberu najboljeg. Srpski siti klub osnovan je 2000. kao udruženje 20-tak mladih bankara koji žive i rade u Londonu. Ubrzo su na svoje mesečne sastanke počeli da dovode i prijatelje, pa je broj članova rastao. Danas u Klubu ima i advokata, lekara, arhitekata, profesora, informatičara, studenata... I sve češće se među njima može čuti želja da se vrate u Srbiju.

Jedan od osnivača Kluba, Miloš Stefanović, kaže da radnike u Britaniji otpuštaju u talasima i da je kriza zahvatila celokupnu privredu. Pojedinci su i ranije razmišljali da se vrate, a Stefanović ističe da bi to dobro uticalo na konkurentnost kadrova:

- Svesni smo da ovo što radimo povećava nezaposlenost u Srbiji, ali mi omogućavamo i povećanje kvaliteta. Neki će odmah reći da ti ljudi žele da se vrate da bi zauzeli fotelje i primali direktorske plate. Imamo podatak da je firmama u Srbiji u svakom trenutku potrebno između 50 i 100 finansijskih direktora. Želimo da svojim članovima pomognemo da usklade želje sa srpskom realnošću.

Na našu konstataciju da je u Srbiji mnogo visokoobrazovanih koji ne mogu da nađu zaposlenje, Stefanović kaže da se ne može zanemariti činjenica da je taj mladi kadar uglavnom bez radnog iskustva:

- Nije tačno da je neko ko je završio studije na Zapadu bolje obrazovan od onog ko je diplomirao na domaćem fakultetu. Ali verujem da su oni koji su pet do deset godina radili u inostranstvu stekli drugačije i kvalitetnije iskustvo. Jesu konkurencija domaćim kadrovima, ali Srbija mora da popuni radna mesta najboljim stručnjacima. Članovi Kluba ističu da su naišli na apsolutno razumevanje u Ministarstvu za dijasporu, i da su u stalnom kontaktu sa srpskim iseljenicima širom Evrope, SAD, Kanade i Australije gde je takođe sve izraženija želja za povratkom. U Parizu postoji slična organizacija, oni trenutno prate kako će naša akcija da prođe. I poslodavci i zainteresovani povratnici mogu se o svemu informisati na našem web sajtu - naglašava Jelena Kšenicki, i najavljuje još intenzivniju saradnju sa firmama u domovini.

Nataša Kočiš, predsednik Srpskog društva: Naš jezik opet u engleskim školama
Imidž Srbije u Velikoj Britaniji je, smatra Nataša Kočiš, predsednik Srpskog društva i član Kluba, daleko bolji nego 90-tih: Teniseri su mnogo pomogli da se loša slika o Srbiji popravi. Ostali smo upamćeni i po odličnoj organizaciji Evrovizije, a i fudbaler Nemanja Vidić ima fantastičnu reputaciju. Mi hoćemo da sve to podignemo na još viši nivo. Gostujući u britanskom parlamentu jasno smo rekli da smo vrlo ponosni na to odakle smo, ali i na to gde živimo i radimo.

Srpsko društvo je humanitarna organizacija koja od 1995. nastoji da očuva našu kulturnu baštinu. Članovi planiraju da u engleske škole vrate srpski jezik, koji je kao izborni predmet ukinut tokom 90-tih.

- Tu ideju smo pomenuli engleskim parlamentarcima i dobili apsolutnu podršku. Sada u saradnji s drugim srpskim organizacijama aktivno tražimo način da to sprovedemo u delo i pokažemo da su sve podele među nama u Velikoj Britaniji premostive - naglašava Nataša Kočiš, i dodaje da se najviše Srba naselilo na Ostrvo u tri talasa: dolaskom četnika krajem Drugog svetskog rata, ekonomskih emigranata 50-tih i 60-tih, i uglavnom mlađih  ljudi pre nepune dve decenije. Svaka grupa bila je nepoverljiva prema prethodnoj i to se zadržalo do danas

Ivan Miletić, Srpski siti klub: Ne otimamo radna mesta, popunjavamo rupe
Iako u Srbiji, prema zvaničnim statistikama, ima oko milion nezaposlenih, Ivan Miletić iz Srpskog siti kluba ističe da ih u Ministarstvu za dijasporu nisu dočekali rečima - E, samo ste nam još vi falili: Možda bi to bio problem nekih drugih institucija, recimo Ministarstva za rad i socijalna pitanja. Nama je najbitnije da su firme veoma zainteresovane za našu ponudu na tržištu rada i spremne na saradnju.

Tokom boravka u Beogradu posetili su Rajfajzen, Unikredit i Vojvođansku banku, Delta holding... Svi su nam rekli: „Da, dođite!“ Ovo nije preotimanje radnih mesta, ovo je popunjavanje rupa. Velike firme su, na primer, ovde pronašle jeftinu radnu snagu, ali ne i visokokvalifikovani menadžment s radnim iskustvom. To im je potrebno. Do sada su zapošljavali kadrove i obučavali ih, a to je bio dodatni trošak. Bez obzira na ekonomsku krizu, preduzećima su potrebni kadrovi koje mi imamo - kategoričan je Miletić.

Jasmina Mitrović

Linkenholt - Celo selo na prodaju

Ovce pasu po zelenim brežuljcima Linkeholta, engleskog sela ljupkih kućica koje se nižu pored male kamene crkve. Fazani skakuću preko živica, a susedi koji se poznaju od rođenja toplo pozdravljaju namernike. Ova idila, odnosno celo selo nadomak Londona, može da se kupi za samo 23 miliona funti, ili oko 32 miliona dolara.

Selo Linkenholt, sa 21 porodičnom kućom, palatom vlastelina, blještavo zelenim terenom za kriket i pripadajućim paviljonom, deo je imanja od 600 hektara obradive zemlje i 170 hektara šume. Imanje se prodaje u celini, sem jednog delića, posvećenog još od 12. veka svetom Petru. "To", kaže prodavac nekretnina Tim Šerston, "pripada bogu".

Dati celo selo na prodaju je veoma neobično, naročito na jugu Engleska, izjavio je Šerston agenciji AP. "Ne mogu da se setim kada je poslednji put prodavano selo". Oko 40 stanovnika Linkenholta, od kojih je većina provela ceo život u selu, nada se da će novi vlasnik održati imanje u celini i da će se odupreti iskušenju da parceliše zemljište udaljeno samo 120 kilometara jugozapadno od Londona.

"Ovo je raj", kaže 84-godišnji Alen Smit, koji je došao u selo 1948. godine da radi na farmi i ostao. Njegova žena, Beti, rođena je u Linkenholtu. Upoznali su se na seoskoj igranci. Beti Smit je išla u seosku školu a zatim je radila u vlastelinskoj kući koja je bila centar užurbane poslovne farme. "Dok ste išli kroz selo, svi bi vas pozdravljali iz svojih bašta. Mogli ste da ćaskate", priča Beti. "Bilo smo kao velika, srećna porodica".

Vlastelin je živeo u svojoj palati i posedovao zemlju. Ljudi kao Smit, koji su želi žito, ječam i ovas, gajili povrće, goveda i ovce, živeli su u seoskim kućama. Stvari su se znatno promenile: celo selo je sad u vlasništvu kompanije za nekretnine koja izdaje seoske kuće stanovnicima. Budući vlasnik imaće pravo da se useli u vlastelinsku palatu ali neće postati ni lord ni ledi, jer nema titule uz imanje. Jedna mu ipak pripada - postaće predsednik lokalnog kriket kluba. Jedina stavka koja nedostaje iz seoskog inventara je - kafana. Pab u Linkenholtu je zatvoren pre nekoliko godina, pa oni koji hoće nešto da popiju mogu da prošetaju do susednog sela, "na kriglu".

Ovo nije prvi put da je Linkenholt na prodaju. Kupljen je za 2.000 funti 1629. godine a 60 godina kasnije selo je prodato za 12.000 funti - kraljevsku sumu u to vreme. Stručnjaci za nekretnine kažu da je, upkos tekućoj krizi, ova kupovina jedinstvena prilika, jer nema ničeg sličnog na tržištu. Jedna od odlika imanja je i glas koji ga bije da je vrsno lovište fazana. Lov privlači ljude koji su voljni da za to plate hiljade funti.