10 godina od bombardovanja

NATO bombardovanje ostaje upamćeno po kasetnim bombama, urliku sirene za vazdušnu opasnost, bacanju osiromašenog uranijuma, nevinim žrtvama, ekološkoj katastrofi na vratima Beograda, ali i po običnim ljudima koji su preko noći postali najveći heroji nacije


Ko nas je bombardovao:

Belgija, Kanada, Češka, Danska, Francuska, Nemačka, Grčka, Mađarska, Island, Italija, Luksemburg, Holandija, Norveška, Poljska, Portugal, Španija, Turska, Velika Britanija i SAD

Najvažnije je da ostanemo mirni. Kriminalci NATO pakta i njihovi zločinački nalogodavci mogu nam naneti žrtve i materijalnu štetu, ali nas ne mogu pobediti i pokoriti". Ovako je 24. marta 1999. godine u 20 časova spiker RTS-a obavestio gledaoce državne televizije da je počelo ono od čega se strepelo poslednjih nekoliko godina, a realno očekivalo proteklih meseci - bombardovanje Jugoslavije. Sirene koje najavljuju vazdušnu opasnost oglasile su se u svim većim gradovima Srbije posle više od 50 godina i, čini se, više istraumirale građane od samih detonacija - one su bile asocijacija na „tepihe bombi" koje su do tada gledali samo u filmovima. A televizija je, kao i obično tih godina, kaskala za realnošću. Kada je voditelj Dnevnika 2 pročitao unapred spremljeni tekst, bombe su već padale po Srbiji i Crnoj Gori, a stanovništvo u naseljima koja su odabrana za mete te prve večeri već je tražilo zaklone.


Milan Radosavljević: Spiker iz ratnog Dnevnika

Ironija ili ne, tek prve informacije o početku vazdušnih udara pročitao je Milan Radosavljević, novinar koji se sedam godina školovao za vojnog pilota i vazduhoplovnog oficira. On kaže da je kao dežurni novinar u spoljnopolitičkoj redakciji te večeri čitao reagovanja iz sveta, a da su ga odmah posle Dnevnika pozvali urednici Dušan Čukić i Milorad Komrakov i rekli mu da se pripremi za uključenje u program.

- Kazali su mi da treba da pročitam saopštenje za javnost, koje je, koliko se sećam, u televiziju doneo tadašnji ministar za informisanje Aleksandar Vučić. U samoj televiziji vladala je velika napetost. Ljudi su bili u panici, mnogi su se plašili da bi televizija još te večeri mogla da bude meta - priča Radosavljević za Pressmagazin.

Kaže da je i sam osećao veliki pritisak, ali ne zbog bombardovanja, koje je već nekoliko dana bilo izvesno, već zbog same informacije koju treba da saopšti. Takav pritisak je osećao, pretpostavlja Radosavljević, još samo Mile Zdravković kada je trebalo da saopšti da je umro Josip Broz Tito.

- Sećam se, u šminkernici i garderobi nije bilo žive duše. Našao sam nekakav sako i kravatu i pozajmio češalj od mog drugara, portira Jokse, koji je nekoliko nedelja kasnije, sa još 15 naših kolega, ubijen u bombardovanju zgrade u Aberdarevoj. Sve vreme me je kopkalo šta piše u saopštenju. Pretpostavljao sam da je njegov sadržaj trebalo da umiri javnost i da ostavi utisak da je sve pod kontrolom. To je značilo da bi i ja trebalo da izgledam i govorim umirujuće, što nije bilo nimalo lak zadatak. I upravo tako. U saopštenju, čiji sam sadržaj prvi put video čitajući ga „živo" u programu, otprilike je rečeno da su jedinice VJ spremno i organizovano dočekale napad agresora, da mu je žestoko uzvraćeno i da su mu naneti prvi ozbiljni gubici. Sećam se da sam tekst čitao mirno, odlučno i hladno, sa dramskim pauzama. Posle sam se uverio da je taj nastup umirujuće delovao i na moje kolege - govori Radosavljević.

On kaže da je sve vreme razmišljao i o sudbini svojih „klasića" sa Akademije, koji su kao piloti uzleteli da brane vazdušni prostor Jugoslavije, a naročito ga je potresla vest koja je ubrzo stigla da je njegov drugar i prezimenjak Zoran Radosavljević, mladić koga je prvog upoznao u Vojnoj gimnaziji u Mostaru, oboren kod Bijeljine u Republici Srpskoj. Radosavljević ističe da se, iako je već bilo jasno da će bombardovanje početi, na samoj televiziji, kao uostalom i u celoj zemlji, niko nije ozbiljno pripremao za novu situaciju.

Prvi nagoveštaji da bi SR Jugoslavija mogla da bude bombardovana čuli su se još kada je NATO počeo da udara po položajima Srba u BiH, da bi u oktobru 1998, u poslednjem trenutku, bila obustavljena već pripremljena operacija Severnoatlantske alijanse. Ali mašinerija je pokrenuta, avioni i bombe su bili spremni i, ispostavilo se, samo su čekali novu krizu u pregovorima Miloševića i međunarodne zajednice da krenu u napad. Nakon propalih pregovora koji su se o statusu Kosova i Metohije vodili u Rambujeu i Parizu, 23. marta u Beograd dolazi američki izaslanik za Balkan Ričard Holbruk. Da li je tada, kako je kasnije pričao Holbruk, Milošević svojim „hladnokrvnim stavom" izazivao rat, govoreći da je to već „gotova stvar", ili je američki diplomata došao kako bi predsedniku Jugoslavije saopštio da je odluka već donesena, verovatno će zauvek ostati tajna. Ono što je nepobitna činjenica je da je Holbruk to popodne napustio Beograd, premijer Jugoslavije Momir Bulatović proglasio stanje neposredne ratne opasnosti, a generalni sekretar NATO-a Havijer Solana doneo odluku o napadu. Tu noć i naredni dan: vojska koja je već bila na položajima, policija koja je dobila nove zadatke i stanovništvo, proveli su u očekivanju prvog udara.


Avram Izrael: Heroj ljudi iz skloništa

A glavni grad, koji je imao nesreću da do tada četiri puta bude bombardovan u 20. veku, nije ni pomišljao, ako je suditi prema ponašanju nadležnih, da će mu se to dogoditi još jednom, na samom izmaku stoleća. Sve je bilo prepušteno slučaju, sirene nisu održavane od Drugog svetskog rata, građanima niko nije objasnio kako da se ponašaju u uslovima bombardovanja, hemijska industrija nije iseljena iz grada, a jedinice opšte i specijalne namene civilne zaštite nisu bile pripremljene i obučene, priča Avram Izrael, koji je u to vreme bio načelnik Gradskog centra za obaveštavanje i uzbunjivanje, a koga su Beograđani zapamtili po pozivu na oprez: „Pažnja, pažnja" i relaksirajućem: „Gotovo!".

- I posle ovih deset godina, kada pomislim na bombardovanje uvek mi prvo padne na pamet glupost države koja je dozvolila sebi da u rat uđe potpuno nepripremljena. Neverovatno je da zemlja koja je bila na ivici rata skoro godinu dana dočeka bombardovanje sa neočišćenim skloništima, a za njih su se 50 godina izdvajala sredstva. Nigde nisu bili oformljeni štabovi civilne zaštite. U Beogradu je to učinjeno tek desetog dana. Da čovek ne poveruje! Grdna zaštitna oprema je izgorela u raznim magacinima, umesto da bude podeljena građanima. Od svih fabrika koje u Beogradu u procesu proizvodnje koriste eksplozivne i otrovne materije, jedino je „Duga" izmestila svoje kapacitete, i to dva puta, u oktobru i martu. Beograd je dva ili tri puta bio na korak od kataklizme, jer su bombardovani Rafinerija nafte u Pančevu i „Prva iskra" u Bariču. U to vreme, na silu je prosuto sto tona hlorovodonične kiseline u Savu. Kada prospete dvesta grama u vodu, dobijete kreč, a šta mislite šta se desi kada se izruči stotinu tona - ističe Izrael.

On podseća, da kada je u Lipovačkoj šumi pogođeno sklonište s raketnim gorivom, oblak kontaminacije je išao ka Beogradu, ali je samo zahvaljujući povoljnim vremenskim uslovima otišao u atmosferu. Sirene za obaveštavanje su samo zahvaljujući majstoru koji ih je održavao i brinuo se o njima „kao da su mu deca", funkcionisale „kako-tako", kaže Avram Izrael. Odziv za popunjavanje službe obaveštavanja u Beogradu bio je, naglašava, svega 30 odsto, a on sam je poziv dobio tek 20 sati pre bombardovanja.

- Kakva je to zemlja koja vitalni punkt, kakav je Beograd, ne spremi bar 15 dana ranije? Kada je počelo bombardovanje, da bih sprečio paniku, oglasio sam se, obavestio građane šta je pogođeno i ljudi su se smirili i videli da neko brine o njima. Međutim, to nekome nije odgovaralo i mene su, nakon mesec dana, bez reči objašnjenja smenili i kazali mi da idem da se malo odmorim. Ostavili su Beograd u informativnoj blokadi. Uroš Šuvaković, koji je tada bio u Državnoj bezbednosti, preslišavao me je i ispitivao zašto odajem tajne i saopštavam građanima šta je sve gađano. Vratili su me tek pred kraj rata, ali pogrešio sam što sam to prihvatio - priča Izrael.


Branko Krga: Kako sam razbesneo Miloševića

Branko Krga, nekadašnji načelnik Generalštaba vojske Jugoslavije, u vreme NATO bombardovanja načelnik vojne obaveštajne službe, kaže da je pred početak bombardovanja predlagao svojim sagovornicima iz NATO-a da VJ u Brisel uputi svoje predstavnike, a oni svoje u Beograd, da se razjasne nesporazumi. NATO je upućivao primedbe da se snage VJ ne pridržavaju sporazuma iz oktobra 1998, a Krga priča da je Vojska htela da dokaže da to nije istina. Odgovor je bio da je „ideja dobra, ali da je sada kasno".

- Imao sam i razgovor sa vojnim atašeom Nemačke, rekao sam mu da je Nemačka na ovom prostoru imala različite uloge kroz istoriju, a posebno negativnu u Prvom i Drugom svetskom ratu, i da je sada prilika da ta zemlja uradi nešto da spreči rat na Balkanu. I on mi je kazao da je kasno za to. To je saznao Milošević i naljutio se na mene, govoreći da nemam pravo da molim ambasadora strane zemlje - govori Krga.

General Vesli Klark je posle rata izjavio da je NATO imao osam različitih planova, od kojih su neki podrazumevali i kopnene operacije. Krga kaže da je VJ imala saznanja o njima, ali objašnjava da se takve informacije puštaju u javnost i zbog pritisaka i propagande.

- Pratili smo snage u okruženju i procenili smo da nemaju dovoljno vojnika da bi nas kopneno napali. Bilo je koncentrisanih snaga na Kosovu, to su oni koji su posle ušli kao Kfor. Mi smo u maksimalnoj fazi imali 300.000 ljudi pod oružjem. Za napad bi im bi potreban odnos snaga tri prema jedan, dakle, 800.000-900.000 ljudi. Ali, oni verovatno ne bi napali čitavu teritoriju, dok su iz Albanije i pre toga upućivali naoružane trupe Albanaca. Kada se kao kriterijumi uzimaju odnos snaga i broj bačenih bombi, tvrdi se da je vojska imala malo gubitaka. Smatram da je i jedan poginuli vojnik mnogo. Trebalo je naći način da se taj sukob izbegne - kaže Krga.

Iako su očekivanja NATO-a bila da će Milošević popustiti već posle nekoliko dana, da će obeležavanje 50. godišnjice nastanka tog saveza, 4. aprila, biti prilika da se proslavi i pobeda u munjevitoj akciji, to se nije dogodilo. Alijansa je postajala sve nervoznija, a udari sve učestaliji i nemilosrdniji. Gađani su civilni objekti, korišćena je kasetna municija, grafitne bombe, vojni objekti i infrastruktura Srbije bili su danonoćno na udaru. Crna Gora je, osim prvih dana, kada su stradali vojni objekti širom te republike, kasnije bila pošteđena razaranja, a u Nikšiću su se pojavile parole: „Gađajte i nas, nijesmo gubavi". Kada su najave kopnene invazije postale sve intenzivnije, diplomatska aktivnost, naročito ruske strane, počela je da daje rezultate. Najzad, početkom juna, izaslanik ruskog predsednika Viktor Černomirdin i finski predsednik Marti Ahtisari doputovali su u Beograd, a nemački ministar inostranih poslova Joška Fišer izjavio je da postoji „oprezna nada u okončanje rata". U tim razgovorima Ahtisari je, navodno, Miloševiću predočio da je plan koji oni nude poslednji, a da ukoliko i on bude odbijen, „Beograd će uskoro biti ravan kao ovaj sto ispred nas". Plan je prihvaćen, a predstavnici VJ i NATO-a potpisali u Kumanovu Vojno-tehnički sporazum o povlačenju jugoslovenske vojske i policije sa Kosova.


Branko Krga negira da je potpisivanje tog sporazuma bilo kapitulacija SRJ.

- To tamo nije tako predstavljeno. Tretirali su nas korektno, kao kolege sa kojima treba da naprave sporazum. Čak su mi posle, u kontaktima sa oficirima NATO-a koje sam imao nakon normalizacije odnosa, govorili da su čekali tri meseca da uđu na Kosovo, a da ih mi nismo pustili. Bila je to apsurdna situacija. Hteli smo što pre da potpišemo kako bi stao rat a, s druge strane, morali smo da izvučemo što povoljniji sporazum. Nismo hteli da pristanemo na njega bez rezolucije UN. Ubeđivali su nas da smo mi suverena država i da imamo pravo da ih primimo na našu teritoriju i bez rezolucije. Čim smo mi mogli da odbijemo nešto, jasno je da nas nisu tretirali kao poraženu stranu. Naravno, nije tačno ni tumačenje, kakvih je bilo, da je Jugoslavija pobedila. U svim kasnijim kontaktima sa strancima niko nikada nije isticao da su oni pobedili - napominje Krga.

Jugoslavija je, priča Krga, odbacila pojedine odredbe koje su po nju bile nepovoljne. Bilo je predviđeno da vazdušna i kopnena zona bezbednosti budu široke 25 kilometara, a pregovorima se uspelo da se svede na pet kilometara.


Nebojša Vujović: Mir iz SMS poruke

A kakva je atmosfera u Beograda vladala za vreme pregovora svedoči priča Nebojše Vujovića, zamenika ministra spoljnih poslova i portparola SMIP-a, koji je vodio pregovore u Kumanovu.

- Razgovaralo se po 22-23 sata dnevno. Nije bilo ni vremena, a ni mesta za odmor. Legao bih tako u neki džip, tek da zatvorim oči na sat vremena, a onda bismo krenuli iz početka. Dok smo radili, naravno, sve vreme mobilni telefon mi je bio isključen. Kada sam ga upalio, istog trenutka su počele da mi stižu poruke drugara iz srednje škole: „Potpisuj, ne možemo više da izdržimo!" - ispričao je Vujović jednom prilikom.

Vojska Jugoslavije i policija počele su odmah sa povlačenjem sa Kosova, u svim većim gradovima u Srbiji slavila se pobeda ili kraj rata, u zavisnosti od toga kako je ko o tome izveštavao, a 11. juna bataljon ruske vojske je iz Bosne krenuo prema Kosovu. Dolazak ruskih vojnika burno su pozdravili stanovnici Prištine, ali je radost bila kratkog daha. Već narednih dana, na osnovu rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN, na Kosovu su počele da se raspoređuju međunarodne snage, a među njima najveći broj vojnika iz zemalja članica NATO-a. U narednih nekoliko nedelja više od 200.000 Srba i nealbanaca napustilo je Kosovo i Metohiju.


Piše: Branko Rosić

Ekskluzivan dokumentarac RTS-a o „slučaju Račak", koji je poslužio kao povod za napad na Srbiju

ZLOČIN KOJI SE NIJE DESIO

Događaji u kosovskom selu Račak već deset godina uzburkavaju javnost i, iako su bili povod za NATO bombardovanje SR Jugoslavije, izbrisani su kao nebitni tokom nedavnog suđenja u Haškom tribunalu

Slučaj Račak" bio je ključni događaj koji je doveo do bombardovanja SR Jugoslavije 24. marta 1999. godine. Na desetogodišnjicu od bombardovanja, na RTS-u će se prikazati ekskluzivni dokumentarni film o „slučaju Račak". Režiser Slaven Kranjc pristao je da za Pressmagazin premijerno otkrije najšokantnije delove svog filma.

- Događaji u selu Račak oduvek su bili intrigantni i to je jedna više nego zanimljiva tema koja je nedavno ponovo reciklirana poslednjim haškim presudama srpskim policijskim i vojnim generalima, kao i u oslobađanju bivšeg predsednika Srbije Milana Milutinovića. Račak je bio i prva tačka optužnice protiv Slobodana Miloševića, koju je još tokom bombardovanja SR Jugoslavije podigla tadašnja tužiteljka Haškog tribunala Luiz Arbur.
Događaji u selu Račak bili su i prva tačka optužnice protiv Milana Milutinovića i grupe vojno-policijskih generala, ali je tokom suđenja, na zahtev sudskog veća, zbog nedostatka vremena i kao potpuno nebitna, čitava epizoda bila izbačena iz optužnice.

Glavni akteri „slučaja Račak" su, pored Vokera, bili finski patolog Helen Rant koja je tokom donošenja obdukcionog nalaza bila pod konstantnim pritiskom, kako iz ministarstva inostranih poslova Finske, tako i od samog Vokera. Ona je 17. marta 1999. godine na konferenciji za štampu u Prištini, pokušala da se izvuče iz igre, dajući neodređene izjave tipa „Ne može se pouzdano tvrditi da su ubijeni bili vojnici", što bi s druge strane značilo da se ne može pouzdano tvrditi i da su u pitanju civili. Sve to nije sprečilo američkog predsednika Bila Klintona da dva dana nakon konferencije za štampu u Prištini održi govor u kojem je osudio masakr srpske vojske nad albanskim civilima i pripremi javno mnjenje za bombardovanje koje će ubrzo uslediti.

Petnaestog januara ove godine otišao sam na obeležavanje desete godišnjice događaja u Račku u istoimeno mesto, da bi snimio materijal za moj dokumentarni film. Tamo sam zatekao Vilijama Vokera, koji me je dočekao i zahvalio se na mom interesovanju da s njim napravim intervju. Ponovio je svoju priču od pre deset godina, ističući da je to bilo etničko čišćenje. Kada sam ga upitao kako komentariše najnovije izjave forenzičarke Helen Rant, u kojima ona dovodi u pitanje izveštaj koji je poslužio kao povod za bombardovanje Srbije, Voker je kratko odgovorio da se ona sigurno dobro ne seća svih stvari jer ipak je prošlo deset godina od toga, a na kraju krajeva, ona i nije kompetentna.

Takođe, pitao sam Vokera da li je posle njegovog čuvenog odvođenja novinara do jaruge s leševima, pozvao telefonom Veslija Klarka, na šta mi je on odgovorio da nije, iako je Klark u dokumentarcu BBC-ja rekao da ga je Voker pozvao.

Posle intervjua sa Vokerom, otputovao sam u Helsinki i napravio intervju sa Helen Rant. Da li zbog griže savesti ili nečeg drugog, ona ima potrebu da priča o tome. Rekla mi je da se izveštaji finskih patologa zapravo podudaraju sa izveštajem srpskog forenzičkog tima, ali je i istakla da metod parafinske rukavice nije baš pouzdan. Iako su na rukama žrtava pronađeni ostaci barutnih čestica, ona je rekla da je moguće iste te sastojke pronaći u đubrivu, što bi možda ukazalo da su u pitanju civili, tačnije seljaci iz sela Račka. Ali čak i malo razmišljanje o tome dovodi u sumnju ovu teoriju, jer su se događaji u Račku odigrali u januaru, kada je teško zamisliti kako lokalni seljaci odlaze da đubre zemljište. Iako je ona ponovo pokušala da relativizuje čitavu stvar, ipak je na pitanje da li se oseća odgovornom za bombardovanje 1999. godine odgovorila: - Da nije bilo Račka, verovatno bi se potražio neki drugi slučaj.

„Slučaj Račak" je bio povod neviđene kampanje, u kojoj su tada učestvovali svi svetski mediji, kao i „Hjuman rajts voč", s jednim sramnim izveštajem baziranim na čistim lažima. Iz gomile medija izdvojio se francuski „Figaro", u kojem je poznati francuski novinar Reno Žirar prvi objavio tekst koji je bio disonantan u odnosu na ostala svetska glasila i gde je naveo da se mnoge stvari oko Račka baš i ne uklapaju. On je prvo zagrizao udicu i objavio vest o masakru u Račku, da bi posle dva dana, nakon posete mestu, shvatio da čitava priča ne drži vodu. Inače, Renou Žiraru je dodeljena i jedna od glavnih uloga u mom filmu.

Pored inostranih aktera, u mom dokumentarnom filmu pojavljuju se glavni domaći akteri u „slučaju Račak": načelnik SUP-a Uroševac Bogoljub Janićijević, istražni sudija Danica Marinković, profesor dr Slaviša Dobričanin koji je vodio patološke analize, kao i policijski general i bivši komandant Žandarmerije Goran Radosavljević Guri, koji je bio jedan od glavnih ljudi u akciji Račak i za koga je vezana posebna zanimljivost. Na insistiranje generalnog sekretara NATO-a Džordža Robertsona, Guri je 2001. godine pozvan u bazu u Štutgartu, gde je komandant Karl Fulfort okupio 250 oficira koji su netremice slušali Gurijevo predavanje u kojem je opisao kako je izvedena akcija Račak. U bazi u Štutgartu, Guriju je uručena i medalja za dve savršeno izvedene akcije: Račak i Oraovica. Obe ove akcije ušle su u udžbenike specijalnih jedinica NATO-a i iz njih se izvlače odgovori na slične probleme na koje oni nailaze u Avganistanu i Iraku, gde je gerila vezana za stanovništvo.

S druge strane, 2000. godine Unmikov sud u Prištini osudio je za masakr u selu Račak dva srpska policajca - Sašu Arsića i Zorana Stanojevića - i to na 15 i 13 i po godina zatvora. Oni se i danas nalaze u zatvoru i odgovaraju za događaje za koje niko do dana današnjeg nije utvrdio da su se zaista desili.