Istorijsko obraćanje Vaclava Klausa Evropskom parlamentu

Gospodine predsedavajući, članovi Evropskog parlamenta, dame i gospodo ,

Pre svega, hteo bih da vam se zahvalim na prilici da vam se obratim u Evropskom parlamentu, jednoj od ključnih ustanova Evropske unije. Ovde sam već bio nekoliko puta, ali nikada nisam imao prilike da govorim na plenarnom zasedanju. Zato vam se zahvaljujem na pozivu. Izabrani predstavnici 27 zemalja iz širokog dijapazona političkh opcija su jedinstvena publika, onoliko jedinstvena i revolucionarna koliko i sam eksperiment koji je Evropska unija. Već više od pola veka, EU pokušava da unapredi proces donošenja odluka u Evropi prenošenjem značajnog dela nadležnosti sa pojedinačnih država u evropske institucije.

Došao sam ovde iz Praga, prestonice Češke republike i istorijskog srca češke državnosti, jednog od mesta gde su nastale i razvijale se evropska misao, evropska kultura i evropska civilizacija. Dolazim kao predstavnik češke države, koja je uvek u svim svojim oblicima bila deo evropske istorije, države koja je više puta direktno i značajno uticala na tok te istorije, i koja želi da u tom procesu nastavi da učestvuje i danas.

Devet godina je prošlo od poslednjeg obraćanja jednog češkog predsednika na ovom mestu. Moj prethodnik, Vaclav Havel, govorio je četiri godine pre našeg pristupanja Evropskoj uniji. Pre nekoliko nedelja je ovde govorio češki premijer Mirek Topolanek, kao predsednik vlade države koja predsedava Evropskim savetom. Njegov govor je bio o prioritetima EU pod češkim predsedavanjem i problemima sa kojima se danas suočavaju zemlje EU.

To mi daje prostor da se osvrnem na pitanja od opšteg značaja, koja su na prvi pogled možda manje dramatična od rešavanja trenutne ekonomske krize, ukrajinsko-ruskog gasovodnog spora, ili situacije u Gazi. Verujem, međutim, da su to pitanja od velikog značaja za dalji razvoj projekta evropskih integracija.

Za manje od tri meseca, Češka će obeležiti petu godišnjicu pristupanja EU. Obeležićemo je dostojanstveno, kao zemlja koja – za razliku od nekih novih članova – nije razočarana neispunjenim obećanjima povezanim za članstvo. Ja time nisam iznenađen i za to postoji vrlo racionalno objašnjenje. Naša očekivanja su bila realna. Znali smo da pristupamo zajednici koju su stvorili i kojom rukovode ljudi. Znali smo da se ne radi o utopiji, stvorenoj mimo ljudskih interesa, vizija, pogleda i ideja. Takvi interesi i ideje postoje širom EU i drugačije ne može ni da bude.

Naše pristupanje EU smo protumačili, s jedne strane, kao potvrdu da smo za vrlo kratko vreme - manje od 15 godina od pada komunizma - uspeli da postanemo normalna evropska država. S druge strane, smatrali smo a i dalje smatramo da nam pristupanje procesu evropskih integracija pruža priliku da iskoristimo već uveliko integrisanu Evropu i da istovremeno utičemo na dalji tok tog procesa svojim pogledima. Imamo osećaj odgovornosti za razvoj Evropske unije i sa tim osećajem pristupamo našem predsedavanju Savetom Evrope. Mislim da je prvih šest nedelja češkog predsedavanja ubedljivo dokazalo našu odgovornu poziciju.

U ovom forumu bih voleo da ponovim, jasno i glasno – za one među vama koji ne znaju ili neće da znaju – moje ubeđenje da za nas nije bilo i nema alternative članstvu u EU i da u našoj zemlji nema bitne političke snage koja bi htela ili mogla da ospori taj stav. Zato smo povređeni sve češćim i glasnijim napadima uperenim protiv nas, zasnovanim na neosnovanoj pretpostavci da Česi tragaju za nekim drugim procesom integracija mimo onog čiji su postali član pre pet godina. Ovo nije istina.

Građani Češke smatraju da su evropske integracije važan i potreban zadatak, kako bi se ostvarili sledeći ciljevi:

-uklanjanje nepotrebnih i po slobodu i blagostanje štetnih prepreka slobodnom protoku ljudi, robe, usluga, ideja, političke misli, pogleda na svet, kulture i običaja, koje su tokom vekova nastale između raznih država Evrope;

-zajednička briga o opštim dobrima na nivou kontinenta, tj. projektima koji se ne mogu realizovati samo saradnjom dve ili više susednih evropskih država.

Napori da se ostvare ova dva cilja – uklanjanje prepreka i racionalni odabir pitanja koja treba da se rešavaju na nivou kontinenta – nisu okončani, niti će ikada biti. Razne prepreke i dalje postoje, a odluke koje se donose na nivou Brisela su brojnije nego što treba da budu. Sigurno su brojnije nego što to traže države članice. Vi, članovi Evropskog parlamenta, toga ste itekako svesni. Pitanje koje želim da vam postavim je zato teoretske prirode: da li ste zaista ubeđeni da svaki put kada ovde glasate o nečemu donosite odluku koja mora da bude donesena u ovoj sali, a ne na nivou bližem narodu, tj. unutar pojedinih država EU?

U politički podobnoj retorici koju slušamo ovih dana često se govori o raznim mogućim posledicama evropskih integracija koje su od manjeg i sekundarnog značaja. Štaviše, ti planovisu vođeni ambicijama profesionalnih političara i ljudi povezanih s njima, a ne interesima običnih građana država članica.

Kada sam rekao da članstvo u EU nema alternativu, to je bilo samo pola onoga što sam hteo da kažem. Drugi, logičan deo te izjave je da metode i oblici evropskih integracija itekako imaju veliki broj mogućih i legitimnih varijacija, kao što smo u proteklih pola veka i videli. Ne postoji kraj istorije. Stav da je sadašnje stanje, trenutno ustanovljen oblik EU, dogma koja je zanavek izuzeta od kritike je greška koja se nažalost sve više prihvata, iako je direktno suprotna ne samo racionalnom razmišljanju već i dvomilenijumskoj istoriji evropske civilizacije. Pogrešna je i a priori pretpostavka - koja se isto tako smatra imunom na kritike - da postoji samo jedna ispravna budućnost evropskih integracija, a to je “sve tešnja zajednica”, odnosno sve veća politička integracija država članica.

Ni sadašnje stanje ni pretpostavka da je stalno proširenje političkih integracija apsolutna blagodet ne bi trebalo da su dogma ni za jednog demokratskog Evropljanina. Nametanje ovih stavova od strane onih koji sebe smatraju - da posudim sintagmu čuvenog češkog pisca Milana Kundere - “vlasnicima ključeva” evropskih integracija je neprihvatljivo.

Štaviše, jedan ili drugi organizacioni aranžman unutar EU nije sam sebi svrha, već sredstvo za postizanje stvarnih ciljeva. Ti ciljevi su sloboda i ekonomski sistem koji donosi blagostanje, a taj sistem je tržišna privreda.

Ovo su svakako težnje građana svih država članica. Ali u dvadeset godina od pada komunizma, konstantno sam svedok da su osećanja i strahovi jači među ljudima koji su proveli veliki deo 20. veka bez slobode, pod teretom centralno planirane privrede pod državnom upravom. Nije čudo da su ti ljudi osetljiviji i snažnije reaguju na fenomene koji ih udaljavaju od slobode i blagostanja. Među njima su i građani Češke republike.

Sadašnji sistem odlučivanja EU se razlikuje od klasične parlamentarne demokratije, koja se dokazala i izdržala test istorije. U normalnom parlamentarizmu, deo poslanika podržava vlast, a deo opoziciju. Taj aranžman je u Evropskom parlamentu odsutan. Ovde se sprovodi samo jedna alternativa, a svi koji se usuđuju da misle drugačije bivaju žigosani kao neprijatelji evropskih integracija. Ne tako davno, u našem delu Evrope živeli smo u političkom sistemu koji nije dozvoljavao alternative i samim tim ni parlamentarnu opoziciju. Kroz to gorko iskustvo naučili smo lekciju da bez opozicije nema ni slobode. Zato političke alternative moraju da postoje.

Ne samo to. Odnos između građanina države članice i predstvnika Unije nije standardni odnos između glasača i političara koji ga predstavlja. Između građana i predstavnika Unije postoji velika distanca, i to ne samo geografska, mnogo veća nego što je to slučaj u državama članicama. Ovaj jaz se često opisuje kao deficit demokratije, odsustvo demokratske odgovornosti, odlučivanje neizabranih (ali odabranih), birokratizacija odlučivanja, itd. Predlozi da se sadašnje stanje promeni – između ostalog sadžani u odbačenom evropskom ustavu i ne toliko različitom Lisabonskom sporazumu – bi ove defekte dodatno pogoršali.

Pošto ne postoji evropska nacija, evropski demos, ovaj problem se ne može rešavati ni jačanjem uloge Evropskog parlamenta. Naprotiv, to bi samo pogoršalo problem i dovelo do još većeg otuđenja između građana evropskih država i ustanova EU. Rešenje nije u jačanju vatre pod sadašnjim “loncem za topljenje” evropskih integracija, niti u sputavanju uloge država članica u prilog novog multikulturnog i multinacionalnog evropskog građanskog društva. Ovakvi pokušaji su bili bez uspeha u prošlosti, jer nisu bili odraz spontanog istorijskog razvoja.

Plašim se da pokušaji ubrzavanja integracija i prenošenja odluka o životima građana sa nivoa država članica na nivo Evrope mogu imati posledice koje bi ugrozile sve što je Evropa postigla za proteklih pola veka. Nemojte da potcenimo strahovanja građana mnogih država članica da se o njihovim problemima opet odlučuje negde drugde, bez njih, i da je njihov uticaj na te odluke veoma ograničen. Do sada je EU bila veoma uspešna delimično zahvaljujući i činjenici da glas svake države članice ima istu težinu i da se zbog toga ne sme ignorisati. Nemojte da dopustimo situaciju da građani država članica prestanu da smatraju evropski projekt svojim; da misle da se on odvija suprotno njihovim željama, ali da su prisiljeni da ga prihvate. Vrlo brzo i vrlo lako bismo se mogli naći u vremenu za koje smo se nadali da je zauvek prošlo.

Ovo je blisko povezano sa pitanjem blagostanja. Moramo otvoreno reći da je sadašnji ekonomski sistem unutar EU sistem sputanog tržišta, sistem u kome konstantno raste centralna kontrola nad privredom. Mada je istorija nedvosmisleno pokazala da je to ćorsokak, eto nas opet na poznatom putu. Rezultat je stalni porast uplitanja vlasti u tržišne procese i ograničavanje njihove spontane prirode. U poslednje vreme ovaj trend još više pogoršavaju netačna tumačenja uzroka sadašnje ekonomske i finansijske krize, tj. uverenje da je za nju odgovorno slobodno tržište, iako je stvarnost sasvim suprotna – uzrok je u političkim manipulacijama tržištem. Ponovo moram da vam skrenem pažnju na iskustvo našeg dela Evrope i lekcije koje smo iz njega naučili.

Mnogi od vas su sigurno čuli ime francuskog ekonomiste Frederika Bastijata i njegov tekst “Peticija svećara,” dobro poznat i osnovni ekonomski tekst o apsurdima političkog intervenisanja u privredu. Evropska komisija je 14. novembra 2008. usviojila stvarnu svećarsku peticiju, a ne Bastijatov izmišljeni primer, nametanjem carine od 66% na sveće uvezene iz Kine. Nisam nikada verovao da bi upozorenje staro 160 godina moglo da postane stvarnost, ali se to eto desilo. Neminovna posledica široke primene ovakvih mera u Evropi je usporenje privrednog rasta, pa čak i možda potpuni zastoj. Jedino rešenje je oslobađanje evropske privrede od okova i propisa.

Ovo sve kažem zato što osećam veliku odgovornost za demokratsku i bogatu budućnost Evrope. Pokušavam da vas podsetim na osnovne principe na kojima se evropska civilizacija zasniva već vekovima, principe na čiju ispravnost ne utiče vreme, principe koji su univerzalni i zato treba da se poštuju i u sadašnjoj Evropskoj uniji. Ubeđen sam da građani zemalja članica žele slobodu, demokratiju i ekonomsko blagostanje.

U ovom času, najvažniji zadatak je da obezbedimo da slobodna rasprava o ovim pitanjima ne bude onemogućena optužbama da je suprotna samoj ideji evropskih integracija. Uvek smo verovali da je sloboda da raspravljamo o ozbiljnim pitanjima, pravo da se predstavi mišljenje drugačije od “jedinog ispravnog” – ma koliko se ne slagali s njim – u samom srcu demokratije koja nam je više od četiri decenije bila uskraćena. Pošto smo ne svojom voljom prošli kroz iskustvo iz kojeg smo naučili da je slobodna razmena mišljenja i ideja neophodni uslov za zdravu demokratiju, mi se nadamo da će taj uslov biti ispunjen i poštovan i ubuduće. To je jedini način da Evropska unija bude slobodnija, demokratskija i prosperitetnija.