Stanišić, Milošević, CIA i ostali

U Lengliju 1996. se razgovaralo o hapšenju Ratka Mladića, Srebrenici, mogućem napadu Hrvatske na Istočnu Slavoniju i Baranju, pretnji od islamskog terorizma
Stojičić, Sokolović i Stanišić na grobu Aleksandra Rankovića Fotodokumentacija Politike

Jovicu Stanišića, šefa tajne policije Slobodana Miloševića, i Vilijama Lofgrena, oficira CIA, spojio je jedan srpski opozicionar 1992. godine. Državna bezbednost je u to vreme prisluškivala i opozicionara i američkog ambasadora Vorena Zimermana.

– Koliko ljudi imate – pitao je ambasador.

– Pedeset – odgovorio je opozicionar.

O tom razgovoru Stanišić je obavestio Miloševića. Pošto se istutnjao, predsednik Srbije je rekao da se ambasadoru prenese poruka. Lofgren je u to vreme bio zvanični predstavnik CIA. Posle Miloševićevog odobrenja, šef Državne bezbednosti pozvao je Lofgrena u službenu vilu Srbije u beogradskoj Botićevoj ulici. Oficiru CIA je predočen razgovor Zimermana i opozicionara, saopštena mu je i ljutnja Miloševića.

– Bilo bi bolje da vaš predsednik ipak razgovara s našim ambasadorom – rekao je Lofgren, pošto Milošević mesecima nije hteo da primi Zimermana.

Eto, tako je ozvaničena veza Stanišića i Lofgrena koju je ove nedelje oživeo „Los Anđeles tajms” tvrdeći da je Stanišić bio „glavni čovek CIA u Beogradu”. U srpskoj prestonici taj tekst je izazvao hiljadu pitanja. Ko je „gurnuo” tekst u novine: CIA, Stanišić ili Jevgenij Primakov, bivši šef ruske obaveštajne službe i premijer Rusije? Koliko može tekst da utiče na sudije Haškog tribunala da bi umanjile moguću kaznu Stanišiću ili kako ga ne bi pozvali na nastavak suđenja? Da li je Stanišić u saradnji sa CIA izlazio iz okvira razmene podataka uobičajene za obaveštajne službe?

Na prvo pitanje odgovor ćemo možda saznati jednoga dana, a možda nikada. Podsetimo da je 2002. godine na čudan način svetlost dana ugledao dokument sačinjen 1997. godine iz koga se vidi da je Stanišić mogao da prima naređenja samo od Slobodana Miloševića, a ne i od tadašnjeg ministra policije. Čudno je bilo da je policija iznenada dočula da se taj papir nalazi u Stanišićevoj kući i rešila da ga nađe pretresom.

Pisanje „Los Anđeles tajmsa” odgovor je na drugo pitanje, ne može biti dokaz za Haški tribunal da Stanišić nije počinio zločine za koje je optužen. Ali, može biti poziv obaveštajnom bratstvu da pokuša da uradi sve da u najvećoj mogućoj meri zaštiti svog sabrata, a najbolja je zaštita da on ne bude vraćen u sheveningenski pritvor. S druge strane, najbolja zaštita mnogih – i ovdašnjih i svetskih moćnika – jeste da Stanišić ne počne da govori u Hagu šta sve zna o njima.

Na treće pitanje brzo je odgovorio Greg Miler, novinar „Los Anđeles tajmsa”: „Stanišić je bio koristan CIA, ali oprezan da nikad ne izda Miloševića. Bio je profesionalni špijun, od karijere, i odan svojoj vladi”.

U arhivama Bezbednosno-informativne agencije postoje beleške i izveštaji o svakom od zvaničnih, redovnih, stručnih sastanaka pripadnika domaće službe i onih stranih. Postoji i o pomenutom razgovoru Stanišić–Lofgren. Baš kao i o razgovoru koji je održan takođe 1992. godine kada je u Beograd doleteo Jevgenij Primakov, šef ruske obaveštajne službe. „Ostavljam vam Zajceva on će biti naš predstavnik u Srbiji”, rekao je Primakov na odlasku.

Stanišić je razgovorima s Lofgrenom i Primakovom i uspostavio saradnju s dve ključne obaveštajne službe. Pre raspada Jugoslavije te odnose je održavala služba na nivou federacije, srpska služba nije imala zvanične kontakte sa stranim obaveštajcima.

Po svemu sudeći, kontakt s Primakovom bio je mnogo srdačniji od odnosa sa CIA. Lofgrenov naslednik je brzo morao da napusti Srbiju zato što zvanični predstavnik neke strane službe ne sme da „radi” u zemlji domaćinu. Ako je majstor može za njega da radi i 15 ljudi, ali on ne sme. Amerikanac nije poštovao to pravilo. Proteran je iz Beograda.

A s Primakovom je išlo tako dobro da je Boris Nikolajevič Jeljcin, predsednik Rusije, primio Stanišića. To nije praksa. Naprotiv. Ali, Primakov je navaljivao. Ispostavilo se da je Stanišić prethodnica Miloševića jer je Jeljcin šefu srpske državne bezbednosti rekao da uruči poziv svom predsedniku da dođe u Moskvu. U znak dobrodošlice poslao mu je metar visoku flašu stogodišnjeg gruzijskog konjaka.

Moguće je da se Miloševiću nije dopalo što je Jeljcin prvo video Stanišića, možda je već ranije podozrevao, uostalom cele 1991. godine budući šef tajne policije bio je praćen i prisluškivan baš po nalogu predsednika.

I „Los Anđeles tajms” piše da odnos između Miloševića i Stanišića nije bio idealan. Možda su 1992. disali kao jedan, ali je 1995. godine predsednik toliko verovao obaveštajcu da ga je naterao da ide s njim u Dejton 1995. godine, nije smeo da ga ostavi u Beogradu dok je on u Americi. Istovremeno, obaveštajcima Vojske rekao je da budno motre na Radovana Stojičića Badžu, šefa uniformisane policije, za koga se verovalo da je izuzetno blizak Stanišiću.

Godinu kasnije sumnjičavi Milošević je, posle razgovora šefa CIA Džona Dojča sa Stanišićem, zagrlio njegovog najbližeg saradnika Vladu Dragićevića i pitao ga šta je Jovica govorio sa Amerikancem. Zanimljivo jer je razgovoru dvojice šefova službi prisustvovalo još desetak ljudi, posle ručka na kome je poslužena dimljena somovina čiji ukus neki od aktera tog susreta još pamte. Inače, Dojč je prvo došao kod Miloševića na Andrićev venac, u zgradu predsednika Srbije. Kada je rekao da treba da razgovaraju o „pacifikaciji” prekodrinskih Srba, Milošević ga je pozvao na razgovor u četiri oka koji je po jednima trajao 20 minuta, po drugima 50. (Uzgred, Amerikanci su tada pitali koliko dugo taj sastanak srpska strana može da sakrije od srpskih medija. Pet dana, glasio je odgovor. Procurelo je posle sedam dana.)

U Beogradu se u drugoj polovini devedesetih pisalo da je Stanišić zaštitio „šetače” u višemesečnim demonstracijama krajem 1996. i početkom 1997. godine kao i da se tada video sa Zoranom Đinđićem, jednim od lidera koalicije „Zajedno”.

Po legendi iz obaveštajnog bratstva 1997. i 1998. godine su se na nekoliko sastanaka Milošević i Stanišić sporili. Predsednik je tada već shvatio da su ga Amerikanci iskoristili za Dejton, ali da im nije omiljeni lider, a načuo je i da bi ga rado uklonili. Ko zna šta je Milošević pomislio kada je 1998. godine prvi put video Jedinicu za specijalne operacije posle raporta koji mu je dao Milorad Ulemek zvani Legija. Zna se da je jedan obaveštajac rekao Stanišiću: „Kolega, ovo je vaš kraj”, očigledno verujući da će Milošević doživeti „crvene beretke” kao oruđe za njegovo uklanjanje s vlasti. Konačno, kada je video i tekst u novinama o Stanišiću kao mogućem Putinu, Milošević je samo mogao da ga smeni.

O Miloševićevim razmišljanjima nećemo ništa saznati jer je malo toga ostalo u arhivama. Ali, ako i kada budu objavljivane arhive tajne policije videće se i kako izgledaju razgovori njihovih vrhova, jer njih uvek prate beleške i na nekoliko desetina strana. Kada je u martu 1996. delegacija tadašnje Državne bezbednosti Srbije bila u centrali CIA razgovaralo se o sto i jednoj važnoj stvari. Srpska strana je, na primer, tvrdila da treba da budu prekinuti pokušaji Amerikanaca i njihovih saveznika da u Bosni uhapse Ratka Mladića jer bi to bilo potpuno destabilizujuće i za Bosnu i za Srbiju. Pripadnici De-Bea su predložili i da srpska strana bude ta koja će prva saopštiti o zločinu u Srebrenici. Ljudi iz CIA, među kojima je tada bio i Lofgren sada s titulom šefa za Evropu, obavestili su partnere iz Srbije da Hrvatska namerava da vojskom povrati i Baranju i Istočnu Slavoniju, na šta su im ovi odgovorili da bi to koštalo vojsku Hrvatske pet do šest hiljada mrtvih. Razgovaralo se i o opasnosti od islamskog terorizma, konkretnije Irana koji podržava organizaciju Hezbolah.

Nešto iz tih zvaničnih razgovora svakako se nalazi i u tekstu za koji „Los Anđeles tajms” piše da ga je CIA poslala Haškom tribunalu. Ali, taj tekst je stigao još 2004. godine i svakako da ga je pripremila CIA, ali ga je zvanično poslao Stejt department, kao što na dokumentu koji je stigao iz Rusije piše da ga šalje Ministarstvo spoljnih poslova. U Hag je iz Engleske stiglo 13 dokumenata u kojima se opisuju Stanišićeve akcije na uspostavljanju mira u Bosni. Ali, zato nije stigao nijedan papir iz Francuske čije je vojnike i pilote Stanišić vadio iz zarobljeništva Vojske Republike Srpske.

Šta god da piše u tima papirima pristiglim iz Vašingtona, Moskve, Londona ne odnosi se direktno na optužnicu kojom se Stanišić tereti za zločine protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja ratovanja, odnosno za ubistva, deportacije, nehumana dela i progon nesrpskog stanovništva, koji su se dogodili u periodu od 1991 do 1995. godine.