O ratu protiv Srbije

Ko koga bije u današnjem svetu?

Pitanje koje mi je poslužilo kao naslov može se postaviti povodom rata NATO-a protiv Srbije. Ono je, takođe, prisutno kada je reč o embargu i vazdušnim napadima na Irak; povodom masovnog pokolja u Africi; povodom izraelskih državnih postupaka prema Palestincima; ako je reč o kolonijalnom ratu Rusa protiv Čečena; o represivnim merama kineske države na granicama svoje teritorije, na Tibetu, u Sinkjangu. Reč je o pitanju rata u savremenom svetu posle „hladog rata“. Međutim, u onome što je nazvano „kosovski sukob“, rat se ne pominje, kao što se ne pominje ni onaj ko je u ratu. Je li Francuska, na primer, čiji avioni bombarduju Beograd, u ratu protiv Srbije? Vlada bi se zaklela da nije. To je dokaz da u celoj ovoj stvari treba bliže razmotriti korišćeni jezik.

Navedimo za početak ono što je bilo konsensualno viđenje rata protiv Srbije u celoj poslušnoj štampi. Ili, pre, nejasne tvrdnje koje su podupirale to viđenje, i za koje je intervencija NATO-a protiv Srbije samo jedan primer (uostalom, zato što je bila samo jedan slučaj, model, za one koje je očarala, ovaj rat i nije rat).

Totalitarni sistem, diktatori, gladni i moćni, novi Hitleri, zverski tuku bespomoćne žrtve, gazeći tako ljudska prava. Zapadne vlasti, iako ih svakog dana reportaže štampe zapljuskuju surovostima, jedine koje su po naravi demokratske i humanitarne, oklevaju; još jednom su žrtve inercije koju izaziva državni razlog. Na sreću, postoji pritisak, sve uporniji i uporniji, javnog mnjenja, koje, naročito u Francuskoj, predstavljaju filozofi-novinari, ovlašćeni da kažu ono što je pravo. Popustivši pod ovim neodoljivim moralnim pritiskom, demokratske i humanitarne udružene armije neumorno napadaju Zver. Moralni rat steže srce posmatračkih gomila, ali Pravda mora biti zadovoljena. Postoje i neke nemoralne hrapavosti. Prema saopštenju generalštabova (kao i uvek u ratu, druga (saopštenja) ne postoje) one ostaju marginalne. Ovde-onde nekoliko desetina nesrećnika mrtvih. Malo važno. Najzad, trupe ljudskih prava osvajaju spornu teritoriju, kakva god da je. One imenuju prokonzula, čija je moralnost iznad svake sumnje. One su tu trideset ili peteset godina, ali to je malo važno: javno mnjenje više ne brine ni o čemu, humanitarna oluja je prošla.

Za procenu ove montaže hteo bih da iskoristim semantičku metodu. Istražiću imena koja su godinama služila za strukturaciju situacije u bivšoj Jugoslaviji, i koja su je strukturirala oko trilogije zločinca, žrtve i humanitarne intervencije, tj. Oslobodilaca koji su došli sa lepog Zapada. Ova imena su, treba reći, nastojala da uvere ljude, koji su veoma daleko od bilo kakvog interesa za ove sporedne regije, da je suština procesa raspada Federativne Republike Jugoslavije bila ta „moralna“ trilogija. Ili da je prema toj nominalnoj strukturaciji svako morao da poznaje situaciju i pozove na intervenciju.

Kako je delovao niz imena, i kojega je privida on montaža? Pogledajmo stvar najpre iz ugla zločinaca i njegovog zločina. Zločinac ne može da bude demokrata, jer se – naročito u Francuskoj, gde se od kraja sedamdesetih intelektualna kontrarevolucija gradila na tom jeziku – cela drama se odigrava na sceni opozicije demokratije i totalitarizma, slobode i diktature. Milošević će, dakle, biti predstavljen kao poslednji tiranin Balkana, sa svim uobičajenim folklorom, nasleđenim od Tintina (Otokarovo žezlo): vema zla gospođa Milošević, koja vuče konce iz senke, zlato pohranjeno u Švajcarskoj, nepodnošljiva glupost vladara, tajne službe, neizvesna zavera pukovnika itd.

Očigledno, ne vidi se da se Milošević suštinski ne razlikuje od Hrvata Franje Tuđmana, Bosanca Izetbegovića, Rusa Borisa Jeljcina. Konačno, ni od šefa neke druge države. Kao i njegove kolege posle pada evropskih „socijalističkih“ partijskih država, on je uredno izabran, kao i oni (i, pravo rekavši, kao svaki šef države), on je imao poverenje samo u neposrednu okolinu, naime, u porodicu (tako je bilo sa Miteranom, Niksonom, starim Maom, tako je sa Klintonom, Širakom), kao oni, i on steže medije, i kao i oni, pošto se odrekao svakog unutrašnjeg političkog cilja, zahvaćen potresom prethodnog državnog sistema, pokušava da se barem dobro predstavi iz ugla nacionalizma. Ali on je (malo) moćniji od hrvatskih, bosanskih, crnogorskih, makedonskih, albanskih… suseda i protivnika. On će, dakle, nasuprot drugima, koji, kada za to imaju priliku, čine isto što i on, biti obeleženi zločinac.

Da zločin, po prirodi stvari, ide uz diktatore glavna je teza današnje politike, što ne smeta da bude apsolutno lažna. Uzmimo samo Francusku, nećemo reći da su vlade Četvrte republike, one sa početkom Pete republike, pod De Golom, bile totalitarne diktature. One su, ipak, u Alžiru počinile ništa manje grozne zločine, sistematsko mučenje, obična silovanja, progonstva, paljenje sela itd. Ima isto toliko razloga da se generali i političari iz tog vremena izvedu pred neki pretpostavljeni sud ljudskih prava koliko da se pred njega dovuku Pinoče ili soldati jugoslovenskog građanskog rata. A da uopšte ne govorimo o američkim rukovodiocima i vojnicima koji su uništili Vijetnam.

Bilo bi bolje da pre utvrdimo razlike između situacija nego režima. Ratovi su uvek surovi, no građanski i kolonijalni ratovi su posebno užasni. Ne vidi se da su oni to manje kad ih vode parlamenti, nego kad ih vode „diktatori“. Jugoslovenski problem je problem rušenja države i krvavog cepanja zemlje na etničkoj, jezičkoj i religijskoj osnovi, a ne zločini totalitarizma.

Posle zločinca, zločin. Danas, za „civilizovane“ zapadne narode, ne postoji pravi zločin koji bi zaslužio neposrednu vojničku kaznu, sem zločina koji se može uporediti sa suštinskim zločinom, sa bezuslovnim zločinom: sa nacističkim uništavanjem Jevreja. Kao što skorojevićki birokrata Milošević mora biti Hitler (kao što je to pre njega bio Sadam Husein, i još ranije, u imperijalnom pamćenju, Naser, za francusko-englesku nesrećnu ekspediciju na Suec), tako uobičajeni i strašni pokolji civila, koji se počine u svakom građanskom i teritorijalnom ratu (Alžir, Čečenija, Kosovo), apsolutno moraju biti genocidi, rasistički.

Stožer sintaksičkog obrta (koji je takođe gnusna desingularizacija nacističkog istrebljenja Jevreja) jeste izraz „etničko čišćenje“, pod čijom su zastavom, i gotovo prostodušno, ubojice različitih „nacionalnih“ milicija bivše Jugoslavije čistile prostor od „neprijatelja“ na teritorijama koje su želele. Zna se da se, u tom slučaju (tehniku su majstorski koristili Izraelci i Palestini 19497), teror i razaranje moraju označiti i izreći, da bi se ljudi naterali u beg: Hrvati, Bosanci, Srbi, savršeno shvatili i sproveli, svako na svoj način: Srbi, u početku, u velikoj meri pobednički, Hrvati ne tako loše, Bosanci u malim ćoškovima gde je to bilo mogućno. To takođe, uprkos okupaciji pokrajine i sve moralnijim izjavama prokonzula Kušnera, danas čine Albanci iz milicije OVK prema ostacima Srba i Cigana. Cigana skoro da više nema na „pacifikovanom“ Kosovu. Nekoliko divljačkih ubistava, nekoliko opljačkanih kuća, nekoliko zlostavljanih žena: i oni odlaze. Za Cigane nema izgleda. I Hitler je uistinu bio odlučio da Evropu očisti od njih.

Sve je to, sigurno, varvarizam, i ne zazlikuje se od stare i krvave grabeži naoružanih bandi, kad srušena država pada u ruke beznačajnih probisveta. Neko vreme u bivšoj Jugoslaviji, prostrani krajevi, dobra, kuće, žene, kad su se već jednom državni zakoni raspali, a novi zakoni ponašanja su neizvesni, kao da su se nudili milicijskim gomilama i njihovim nacionalnim nezgrapnim generalštabovima. Bila je to svađa oko plena. Uzimani su posedi, držani su na oku, nastanjivalo se na opustošenim imanjima, gomilan je plen. Kakve to veze ima sa nacističkom genocidnom politikom? Ko nije registrovao u svojoj nacionalnoj istoriji mračne epizode ove vrste, još gore, to nije bilo tako davno? Šta je ta savest Zapada, koji veruje da vidi nerazumljivi povratak zla?

Neobično je da oni koji su moć stvorili pustošeći ognjem i mačem celu planetu – Englezi su Irsku ispraznili glađu i imperijalni poredak stvorili preko robijaša, Francuzi i Amerikanci trgovinom crncima, ratovima u Indokini i u Alžiru, Španci genocidom nad celim narodima (pravim genocidom: niko nije preživeo od domorodačkog stanovništva Antila…), a da ne uzimamo u obzir klanice 1914-1918. i 1939-1945, neobično je da se ove plemenite duše, koje su tako došle do bezočnog blagostanja, čude, ozlojeđuju, da, ovde-onde, vide male narode koji idu nasilničkim i osvajačkim putevima, koji su bili i putevi njihove vlastite istorije. Treba li shvatiti da je važno, pošto ste napravili karijeru u imperijalnom ratu, drugima zauvek zabraniti i najmanju težnju za moći? To nazirem iz galimatijasa moralnih intrvencija.

Propaganda ponavlja da „totalitarni diktator“ laže kad zine, u to ne sumnjam. Ali šta reći o ljudima NATO-a? Svakako je danas zanimljivo čitati saopštenja, na kraju, tačna, više ili manje tačna, računajući tu i same vojnike. „Hirurški napadi“? Britanska avijacija nam danas kaže da ako je 40 odsto bombi sručenih na Kosovo i Srbiju, pogodilo cilj, to je već sasvim dobro. Može li se reći na šta, na koga su pale ostale? Genocid nad Albancima s Kosova? Svuda se traže nepronalazive kosturnice, a saopštenje OEBS-a navodi cifru od nekoliko hiljada mrtvih, što će reći, kao da je očigledno: masakri (i utoliko više što je OVK započela partizanski rat), ali ničega što liči na etničko čišćenje. Čuveni „plan o likvidaciji“ koji su Nemci trijumfalno otkrili da bi umirili svoje pacifističko javno mnjenje? Ništa, lažna vest. Anketa OEBS-a pokazuje da ništa nije ni centralizovano ni planirano. Istina je da su, u velikoj meri prepuštene sebi (i zbog toga što su humanitarni saveznici ozbiljno oštetili njihove komunikacije), srpske trupe su ovde-onde ubijale pa puklo-kud puklo, da bi oterali ljude. I tu dolazimo do najveće laži, dostojne preterivanja iz rata 1914: sve se desilo, pošto su počeli napadi NATO, koji su, dakle, neposredno odgovorni za tu katastrofu. Pre toga je postojala neka vrsta krvavog građanskog rata, kao na toliko mesta u svetu. Danas više nema razloga da se u to sumnja: svi razlozi koji su dati da se opravda žestoko i dugotrajno bombardovanje Srbije i Kosova bili su velike laži.

Tri formule NATO-a za javnost su sledeće: 1. Demokratije napadaju totalitarne diktature. 2. Sećanje na Šoa (holokaust) ostavlja jak utisak na etničke čistače. 3. Trupe istine kažnjavaju propagandiste laži. Sve tri su bile samo retorički lažni, rđavo skrojeni kostimi za prikrivane uloge i za drugu nameru.

No sam identitet onih koji su otkriva neodbranjivost te konstrukcije. Ko su, naime, ti saveznici, čije je pravo na bombardovanje prva odlika? Tvrdilo se da je NATO oružana sila, prvo, demokratija, drugo, mišljenja celog sveta („međunarodne zajednice“), treće zakonite sudske vlasti, čija filozofija „ljudskih prava“ utvrđuje norme; njihovi policajci su (američki) vojnici, koji hvataju krivce, i, najzad, njihov Međunarodni sud jeste sud pravde.

Sve je to samo skandalozni privid. Najpre, odluka da se napadne Srbija bila je sve sem demokratska. Donela ju je tajna konklava, mada je Milošević pristao na sve uslove iz Rambujea, sem na jedan, neprihvatljiv za celu naciju (da bude okupirana od NATO!), uslov koji je postavljen samo da dovede do rata. Amerikanci i Englezi su hteli intervenciju, po svaku cenu, kao što su beskrajno želeli da napadnu Irak, bez bilo kakvog mandata. Treba im odati priznanje da su imperijalno dosledni. Treba pokoriti onoga ko se potpuno ne potčini, i to je sve. Demokratija s time nema ništa. Utoliko pre što je angažovana koalicija, NATO, načelno čisto odbrambeni vojni savez, uspostavljen na pravilima da bude instrument odbrane od napada. Najzad, neće se videti nikakva „demokratija“ u besramnoj paradi nadmoćnog nad slabima, što je implikovala doktrina „nula mrtvih“ zapadnjaka, naspram onoliko mrtvih Srba koliko je potrebno, i više od toga. Ovaj vid stvari je potvrđen kad nijedan „demokrata“ nije podigao ni mali prst za Čečene. „Nula mrtvih“, da se Moskva bombarduje, bilo je sumnjivo. Cela demokratija te ekspedicije znači da se slabi smrvi, kad se opire i da se moćni koji se ponaša kao razbojnik pogladi rukom po leđima.

Drugo, uopšte se ne vidi da je ova ekspedicija bila rezultat htenja celog sveta. Izraz „međunarodna zajednica“ jedan je od najneobičnijih primera na koji se način sadašnji moćnici predstavljaju kao da otelovljuju postojeći totalitet. Već ni UN ne predstavlja bog zna šta, čak ni u njima nije mogao proći napad na Srbiju! Ova „međunarodna zajednica“, u stvari, označava Amerikance i njihove različite sluge. Celo javno mnjenje, dobro sondirano, iskreno je bilo neprijateljski raspoloženo prema ovom ratu. Rusi su bili protiv, Kinezi, Latinoamerikanci i dobar deo Evropljana, naročito, Italijani i Grci. Čak i Nemci, bio je potreban gnusni zbor Zelenih i ponavljanje ministarske laži da bi se pokrenula njihova neprijateljska intervencija. Obmana je da se NATO, vojske i vlade koje ga čine, u bilo kojem smislu, označe kao „predstavnici“ tobožnje „međunarodne zajednice“.

Treće, sudska vlast koju predstavlja mešanac iz Haga je čisti sluga namera imperijalnih vojski. Dobro se to videlo kad je, za vreme bombardovanja, čija je jedina greška bila što je trajalo duže no što je najavljeno, ovaj „sud“, rešio da optuži Miloševića, izmišljotina da bi se ubrzale stvari i dodalo zrno žita u moralistički mlin. Odluka kojom je apsolutno upravljala propagandistička zabrinutost vojske NATO. Kako se desilo da tada isti taj „nepristrasni“ sud nikada nije ni pomišljao da optuži Putina, na primer? Teško je naći oportunističkiju i slugeranskiju pravdu.

Uistinu, jedina autentična pravda bi bila da se traži raspuštanje NATO, za koji smo videli da ga čini međunarodna neodgovorna naoružana banda, vrlo opasna za ljudska prava i narode, i da se isto tako traži raspuštanje suda, čija autonomija suđenja, očevidno, ne postoji, i koji će uvek optužiti i osuditi samo one za koje Amerikanci procene da je korisno za njihove posebne interese da budu optuženi i osuđeni. To će reći uskoro i sigurno: svi oni koji predlože revolucionarni preobražaj uspostavljenog poretka. Verujte, nikada neće biti teško da im se prikači neka afera s „ljudskim pravima“. Američki marinci ih mogu onda uhvatiti usput će pobiti stanovništvo okolo, a sud će ih osuditi. Demokratija obavezuje.

Uistinu, trba postaviti materijalističku hipotezu da nijedna država nikad nije pokrenula vojsku za crne oči morala i prava. Verovanje je obaveza propagandiste, jedino njegova. Istina je, postoje ljudi koji su verovali da su saveznici ratovali protiv Hitlera zbog genocida nad Jevrejima. Utvrđeno je da saveznici ni najmanje nisu brinuli za njih, ni strateški (oni su preprečavali put nemačkom ekspanzionizmu, ne nacizmu), ni taktički (ništa nisu preduzeli protiv logora za istrebljenje, za čije postojanje su znali). Mogućno je, dakle, da je bilo ljudi koji su verovali da je Beograd nedeljama bombardovan zbog nepoštovanja ljudskih prava na Kosovu.

Mi ne spadamo među njih. Rat protiv Srbije je služio kao test, po obimu osrednji, s obzirom na odnose snaga u svetu posle rušenja Sovjetskog Saveza i kraha hladnog rata. Hteli su ga Amerikanci da bi ponizili Rusiju, a da se, ipak, sa njom ne sukobe i da pošalju strogu poruku Kini (ko još veruje da je avijacija SAD „greškom“ srušila kinesku ambasadu u Beogradu). Rat protiv Srbije takođe je pokazao upravo posle uvođenja evra, da Evropljani nisu sami sposobni, čak ni u svom opsegu, ni za kakvu vojnu akciju ma koje razmere. Sigurno, ona je od NATO-a napravila vojno oruđe planete, policiju u službi postojećeg imperijalnog poretka. Primetimo da se od ovog rata niko više ne usuđuje, u bilo kojoj oblasti, ni da se namršti na Sjedinjenje Države. Jer, ceo svet je video važnost Rusa, vazalnost Evropljana, i krajnju (privremenu?) opreznost Kine.

Glavno značenje za Francusku njenog prisustva u redovima napadača bila je vidljivost njenog povratka u NATO. Smatra se da je degolovska nezavisnost pripadala podeli sveta na dva bloka i hladnom ratu. Osrednje i male snage mogle su imati razmerno previše mogućnosti delovanja. Čini se da je danas sluganstvo neophodno potrebno. Kakav je, međutim, svetski odjek moglo imati odbijanje Francuske da se pridruži policijskoj operaciji Amerikanaca? Čini se da bi tada Španija i Italija osetile da su oslobođene od obaveza i da bi Grčka mogla materijalizovati svoje neprijateljstvo. Nemci bi o tome dobro razmislili. Moglo se, moralo se uputiti Amerikance na večnog saveznika, Englesku. No ne sanjajmo. Čini se da je Francuska imala potrebu, za svoj kapital i svoja daleka preduzeća, za jamstvom da se nalazi pod pokrivačem američkog vojnog aparata i da ona sve više i više uranja u slugeranstvo prema NATO. Očigledno, u tom se pogledu ništa dobro ne može očekivati od atlantističke tradicije Socijalističke partije, ni od Širakovog poricanja svega što je u degolizmu izgledalo ponosno.

U svakom slučaju, odatle ćemo izvući zaključak da uprkos diskursima o svemoći ekonomije, imati na raspolaganju jak vojnički aparat ostaje alfa i omega međunarodnih pretenzija i nacionalne slobode. Evropa neće biti ništa, ako sebe ne snadbe (ali za to joj je potrebna jedinstvenija i dobro ustrojena država) vojnim sredstvima, posebno vazduhoplovstvom, potpuno nezavisnim od američkog komandovanja. Amerikanci su već saopštili da će na to doista uložiti veto.

Rat u Srbiji je bio iskušavanje moći, u isti mah, zato što je oblikovao postojeća stanja moći, i zato što je ispoljio (kao nekad najpre prema Homeiniju, zatim prema Sadamu Huseinu) apsolutnu volju sadašnjih imperijalnih sila da zabrane uspostavljanje novih regionalnih sila, uspostavljanje koje od davnina do danas implikuje mogućnost ili realnost rata. Intervencija u Srbiji je pokazala je da, sem u usamljenim budžacima u kojima se decenijama može međusobno ubijati golim rukama a da se „moral“ ne uzbudi, imperijalne sile, kojima upravljaju Sjedinjene Države i organizovane u NATO, sa UN prezrenim pokrivačem, raspolažu monopolom na rat u sledećem obliku: nikome neće dopustiti da dobije rat. Protiv Irana su naoružali Irak. Protiv Iraka naoružavaju UN. Protiv Srbije šalju NATO. U svim slučajevima, važno je da ambiciozni ne mogu nadjačati. Moglo bi se primetiti da, budući da su pobednici u ratovima zapadnjaci, i posebno Amerikanci, stvorili su planetarnu moć. Veoma tačno. To samo znači da je lekcija shvaćena: nikome se neće dopustiti da bude moćan.

Ova je lekcija jednaka jednoj drugoj. Logika moći nikad nije posledica plemenitih principa, čak i ako ona voli da u to uverava. Nije obavezno da se filozofija potčini ovoj vrsti propagande.

Nije najgore povezivati filozofiju sa opasnim i krvavim poduhvatima. Jer, u tom slučaju, ona ostaje, makar i do kraja grešila, na strani izumevanja, duha slabijih strana, moći koja treba da dođe. Najgore je vezati je, čisto i prosto, sa osornošću i samozadovoljstvom Gospodara.

Uvek postoji imperijalna trijada. Prvo je vojska koja osvaja. Drugi su trgovci koji otvaraju tržišta. Treći su misionari koji preobraćuju. Nedostojno je filozofa da zauzme ovu poziciju, bilo da je zadužen da preobraća u Hrista-kralja, bilo da propoveda „ljudska prava“.