MILOŠ ZEMAN, predsednik Češke: Volim Srbiju, ne priznajem Kosovo

 

Nezavisnost Kosova je protivna rezoluciji Saveta bezbednosti UN koja govori o teritorijalnom integritetu Jugoslavije. I još važnije, ako ste već prihvatili nezavisnost Kosova, a uopšte nije bilo referenduma o tom pitanju, zašto ne prihvatate nezavisnost Krima? Naravno da mi je jasno da je to protivno Ustavu Ukrajine, ali nemojte da gubite iz vida da je i trenutna vlada u Kijevu takođe u suprotnosti sa Ustavom Ukrajine. Nisu održani slobodni izbori, pa nemamo prave političke predstavnike. Zbog toga Kosovo predstavlja početak opasnog procesa prekrajanja granica, menjanja teritorijalnog integriteta i sa te tačke gledišta primer Kosova je dobar argument za one koji podržavaju pridruživanje Krima Rusiji.

 

 

Tako nešto je rekla i Karla del Ponte, bivša glavna tužiteljka Haškog tribunala, koja u svojoj knjizi ne govori samo o narko-mafiji na Kosovu nego i o trgovini ljudskim organima. Uzmite za primer Avganistan, jer je situacija veoma slična. Proizvodnja opijuma u Avganistanu je porasla deset puta za poslednjih nekoliko godina na teritoriji koju kontrolišu Talibani. Do toga dolazi jer je teroristima potreban novac, a neki lideri kosovskih Albanaca su takođe bili vođe mafijaških organizacija koje su povezane sa trgovinom narkoticima.

 

 

Podsećam vas da je češki parlament najpre usvojio rezoluciju kojom od vlade traži da ne prihvata kosovsku nezavisnost. Na nekoliko sednica Vlade Češke, koju je tada predvodio premijer Mirek Topolanek, a šef diplomatije je bio Karel Švarcenberg, odlučeno je da se ipak prizna nezavisnost Kosova. Takve odluke, nažalost, donosi vlada, a ne parlament, i molim vas da ne zaboravite da je skupštinska rezolucija bila protiv priznavanja nezavisnosti. Zbog toga smo moj prethodnik na položaju predsednika republike Vaclav Klaus i ja odlučili da ne šaljemo ambasadora u Prištinu, nego samo otpravnika poslova. To je naš način iskazivanja stava prema nezavisnosti Kosova.

 

 

To je najbolje objasnio predsednik Nikolić kada je pre nekoliko dana rekao: „Imamo prijatelje na obe strane.” I naravno da je bolje imati prijatelje na svim stranama nego neprijatelje.

 

Evropska unija, nažalost, nema zajedničku spoljnu politiku. Svakako da postoji zajednički stav evropske diplomatije o tome da je pripajanje Krima Rusiji kršenje teritorijalnog integriteta Ukrajine. Ali niko ne zna kakav će biti sledeći korak. Ne zaboravite da su tri ministra spoljnih poslova – Poljske, Nemačke i Francuske – potpisali sporazum sa Viktorom Janukovičem i Vitalijem Kličkom. A samo nekoliko sati kasnije sve je bilo potpuno drugačije. Kako onda možemo da govorimo o zajedničkoj evropskoj politici kada trojica diplomata iz EU potpišu neki dokument koji naknadno bude pogažen na jednom trgu. A Majdan nije jedini trg u Ukrajini.

 

 

Politika je takođe vrsta biznisa jer funkcioniše na tržištu koje određuju glasači. Političari u takvom ambijentu pokušavaju da što bolje „posluju”. Što se tiče pozicije između Brisela i Moskve, zalažem se za pregovore u kojima će učestvovati, naglašavam – nova ukrajinska vlada, koja će biti izabrana na fer izborima, i to ne samo predsedničkim nego i parlamentarnim. U pregovore takođe treba da budu uključeni predstavnici SAD, EU i Ruske Federacije. Samo u tom formatu možemo doći do rešenja problema.

 

 

O tom programu se pre četiri-pet godina diskutovalo kao o meri protiv Irana, a ne Rusije. Mislim da treba da podržimo proces demokratizacije u Rusiji, a stav koji iznose ti političari nije dobar metod za sprovođenje demokratije. Potrebne su nam debate i pregovori, a ukoliko rasporedite rakete u centralnoj Evropi, odgovor koji ćete dobiti jeste postavljanje novih raketa sa druge strane, u Rusiji.