Prognoza ili proročanstvo?

Nedavno se u štampi pojavila interesantna analiza vezana za skoriju budućnost Kosmeta. Našu pažnju privukla je svojom kategoričnošću i preciznošću u pogledu datuma.

Dakle, „Srbija priznaje Kosovo 2010. i godinu dana kasnije normalizuje odnose, a 2012. počinje formiranje kosovske pravoslavne crkve“. Autor ovog apokaliptičnog predviđanja je poznati srpski analitičar koji živi u SAD Srđa Trifković.
Na čemu bazira svoju analizu Trifković? On je sproveo istorijsku analogiju, poredeći sadašnji položaj Srbije sa situacijom u kojoj se zatekla Nemačka 70-h godina kada je potpisala ugovore o prijateljstvu sa Poljskom i Sovjetskim Savezom i na taj način de fakto priznala granice na Nisi i Odri, mada su teritorije istočno od ove crte bile unete u Ustav zemlje kao neodvojivi deo nemačke teritorije. „Očekujem da će sličan scenario sadašnja vlada Srbije primeniti na KiM, premda u mnogo kraćem roku“, kaže Trifković. „Beskonačni proces "približavanja Evropi" staviće i formalno priznanje "Republike Kosovo" od strane Srbije na tapet iduće, 2010. godine“.

Do sada sve liči na pesimističku, ali ipak analizu. Dalje sledi nešto što najviše potseća na poziv na svrgavanje vlasti. „Ako ova vlada još bude na vlasti, a s obzirom na stanje u opoziciji to, nažalost, nije nemoguće, uprkos svim njenim lažima i promašajima, sa sigurnošću možemo očekivati da će do kraja 2011. ona prihvatiti normalizaciju odnosa sa svim susedima“.

Ima li istine u rečima analitičara? Trifković je povukao veoma rizičan potez, precizno navevši mal te ne datume kada treba da se dogode sve ove tužne stvari. On ili tačno zna šta će i kada tražiti od Srbije Evropska unija, ili vodi svoju političku igru. Što je u suštini njegovo legitimno pravo, — ne voli čovek vladajuće demokrate i to ne krije. Na neki način čak je vlastima napravio uslugu – ako ne želite da budete proglašeni izdajnicima, učinite nešto da reči analitičara ne postanu proročanstvo. A u celini, ništa ne izlazi van okvira običnog „dijaloga“ vlasti i opozicije.
Ali, Trifkovićava analiza sadrži i onaj drugi deo koji se odnosi na crkvu. Kao prvo, on smatra da je konačni cilj zvanične Prištine stvaranje Kosovske pravoslavne crkve. A kao drugo, tvrdi da će se među srpskim sveštenstvom naći ljudi spremni da udovolje ovim aspiracijama Prištine. Po mišljenju Trifkovića, objašnjenje za sličan potez bilo bi sledeće: „Eto vama transcendencije i duhovnosti do mile volje, držite vi nebesko Kosovo čvrsto u okvirima nebeske Srbije, samo ne ometajte Euleks i institucije prizemne kosovske države, već sarađujte sa njima. Ta ionako su prolazne, danas jesu, a sutra (ili za 500 godina) više nisu!“

S obzirom na veoma ozbiljan raskol unutar Srpske pravoslavne crkve čiji su odjeci nažalost dospeli i u štampu, direktna optužba analitičara da liberalna struja u episkopatu ima podršku svetovne vlasti samo dodatno komplikuje situaciju. U to da je politika pustila spore u svim crkvenim krugovima imali smo prilike da se uverimo boraveći nedavno na Kosovu. I u tome nema ništa dobro, jer je crkva za kosovske Srbe često jedino pribežište i poslednji izvor vere u mogućnost očuvanja sebe na Kosovu i Kosova za sebe. Dolivati ulje na ovu i bez toga razbuktalu vatru dalekih od vere strasti verovatno ipak ne treba.

Ostaje nada da će srpsko sveštenstvo ipak čuti apel ruskog Patrijarha Kirila, pošto se u njemu može naći izlaz iz situacije u koju je crkvu uvela politika.“Mi podržavamo Srpsku crkvu u njenom nastojanju da očuva jedinstvo, svoju celovitost, zato da bi još jače i ubedljivije nosila svoje svedočanstvo srpskom narodu i celom svetu“, kao da je posavetovao Prvojerarh nesumnjivo prijateljske Ruske pravoslavne crkve.