Kako postati ambasador SAD?

Sistemska korupcija je najveća rak rana srbskog društva – koliko smo puta čuli ovu frazu od zapadnih političara u poslednjih 15 godina. A kakvo je stanje u najrazvijenijoj demokratskoj državi u svetu, kako sebe vidi SAD?

Sistemska korupcija u SAD je legalizovana. Svaki pretendent na mesto američkog predsednika mora da sakupi, kao minimum, milijardu dolara – toliko košta predsednička kampanja. Taj novac neko mora da donira. A pošto u svetu „nema besplatnog ručka“, nakon stupanja na funkciju, predsednik mora na neki način da se oduži svojim finansijerima. Najmanje što može da uradi za njih je da im dodeli neku od državnih funkcija, npr. mesto ambasadora.

Tako je nedavno londonski „Gardijan“ objavio tekst o troje kandidata na ambasadorska mesta u Norveškoj, Mađarskoj i Argentini – Džordžu Cunisu, Noj Mamet i Kolin Bel koji su zajedno donirali Obamin reizbor sa 4.2 miliona dolara. Nedavno, njihova imenovanja su izazvala bes javnosti, kada se na slušanju u Senatu otkrilo da su imali vrlo malo ili nimalo diplomatskog iskustva. Profesionalno udruženje američkih diplomata će u narednim danima odlučiti da li će se javno suprotstaviti njihovim i sličnim kandidaturama, koje „imaju konsekvence na nacionalnu bezbednost SAD i interese mnogo važnije od pojedinačnih država ili organizacija čiji su predstavnici“.

Prošle godine, profesori sa univerziteta Pensilvanija Johanes Federke i Denis Džet, koristeći podatke iz dostupnih izvora, izučavali su ko i koliko je donirao u izborne fondove Baraka Obame. Dobijene rezultate su potom upoređivali sa kadrovskom politikom Bele kuće u resoru spoljne politike. Ispostavilo se da oko 30% ambasadorskih funkcija drže prijatelji i sponzori predsednika Obame. Najskuplje su diplomatske misije u Francuskoj i Monaku. One se procenjuju na 6 miliona direktnih donacijama u fond Obame. Položaj američkog ambasadora u Velikoj Britaniji košta „bednih“ 2,3 miliona dolara.

Isto tako, 2009 godine izbio je ozbiljan skandal oko imenovanja Luisa Sasmena na mesto ambasadora u Londonu. On nije imao nikakvo diplomatsko iskustvo, a njegova jedina preporuka je bila to što je sakupljao novac za Obaminu predsedničku kampanju. To mu nije zasmetalo da ostane na toj funkciji do 2013. godine. To isto mesto je želela i glavni urednik magazina Vogue Ana Vintur, koja je bila jedan od najvećih Obaminih sponzora. Ipak, želja joj se nije ispunila.

Ni Obamin predhodnik Džordž Buš nije zaboravljao svoje dobrotvore. Za vreme svog mandata, najmanje 40 svoja finansijera postavio je na ambasadorska mesta. Tako je 2007. godine na mesto ambasadora u Belgiji, Buš odredio velikog donatora svojih kampanja multimilionera Sema Foksa. Suočen sa otporom senatora, Buš je prvo povukao Foksovu kandidaturu, a potom, bez saglasnosti senata, dekretom mu dodelio ambasadorsku funkciju.

Da bi se ukinula ova praksa, razmatra se usvajanje neke vrste pravila po kojima će budući kandidat morati da ima makar neko znanje o kulturi i jeziku zemlje u koju se sprema da krene. Ali to je već budućnost.

Milena Cmiljnić,