Crnogorska manipulacija sopstvenim identitetom je svjetski relevantna tema

 

Pesnik, profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu i predsednik Matice srpske, napisao je obimnu lirsko-epsku istoriju Srba u Crnoj Gori od 7. veka do naših dana. Na ovaj poduhvat, kako kaže, podstakla ga je potreba da sagleda raskolnička iskušenja koja su se tokom dugog vremenskog perioda javljala kod pripadnika našeg naroda, a po pravilu su proizilazila iz teških životnih muka i nesnađenosti u vremenu.

 

- Istorija se neprestano pokazuje kao učiteljica života, a to ni danas, uprkos raznim ideološkim pritiscima i idejnim modama, nije prestala da bude. Štaviše, prilagođavajući se jeziku onih koji žive i misle pomodno, možemo reći da je istorija ponovo u modi! Od kako su nestali komunistički komesari, istoriju poriču samo zaslepljeni Fukujamini sledbenici zaneseni neoliberalnim rajem međunarodnog kapitala, kao i nišči duhom čiji pogled na svet dopire tek do ekrana njihovih kompjutera na kojima se igraju zanosnih video igrica. I mada ima veoma mnogo sitnih kulturtregera koji sve od sebe daju da nas ubede kako treba misliti samo o ovom današnjem vremenu, još nisam sreo iole pametnijeg čoveka koji bi se, kao muva na lepljivu traku, zakačio za ideju da se treba ratosiljati ne samo prošlosti, tj. istorijske svesti, nego i budućnosti, tj. utopijske svesti – kaže Negrišorac.

 

Uvek stigne novi zeman živeti na brdovitom Balkanu podrazumeva spremnost da se, na dramatičan način, uvek iznova suočavamo sa tim da nam neprestano dolazi nekakav novi zeman! I da sa tim novim zemanom moramo naučiti kako da izađemo na kraj: da se njime oplodimo, ali da sebi ne ukidamo pravo na život. Meša je to dobro znao, pa zato nikada nije dozvolio da on lično, pa i njegova porodica (za koju je znao da je poreklom iz Drobnjaka, iz Stare Hercegovine, koja danas pripada Crnoj Gori), budu odvojeni od naroda kojem pripadaju. Kulturne razlike su poželjne, ali ne smeju dovoditi do cepanja narodnog bića i do amputacija koje postepeno uništavaju organizam. Celo Mešino delo, pa i njegov život, svedoči o takvim strašnim mukama i dilemama. Zato nešto slutim da će mi ovaj moćni pisac, koji je odavno postao intimna činjenica mog života, o svemu ovome nastaviti da šapuće. Naravno, ako ja toga budem dostojan!

 

 

- Njegoš je uzvišeni primer čoveka i stvaraoca koji je kroz drobilice svoje epohe prolazio hrabro, sve snažnije utvrđujući kako svoj vladičanski, vladarski i pesnički identitet tako i kolektivni identitet Crnogoraca, te celog srbskog naroda, njegovog jezika i kulture. „Glas kamenštaka“ i „pustinjaka cetinjskog“ odjekivao je celinom srbskog, pa i južnoslovenskog prostora tako da podiže klonule, utvrđuje svest o prošlosti i budi nadu u budućnost. U današnjim okolnostim sveopšteg rasula, sistematskog uništavanja istorijskog pamćenja i gubitka nade, njemu ništa drugo ne preostaje nego da peva plačeve koji bi trebalo pre svega da u nama probude osećanje stida. Ukoliko se zastidimo, onda bi u budućnosti bilo neke šanse za nas, ovako klonule.

 

 

- Ako elektronsko doba zamišljamo kao trezor podataka uz čiju pomoć treba da ovladamo isključivo veštinom pisanja tzv. si-vija ili aplikacionih formulara, onda bi odgovor svakako bio negativan. Ali ako elektronsko doba zamišljamo kao ubrzavanje informisanja i vladanje širokim kompleksima znanja, onda je odgovor isključivo pozitivan. Jer kakva bi to teškoća bila da savremeni čitalac ovlada arhaičnim, narodnim govorima kakve nalazimo u Crnoj Gori? I kakva bi teškoća bila da on ovlada temama iz istorije Crne Gore?

 

- Uspeva onda kada veštački ne sukobljava ta dva aspekta i kada se unapred ne ispostavlja zahtev po kome tradiciju moramo poništiti kako bismo izgradili priključak sa savremenošću. Samo narodi i kulture koje jesu tikva bez korena mogu da pristanu na to da svoju budućnost zamišljaju potpuno odvojeno od prošlosti i sadašnjosti. Crna Gora, u kojoj se odvija bespoštedni obračun sa prošlošću i strašna istraga predaka, samo je jedan od najgrotesknijih oblika ovih zahteva koji se u periodu globalizacije ispostavljaju svim malim narodima sveta. Samo tikve bez korena pristaće na takve zahteve!

 

 

- Stara poslovica kaže da svako vreme ima svoje breme! To znači da svako vreme donosi nekakve oblike stradanja, samo je pitanje kakve intimne odgovore imamo za ta stradalna iskušenja. Jake ličnosti i jaka vremena spremni su da jake meleme stave na ljutu ranu, a današnji hedonisti bi ne samo da po svaku cenu izbegnu rane nego bi i da ih se oslobode nekim mnogo bezazlenijim načinom od jakih melema.

 

 

- Razaranje sopstvenog kulturnog bića i rastakanje celine jeste za svakoga ozbiljan problem, kako za pojedince tako i za čitave narode. Ne bih licitirao šta je najveći problem, dovoljno je da shvatimo da ovo o čemu govorimo jeste velik i ozbiljan problem koji često ne mogu, ni pojedinci ni narodi, da prežive. Odsecite nekome ruku ili nogu, on će nastaviti da živi, ali ne onako kako je živeo pre amputacije. Kad, međutim, dođete do trupa ili glave, tu života više nema! Pitanje je, dakle, kada, u kom trenutku treba započeti lečenje bolesti koja će nužno dovesti do amputacije? Nije li najbolje što pre se vratiti zdravome životu i pokrenuti sve ono što za održanje opstanka jeste od koristi?

 

 

- Svaki stih koji biste mogli navesti izgovorio je neki od junaka moje poeme. Svaki stav tih junaka već je imao nekakve pretke i prethodnike na koje se oni oslanjaju, a čitav galimatijas različitih ideja samo svedoči u kakvom, užasno zbunjujućem svetu mi živimo. Jedini način da se u svemu tome snađemo jeste da sagledamo koje ideje jesu istinski životodavne. A takve su pre svega one koje, plodonosno čuvajući spoj prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, vode ka zdravlju i sprečavaju nepotrebne amputacije!