Teška duhovna bolest

 

za novinar.de iz Moskve, Mladen Olujić, 20.02.2014

 

***

 

Da bi smo razumeli u suštinu sukoba u Ukrajini danas moramo znati šta je uzrok sukoba. Rusi kao narod pominju se od osmog veka. Tada su oni bili jezičnici – pagani, kao i naši preci. Svi današnji slovenski narodi su potekli od istih predaka i do pre trista godina jezik nam je bio isti. U vreme primanja hrišćanstva , vreme Svete ruske kneginje Olge i njenog sina Vladimira, Rusija je postojala kao Kijevsko kneževstvo. To je bila jedna mala teritorija koja se prostirala oko grada Kijeva. Tadašnje celokupno stanovništvo je sebe smatralo Rusima i oni su se odatle selili na sever, istok i zapad. Tako je nastalo nekoliko kneževstva od kojih je najveće postalo moskovsko.  Tatari i Šveđani su istovremeno težili da osvoje te prostore, tako da su Rusi došli u poziciju da se brane od okupatora. Tatarska vojna sila je bila ogromna i ruska kneževstva su skoro potpuno podpadaju pod njihovo robstvo. To koriste Šveđani i pod komandom papskih ritera mučki napadaju Ruse. Unuk kneza Vladimira, blagočestivi knez Aleksandar Nevski, rasuđuje mudro da ja za njegov narod veći neprijatelj rimski papa, jer on ubija dušu i telo,  a da Tatare interesuju pre svega materijalna blaga, i skupivši svo bogatstvo koje je imao isplaćuje Tatare i okreće se borbi protiv papske vojske. „A od vas učenje ne primam“, odgovorio je Sveti Aleksandar papskom poslaniku. Verni pravoslavni knez je za svaki svoj korak polagao nadu u Gospoda i Gospod ga nije ostavio bez Svog blagoslova. Ušavši u Pskov i Novgorod, papski riteri (vojska papska) su ubijali sve živo, čak i malu decu su na lomači pekli. Sveti knez Aleksdandar Nevski, prima odlučujuću bitku sa papistima, i na Čudskom jezeru 1242 godine potpuno ih je porazio ubivši skoro svu njihovu vojsku.

 

Na žalost, nisu svi kneževi tadašnji ispoljili revnost Svetog Aleksandra Nevskog. U to vreme na zapadu Rusije  vlada galicki knez Danilo Romanovič, i on bira drugi put. On je odlučio da se prikloni sili papske vojske račinajući da su oni manja opasnost za njegov narod, i da će mu pomoći u borbi sa Tatarima. U njegovij vlasti je bila tada sva Zapadna Rusija, odnosno današnja Ukrajina i Belorusija. Naravno od pomoći nije bilo ništa, ali on prima od pape krunu kralja Galicije. Njemu nije bila potrebna titula kralja, već obećana od pape vojna pomoć, koju je bila samo mamac za nametanje duhovnog robstva. On tada sa katolicima prekida sve veze, ali ubrzo umire, i posle njegove smrti katolici svo njegovo kneževstvo među sobom dele. Južnu Rusiju uzimaju litvanci,  zapadnu Rusiju – poljaci i prave novu poljsko-litvansku državu. Na taj način će ovaj deo Rusije dugo vekova biti otkinut od ruskog načina života. Narod je bio podvrgnut neverovatnom inoverskom nasilju,  popločanom potocima krvi. U znak sećanja na svoju porobljenu braću, u tadašnjoj moskovskoj Rusiji, nastao je termin Mala Rusija, a narod koji je u robstvu živeo Malorusi – Rusini, ruski sinovi. A svi stanovnici i Velike i Male Rusije su sebe smatrali Rusima. Mala Rusija (Kijev) i velika Rusija (Moskva). A grad Kijev je majka svih gradova ruskih, odavde je nastala „Ruska Zemlja“.  Rusin  znači doslovno: prvi Rusi, drevni Rusi u genetskom smisu.  Ukraina znači nešto drugo kao krajinu, rubni deo države. Tada nije bilo govora o separatizmu, tada se nije znalo ni za kakav „ukrainski narod“, tog termina prosto nije bilo, tada u tim starim državnim spisima su često upotrebljavani termini „Sibirska Ukrajina, Kurska Ukrajina, Voroženska Ukrajina“. To su bila rubna područja tadašnje ruske države.

 

Posle blagočestivog kneza Aleksandra Nevskog, ruska država polako staje na noge, da bi konačno car Ivan Vasiljevič IV, od neprijatelja Rusije i pravoslavlja, u istoriji nazvan Ivan „Grozni“, ujedinio ruske kneževe  i stvorio moćno carstvo. Istovremeno, 1596 godine na saboru u gradu Brest-Litovu (u današnjoj Belorusiji) bilo je objavljeno „ujedinjenje“ (unija) pravoslavne jugo-zapadne ruske crkve sa latinskim rimskom crkvom. Uniju su primili pre svega crkveni velikodostojnici, dok narod, sveštenstvo i monaštvo  uniju potpuno odbacuje.  Interesantna je prepiska između otstupnika od pravoslavlja mitropolita Kijevskog Mihajla Rogozina i revnitelja za pravoslavlje – Lavoskog bratstva na čelu sa monahom Melentijem, u kome otstupnik mitropolit Mihajlo u nedostatku bogoslovskih argumenata za prihvatanje unije, optužuje pravoslavne za „neposlušnost episkopu“. (Čest argument i današnjih otstupnika). Spolja propagirajući ljubav i jedinstvo  i ova unija kao i oni koji su je sprovodili, bili su preokupirani svojim interesima, odnosno težili su da unište pravoslavnu veru i narod ruski na tom področju. Njihov cilj je bio promena svesti naroda. Isti zadatak sprovode danas u Srbiji moderni unijati (ekumenisti) – promenu svesti naroda.  Unija je sprovođenja silom, pravoslavni narod je bio van svih zakona. U sledećih 30-40 godina sledi potpuno uništenje pravoslavlja, najpre Pravoslavnih bratstava a zatim se u Pravoslavnu jerarhiju uvode tajni katolici. Poučan je primer Lavosvskog mitropolita Josifa Šimljanskog. On je primio uniju krajem 17 veka i to je držao u tajnosti punih 20 godina. Za to vreme on je sproveo „kadrovsku revoluciju“, postavio tajne unijate na sve ključne tačke i tek 1700 godine je objavio uniju. Raslabljeni pastiri su jednodušno pošli za njim, a narod je ostao bez pastira. Kreće strašan progon svih onih koji su protiv unije. U progonu prednjače bivši pravoslavni velikodostojnici. Jedan od njih, nekadašnji pravoslavni mitropolit Josafat Kuznjevič, postaje neverovatan progonitelj svega pravoslavnog. On u svom ludilu i podanosti papi otkopava grobove hrišćana koji su bili sahranjeni po pravoslavnom obredu i naređuje da ih  ostave kerovima da ih raznose. Unijati su čak i kanonizovali najekstremnijeg svog prestavnika arhiepiskopa Jozafata Kuznjeviča, koga je rimski papa Urban VIII proglasio „blaženim“, a kasnije papa Pije X „svecem“.

 

Kasnije u istoriji pod imperatorom Petrom Velikim, i imperatoricom Eekaterinom , Rusija je povratila deo tog prostora koji je izgubila. Deo te teritorije, današnja zapadna Ukraina,  latini su držali sve do završetka prvog svetskog rata pod Austro-Ugarskom, da bi Staljin te prostore vratio u sastav SSSR-a.  U tom periodu, krajem XIX veka kada je taj deo ruske zemlje bio pod okupacijom Austro-Ugarske, Vatikan uz pomoć okupatora stvara od unijata veštačku ukrainsku naciju  i usađuje im  večnu mržnju prema svemu što je rusko i pravoslavno. Drugi deo naroda koji je sačuvao svoju svest o pripadnosti ruskom etnosu, koji sebe nazivaju Rusinima početkom XX veka pokušava da se vrati u pravoslavlje, ali biva surovo kažnjen. Prvi koncentracioni logor u savremenoj istoriji je osnovan za Rusine u austriskom gradu Gracu na mestu gde se danas nalazi aerodrom. Tu su čitave porodice umirali danima, bez hrane i pića, pod otvorenim nebom na ledini. Posle revolucije 1917 godine boljševici (neprijatelji ruskog naroda) stvorili su novu državu Ukrajinu. Nova prilika konvertitima koji sebe danas smatraju ukraincima  da pokažu svoju mržnju prema sveme ruskom i pravoslavnom, pružila se za vreme Drugog svetskog rata. Galička SS divizija iz zapadna Ukraine bila je udarna igla fašista na ruskom frontu a njihovi vojnici su počinili strašne zločine nad nedužnim narodom.  Najveći zločinci bili su iz njihovih redova i neki su se borili čak do 1952-e godine. Kao posledicu takvog njihovog delovanja, Staljin je posle rata zabranio unijatsku crkvu.  Kad je Staljin zabranio rad unijatske crkve, Ruska pravoslavna crkva je bratski uskočila u pomoć i omogućila njihovim bogoslovima da se školuju u bogoslovijma RPC-e. A 1991 godine dolazi vreme „perestrojke“, vreme Gorbačova.Tada počinje i strašan progon pravoslavnih iz tih zapadnih krajeva današnje Ukrajine. Mnoge sveštenike ubili, većinu proterali, tako da danas  do 1991 godine druga po veličini eparhija Ruske pravoslavne crkve Ivano-Frankovska, nema skoro ni jednu pravoslavnu crkvu. Isti oni koje je RPC-a, za vreme komunizma  školovala u svojim bogoslovijama, uz nesebičnu pomoć pape i zapada, proganjaju sveštenike i nasilno otimaju crkve i manastire. Ta rana koju su papski riteri otvorili na tkivu ruske nacije, pre mnogo vekova,  nikad nije zaceljena i iznova krvari. Svaki put u istoriji, kada bi se pojavio neki moćan osvajač, unijati bi mu se pridružili i borili protiv svojih nekadašnjih sunarodnika. Slika stvaranja Ukrajine u potpunosti podseća na stvaranje novih država na našem prostoru,  Hrvatske i Crne Gore. Stvorivši novu državu, papisti su stvorili i novu naciju, novi jezik i sve ostale atribute državnosti. U tom istoriskom svetlu treba  razumeti i želju da Ukraina uđe u NATO. Cilj protesta je upravo taj. Papa želi, da pod štitom moćnog vojnog saveza, proširi svoju duhovnu vlast.

 

A šta su rekli Sveti Oci o ovoj pojavi, pre nego što je i bilo pomena o njoj? Prepodobni Teodosije Kijevsko-Pečerski je pisao da ne hvalimo tuđu veru, i da se ni u kom slučaju ne sjedinjujemo sa katolicima. Sveti Jovan miropolit Toboljski, (deda-stric Svetog Jovana Šangajskog ) je isticao reči Gospoda: Da svi budu jedno.  I još je rekao: „U Kijevu nikada nije bilo patrijarha. Patrijarsi su živeli u Moskvi. Čuvajte se jeretičke ukrainske crkve i unije“. Sveti Lavrentije Černigorski, naš savremenik – upokoio se 1950-e godine, rekao je: „A unijati i jeretici, u njih će ući demon, i oni će sa satanskom zlobom nasrnuti na Pravoslavnu veru i Crkvu, ali će im kraj biti sraman, i njihovi sledbenici će dobiti nebesku kaznu od Gospoda, Cara Sila“. Još je baćuška pred kraj svoga života rekao govoreći o zabludelima koji su odstupili od prave vere: „Ne, neće ih Gospod prizvati na pokajanje, neće se spasiti jer su nedostojni milosti Božije. Ovo su mi otkrili Carica Nebeska i sveti Anđeo Čuvar. Imao sam toliko poseta  Carice Nebeske, posećivala me i Sama i sa Arhangelima Mihailom i Gavrilom. U njima, otpalima od pravoslavlja, nema blagodati Duha Svetoga, spasenja i Carstva Nebeskog, a naša majka Ruska Pravoslavna Crkva sve to ima. I udaljavati se od nje i odlaziti u raskolnike – najveći je greh koji se ne oprašta ni u ovom ni u budućem životu – to je hula na Duha Svetoga“. I dodade „biće gluvih i slepih“. Starac Zosima u Svetogorskoj lavri, na istoku Ukraine, upokoio se pre par godina, ostavio je blagoslov svojoj duhovnoj deci da ostanu verni Moskovskom Patrijarhatu i Ruskoj pravoslavnoj crkvi.

 

Sada kad sagledamo stanje u tom delu Evrope i uporedimo ga sa stanjem u recimo germanskoj Nemačkoj, može se uočiti da u Nemačkoj mirno žive protestanti i katolici jedni pored drugih. Isti je slučaj i u ostralim državama Evrope. A sa druge strane u svim zemljama gde žive pravoslavni sloveni, a gde je papska noga našla pogodno tlo, mira nema i neće ga ni biti. Da bi došlo do mira morao bi i institut papstva da nestane, je je ono izvor podela, mržnje, progona, i patnji. Papstvo, unijatstvo i ekumenizam (novo ime za unijatstvo) je teška duhovana bolest koje se moramo čuvati sa najvećom pažnjom.