Talasi u oblacima Venere

Gravitacioni talasi u atmosferi Venere, najverovatnije, viđeni su pomoću instrumenata evropske svemirske sonde Venera Ekspres. Ovo otkriće još treba potvrditi, ali ako je pretpostavka tačna, onda gornji slojevi atmosfere ove planete povezani sa onim što se događa na njenoj površini, mnogo su snažniji, nego što se mislilo do sada. Novi podaci, svakako će biti korišćeni u modelima, koji pokušavaju da odgovore na pitanje, šta upravo ubrzava gornju atmosferu naše «planete-sestre» do nekoliko stotina kilometara na čas.

Odgovor na pitanje, šta se dešava na Veneri, sakriven je iza oblaka. Doslovce, debeli sloj oblaka sa gornje granice na visini oko 70 kilometara, zatvara od posmatrača ne samo površinu, nego i donju atmosferu. Kako bi se razumelo, kako su povezani gornji i donji slojevi gasnog omotača planete, treba koristiti indirektne načine, na primer, posmatrati oblake, čija spoljašnost u mnogo čemu odražava to što se događa dole.

Tako je uradila međunarodna grupa istraživača, koju vodi Arijana Pičiali iz laboratorije za praćenje atmosfere, životne sredine i kosmosa (Francuska) i Evropske kosmičke agencije. Koristeći podatke sa kamere VMC na kosmičkoh sondi Venera Ekspres (Evropska kosmička agencija) naučnici su pedantno izanalizirali sitne detalje sa gornje ivice oblaka na visini od 62-70 kilometara iznad površine.

Glavni rezultat bio je da su na više od 300 slika otrkiveni karakteristični znaci atmosferskih gravitacionih talasa. Njih je moguće uporediti sa talasima na površini okeana, ne radi se o prenosu materije po horizontali, nego o vertikalnom kretanju voda, gornja ivica oblaka kao da je promenljiva.

Ovi talasi su podeljeni na četiri tipa u zavisnosti od karakterističnih dužina, širina i dužina fronta, na dugačke, srednje, kratke i nepravilne (poslednji su, najverovatnije, rezultat interakcije prethodna tri tipa). Ova poređenja omogućavaju istraživačima da pretpostave, da je reč o takozvanim gravitacionim talasima u atmosferi. Oni se pojavljuju, na primer, zbog podizanja toplog vazduha u vis ili obmotavanjem vazdušnom strujom nekih prepreka, na primer, planina. Osim karakteristika samih talasa, istraživači su gledali, gde se baš na planeti mogu uočiti, pod kojim uglom pada sunčeva svetlost na tu oblast, kako se orijentiše front talasa. Pre svega u visokim širinama (između 60 i 80 stepeni severne geografske širine) i koncentrišu se iznad Zemlje Ištar, gde se nalaze glavni planinski masivi Venere.

Dokaz da gravitacioni talasi postoje na Veneri dobijeni su još 1986. godie kada su u atmosferi planete lebdela dva balona sovjetske ekspedicije VEGA. Osim toga podaci iste te Venere Ekspres (radioeksperiment VeRa ) 2012 godine omogućili su posmatranje pojave gravitacionih talasa usled promene pritiska i temperature atmsfere.

Dakle, novi rad, očigledno, potvrđuje prethodne rezultate. Šta predstavlja prepreku da se otkriće sa sigunošću smatra verodostojnim? Za sada nije izmerena njihova brzina. Venera Ekspres se okreće oko planete po izduženoj elipsi, približavajući se prostornoj rezoluciji snimaka kamere VMC, ali istovremeno sa tim raste brzina kretanja sonde i među par snimaka jednog te istog segmenta prolazi suviše malo vremena.

Ipak, istraživači su sigurni da se radi upravo o gravitacionim talasima. Sada je zadatak da se uključe zapažanja u modele cirkulacije Venerine atmosfere. Glavni cilj je objasniti, kako na Veneri opstaje režim superrotacije. Poznato je da je atmosfera planete na gornjoj granici oblaka uključena u jedan džinovski vrtlog, čija brzina dostiže između 300 i 400 kilometara na sat. Kako on nastaje i šta ga «hrani» pitanje je na koje za sada nema konačnog odgovora.

Venera Ekspres nastavlja rad. Sonda treba da ima dovoljno zaliha goriva za korekciju orbite do 2014-2015 godine. Zatim se misija evropske sonde završava, a druga planeta od Sunca ostaće bez patrole sa Zemlje. Projekat dugovečne stanice za sletanje «Venera D», koji se priprema u Rusiji, planiran je za lansiranje najranije 2022 godine. U NASA i EKA trenutno nema AMS za istraživanje Venere.

Olga Zakutnja,