Kakva to čudna bolest ubija mlade ljude?

Sve više i više mladih ljudi oboleva od ove praktično neizlečive bolesti. U ranoj fazi kada im se još može pomoći, čak iskusni lekari teško mogu da identifikuju opasne simptome bolesti u nastanku. Pa kakva je to bolest? I kako od nje zaštiti sebe i svoje najbliže?

Danas ćemo razgovarati o bolesti, koja može da snađe apsolutno svakog čoveka. To je dismorfobija, mentalni poremećaj, koji se manifestuje u iskrivljenom doživljaju vlastitog tela i kao posledica u hipertrofiranoj mržnji prema samome sebi. Ova bolest je praćena visokom rizikom samoubistva, posebno među mladim ljudima do dvadeset pet ili trideset godina. Po pravilu posle tridesete broj „obolelih“ nekoliko puta se smanjuje i konačno nestaje.

„Glas Rusije“ je zajedno sa psihologom Irinom Lukjanovom odlučio da se pozabavi time, kako na vreme otkriti prve znake dismorfobije kod sebe i svojih poznanika, šta treba uraditi ako se nađete u rizičnoj grupi i kako ispravno započeti lečenje.

U većini slučajeva u rizičnu grupu spadaju ljudi, koji se vrlo kritično odnose prema sebi, perfekcionisti, koji imaju kompleks „najboljih“. Irina Lukjanova objašnjava, kako prepoznati simptome dismorfobije:

- Ako ste primetili da neka karakteristika vašeg izgleda konstantno privlači vaše misli, ako stalno gledate u ogledalo, trudeći se da definišete u kojoj meri okolina može primetiti vaš „nedostatak“, razmišljate šta biste mogli da uradite, kako da ga sakrijete, izbegavatge fotografisanje, osećate neprestanu apatiju i uopšte ne želite da bilo šta uradite, onda je najverovatnije da ste se našli među žrtvama ove podmukle bolesti. Ako smatrate da vam vaša spoljašnja „karakteristika“ nepodnošljivo smeta, i da biste živeli drugačiji život, kada nje ne bi bilo, da biste bili društveno aktivni, uspešni i srećni. Ako je vaša jedina želja plastična operacija ili uopšte da završite sa životom, onda treba da se što pre obratite visoko stručnom psihoterapeutu:

Naše najbliže okruženje nikako nije na poslednjem mestu po značaju u razvijanju sklonosti prema dismorfobiji. Prema statističkim podacima više od 60% obolelih kaže da su u detinjstvu bili izloženi stalnoj kritici svog izgleda, da su kritičari bili roditelji ili vršnjaci. Želja za potvrđivanjem i ljubavlju usmerava ove ljude u budućnosti na radikalne promene spoljašnjeg izgleda ekstravagantnim stilom odevanja, tetovažama, kao i najrazličitijim plastičnim operacijama. Drugi se trude da što manje kontaktiraju sa spoljašnjim svetom, počinju da vode usamljenički način života, trude se da ne izlaze tokom dana iz kuće kako sredina ne bi mogla da vidi njihovu „ružnoću“.

Osim svega navedenog i mediji imaju određenu ulogu u razvoju dismorfobije. Sa tim se slaže i Irina Lukjanova:

- Tinejdžeri doživljavaju svet na idealistički načinom. Oni ne shvataju da obrađene fotografije ljudi u glamuroznim časopisima imaju vrlo malo zajedničkog sa stvarnim životom. Junaci koji nas gledaju sa naslovnih strana, u suštini isti su, kao i svi mi ostali, sa svojim nedostacima, ali mladi ljudi to ne shvataju. Oni najiskrenije veruju da ti ljudi nemaju ni jednu jedinu boru, niti poru na licu. Zato se kod mnogih od njih stvara iskrivljena slika toga, kako u stvarnosti treba da izgleda ljudsko telo. Taj standard spoljašnosti, koji nameće glamur, u suštini je nedostižan, ali nažalost, mladi ljudi retko to shvataju. U nemogućnosti da sebe dovedu do standarda, koje nalaže savremeni modni diktat, oni padaju u depresiju, gube veru u sebe i ponekad, čak i želju za životom.

Šta treba uraditi kako bi se pobedila dismorfobija i kako ne bi došlo do ekstremnih manifestacia. Činjenice su poražavajuće, sami se ne možete izlečiti. Neophodan je složeni pristup, počevši od psihoterapije i uzimanja antidepresiva, pa zaključno sa stacionarom. Bez pravilnog lečenja bolest može da poprimi hronični karakter sa periodima akutnih recidiva. Važno je shvatiti da ni dermatolozi, ni kozmetolozi, ni plastični hirurzi ne mogu da ponognu obolelima od dismorfobije, uostalom po pravilu, ne radi se o stvarnim nedostacima u njihovom izgledu, već o izmišljenim.

Problem odbijanja prihvatanja vlastitog tela onakvim kakvo ono jeste, ne nestaje posle hirurške intervencije. On ima čisto psihološki karakter. U posebno teškim slučajevima tokom recidiva bolesti oboleli mogu da naude sebi, da se obogalje, trudeći se da sami izvedu operaciju uklanjanja svoje „ružnoće“. Poznati su slučajevi u kojima su ljudi sami pokušavali da odstrane salo sa stomaka i bedara ili iseku deo hrskavice na nosu. Ili su se odlučivali na samoubistvo, ne mogavši da prihvate sebe.

Ovaj zastrašujući trend svake godine uzima sve više maha, odnoseći živote mnogih mladih ljudi. Zato budite paljžljivi. Ne budite kritični ni prema svojim, ni prema specifičnostima izgleda drugih ljudi. Trudite se da ne iznosite opaske na račun izgleda drugih, čak ni kada imate, po vašem mišljenju, najplemenitije namere...Uostalom ko zna šta možete posejati u duši druge osobe...Možda oluju, koja će slomiti ceo njene život.

Aljona Rakitina,