Nautilus nova dimenzija podvodnog rata

U luci Groton u Sjedinjenim Državama januara 1954. godine porinuta je u vodu prva nuklearna podmornica „Nautilus“. Ova podmornica je radikalno izmenila ranije predstave o podvodnom ratu, ali u izmenjenom svetu nuklearne podmornice nisu morale da u njega ulaze. Zbog toga se u nuklearnu podvodnu trku uključio Sovjetski Savez, i njegova nuklearna flota postala je, verovatno, jedan od glavnih razloga zašto podmornice novog veka nisu morale da vode „vreli“ rat.

Podmornice, koje su registrovane u glavnim flotama sveta na granici devetnaestog i dvadesetog veka i postale strašna strateška snaga tokom Prvog svetskog rata, još uvek nisu bile u pravom smislu reči podmornice.

Vreme, provedeno nad vodom i pod vodom, više, je dozvoljavalo da se nazovu „zaronjenim“. Potreba za vazduhom za rad dizel motora i disanje posade ograničavala je taktičke i operativne mogućnosti podmornice, ne dozvoljavajući da ostanu pod vodom više od deset časova.

Rešenje za ovo postao je „šnorhel“ uređaj, koji omogućava podmornici, koja se nalazi na dubini periskopa, da uzima vazduh za ventilaciju odeljaka i rad dizela iz atmosfere. Ovaj uređaj, nazvan u domaćoj floti uređaj RDP (rad dizela pod vodom), poznat je uglavnom pod svojim nemačkim nazivom. Međutim, njegov prototip se pojavio u Rusiji. Neposredno pred prvi svetski rat takav uređaj koji je izmislio komandant podmornice „Skat“ poručnik Nikolaj Gudim, prošao je testove, ali nije imao široku primenu.

Razvoj podmorničkih snaga u Drugom svetskom ratu pokazao je da dugotrajni boravak na površini nosi smrtnu opasnost za podmornicu, radari su otkrivali podmornicu u bilo kom delu dana i u bilo kojim vremenskim uslovima. Pojava brzih lovaca na podmornice sa snažnom hidroakustikom otežala je pdomornicama mogućnost da se otrgnu od praćenja pod vodom. Podmornicama je bio potreban novi motor.

Incijator stvaranja prve nuklearne podmornice bio je kapetan (budući admiral) Hajmen Rikover, jedan od najčuvenijih američkih vojnih inženjera. On je 1949.godine postao načelnik odeljenja vojno-pomorskih nuklearnih reaktora i praktično vodio radove na stvaranju energetsog uređaja „Nautilus“ i same podmornice. Gradnja podmornice nove generacije počela je 1952. godine, a 17.januara 1955. godine morem je zaplovila prva u istoriji podmornica na nuklearni pogon. Iste te godine floti je predata i sa „Nautilusom“ paralelno proizvedena podmornica „Sivulf“ sa nuklearnim reaktorom na tečni metal. Međutim, za razliku od Sovjetskog Saveza, u Sjedinjenim Državama ova oblast nije razvijana. “Nautilus“ je bio kompletna borbena jedinica sa svom postavljenom opremom i naoružanjem od šest torpednih cevi. Ali, budući da je prva u svetu nuklearna podmornica, nije bila bez nedostataka. Glavni nedostatak bio je velika buka – reaktor i parne turbine bile su bučnije od podvodnih elektromotora dizel podmornica. Osim toga buka „Nautilusa“ bila je uzrokovana i najuspešnim linijama trupa.

Ovaj nedostatak je morao da se ispravlja već na sledećim generacijama podmornica, od kraja pedesetih godina, pa sve do danas, trka za bezšumnošću kako najvažnijim faktorom skrivanja podmornica ostaje jedan od prioriteta Američke ratne mornarice.

Teoretske razrade nuklearnih podmornica počele su u Sovjetskom Savezu skoro istovremeno kada i u Americi. Ali praktična naučno-istraživačka i ogledno-konstruktorska razrada morala je da počne kasnije, prioritetan je bio zadatak stvaranja nuklearne municije i infrastrukture atomproma. Radni projekat nove podmornice započet je 1952.godine, kada je gradnja „Nautilusa“ već započela, a gradnja prvog sovjetskog podvodnog atomskog vozila K-3, koji je kasnije dobio ime Lenjinski komsomol, počela je septembra 1955 godine.

„Naš odgovor“ „Nautilusu“ porinut je 9. oktobra 1957. godine, a prvi izlazak na more sa nuklearnim energetskim uređajem dogodio se 4. jula 1958. godine.

Sovjetski Savez je računao na forsiranje razvoja podvodne flote praktično odmah posle Drugog svetskog rata, sagradivši pedesetih godina više od 250 dizel podmornica. Zemlja je prevazišla prvobitno zaostajanje za Američkom ratnom mornaricom u veličini nuklearne flote prilično brzo već početkom sedamdesetih. Od tada nuklearne podmornice gradi Velika Britanija, Francuska, odgovarajuće razrade vrši Kina, ali trku predvode SAD i SSSR. Zaostajući za SAD po mogućnostima opreme i niskoj buci, sovjetske podmornice su bile brže i imale veću dubinu uronuća. Snažnije i raznovrsnije naoružanje. Poslednji faktor uzrokovan je strateškim balansom snaga, na podmornici je glavni akcenat stavljen na borbu sa grupama nosača aviona Američke mornarice, što objašanjava masovnu izgradnju podvodnih krstarica sa krstarećim raketama i prednost u građenju raketa, koje se lansiraju pod vodom. Najvažniju snagu čine nosači balističkih raketa, koje su postale neodvojiv deo nuklearne trijade.

kliknuti za uvećanje



Danas ruska nuklearna podvodna flota i dalje predstavlja jedan od glavnih elemenata strateškog odvraćanja. U perspektivnoj strukturi Ratne mornarice očekuje se da se odvraćanje ostvaruje ne samo na račun razvoja strateških nosača raketa, nego i uz pomoć višenamenskih podmornica, nosača krstarećih raketa velikog dometa.

Prva podmornica tog tipa K-329 «Severodvinsk» ušla je u sastav flote krajem 2013 godine. Njeno naoružanje, 10 torpednih cevi i do 32 krstareće rakete na osam univerzalnih lansirnih uređaja, omogućava pogađanje kako podmornica, tako i brodova na vodi, kao i nanošenje udara po kopnenim ciljevima na velikoj udaljenosti od obale. Takve podmornice lakše se koriste u lokalnim sukobima. Istovremeno one su dobro oružje za globalni nuklearni rat, za odvraćanje za koje su i stvorene.

Ilija Kramnik,