Grešio sam, žao mi je

Od 83 poslanika koji su pre skoro sedamnaest godina proglasili Republiku Srpsku, Milorad Dodik je jedini do danas ostao u takozvanoj visokoj politici i ima, po vlastitom priznanju, nameru još dugo da ostane u njoj. Jedan je od devet ljudi koji su u kratkoj istoriji Republike Srpske bili njeni premijeri, ali je jedini koji je tri puta u parlamentu biran na tu poziciju. Kad se saberu svi njegovi mandati, premijer je skoro šest godina, što je više od trećine ukupnog postojanja Republike Srpske.
Za one koji vole brojke, možda samo još podatak da je poverenje biračkog tela u njega i njegov SNSD u svih pet posleratnih parlamentarnih izbora stalno raslo – u prvim dva poslanika, u poslednjim polovina parlamenta. Prošao je različite faze ili, preciznije, različito su ga doživljavali. Tako se svojevremeno u Sarajevu govorilo o “najrazumnijem srpskom političaru”, da bi danas preovladavalo mišljenje da su se u njemu istovremeno politički reinkarnirali Milošević i Karadžić. Svojevremeno je Medlin Olbrajt u njemu videla “dašak svežeg vetra”, a danas Rafi Gregorijan “čoveka koji treba da potraži psihijatra”.

Nakon poslednjeg povratka na vlast zaustavio je svaki prenos nadležnosti sa entiteta na nivo BiH, zauzeo poziciju izvornog Dejtona, i time mnogo rasrdio međunarodnu upravu. U takvoj atmosferi sumnjiče ga za sve što radi. Najozbiljnije optužbe su da je korumpiran, da je bilo kriminala prilikom izgradnje kompleksa u kojem je sedište vlade i njenih institucija, kao i u izgradnji autoputa Banja Luka – Gradiška. On sam govori da ga žele zaustaviti jer je presekao koncepciju po kojoj je tihom primenom Dejtona trebalo obesmisliti Republiku Srpsku i napraviti BiH po meri Sarajeva i “ko zna koga sve još“. Nije, kaže, protiv kontrole svih poslova koji su urađeni, ali ne dozvoljava da to radi Sarajevo, već institucije RS: “Sve smo radili u skladu sa zakonom, nema tu kriminala, nema korupcije. Optužbe su došle tako što se prvo u Sarajevu izvršila medijska priprema, pa se onda javile neke kvazinezavisne i marginalne ličnosti iz RS, pa se uključili ti neki ljudi iz međunarodne zajednice i onda su aktivirane te institucije sa nivoa BiH i mi smo se suprotstavili, ali samo činjenici da Tužilaštvo i Sud BiH nemaju nadležnost za takvu vrstu optužbi. Oni sad to iskrivljuju tvrdeći da mi nešto tajimo, da smo se prepali. Mi samo branimo principijelnu stvar”.

Oni vas sumnjiče za kriminal i korupciju, a vi ste protiv njih (zamenik visokog predstavnika Gregorijan, grupa stranih tužilaca i sudija, neki novinari...) već podneli krivičnu prijavu i to za “zločinačko udruživanje protiv RS...” .
- Druge formulacije nismo imali, jer to je jedina formulacija koja stoji u zakonu kada je reč o nadležnosti Suda BiH. Za razliku od nas, oni su podneli prijavu protiv N.N. lica i formalnopravno taj sud za takva dela nema nadležnost. Dakle, tu je reč o jednoj čistoj političkoj konstrukciji po kojoj treba zaustaviti Dodika i njegovu političku opciju. Pokušaj političke odmazde preko tog suda, baš onako kako su uradili sa Mirkom Šarovićem, Mladenom Ivanićem, Draganom Čovićem...

Ako je tako, koji bi, po vama, mogli biti motivi za to?
- Pa, mi smo zaustavili tu tihu reviziju Dejtona koja je trajala godinama i koja je bila na štetu Republike Srpske. Međunarodna zajednica je vršila prisilu tako što visoki predstavnik nametne zakon, a onda se pritišću skupštinski i drugi organi da se to usvoji i onda se izgubi ta priča da je neko nešto nametnuo. Naravno, svi smo mi – sve političke opcije, svako u svom vremenu – u tome učestvovali jer je prisila bila velika. Danas mi je žao, grešio sam što sam u nekom vremenu i sam u tome učestvovao. Ali, pripadao sam onim koji su imali uverenja da treba da gradimo neki projekat koji je moguć. Danas vidim da je to bilo samo otimanje nadležnosti od Republike Srpske, a oteto je čak 64 nadležnosti. Visoki predstavnik je nametnuo više od 380 zakona i samo mali broj se odnosi na entitetska ovlašćenja, a sve drugo na transfer nadležnosti sa entiteta na nivo BiH. Nisam paranoik, ali neko je svesno raspakovao taj dejtonski paket na štetu RS, na kraju je ona trebalo da ostane prazna ljuštura koja ima samo ime i prezime, a možda ni to. Kada smo se suprotstavili i prekinuli tu praksu, došle su ove optužbe o kojima govorite.

Ko hoće tu drugačiju, preoblikovanu BiH u odnosu na dejtonsku konstrukciju – svet ili Sarajevo, ili i jedni i drugi?
- Pre svega, Sarajevo. Podsećam da smo posle rata imali Dejton kao dobar balans. Na nivou BiH su bila samo tri ministarstva i promovisan je princip, kojem se ništa ne može zameriti, da se na nivou BiH moramo dogovarati. Stranci su ovde došli i dolaze još sa predrasudama da su Srbi glavni krivci i da u krajnjem treba da budu kažnjeni. Naša glupost je što smo pristali na tu poziciju i počeli smo gubiti jednu po jednu nadležnost. Sada vidim da neki koji su ovde u ime međunarodne zajednice upravljali pišu memoare i govore kako su bili iznenađeni kako su Srbi lako pristajali na “reforme” i tako, recimo, izgubili odbranu. Te gluposti više nemamo nameru praviti.

Šta je presudno uticalo na promenu tog kursa?
- Pa, Srbima su se dogodile, možda apsurdno zvuči, dve dobre stvari – Pedi Ešdaun i Haris Silajdžić. Osvestili su nas. Ovaj prvi je bukvalno silom provodio to što on zove reformama. U mnogo čemu je uspeo, ali toliko je zahtevao ujedinjavanje policije da smo mi u jednom trenutku rekli da to više ne može: “Dosta smo od vas dobili batina da više nijedna nova ne boli, možete udarati koliko god hoćete, ali našu volju dobiti nećete”. Ešdaun je već odavno otišao, a i u međunarodnoj zajednici je sazrelo uverenje da je taj zahtev o ujedinjenju policija bio nepotreban. Povratkom na političku scenu Silajdžić nas je otreznio zahtevima i povratkom na rigidnu politiku Alije Izetbegovića po kojoj je, bukvalno, trebalo da nestanemo. I sad smo tu gde jesmo.

Ali, i dalje postoje te priče o neophodnim reformama u BiH.
- Ne sporim ja potrebu da se mi u BiH moramo dogovarati, ali ako to podrazumeva samo prenos nadležnosti iz Banje Luke u Sarajevo, od toga nema ništa. Na mom stolu u ovom trenutku je najmanje dvadeset zahteva za novi prenos nadležnosti i – ništa od toga neće biti. I to će dovesti, znam već, do novih zapleta. Ali, razloge treba tražiti i u činjenici da je BiH napravljena mimo logike koja je važila prilikom raspada Jugoslavije. Dominantan je bio proces nacionalne homogenizacije i tako su nastale te nove nezavisne države, a ovde je ostao taj princip na kojem je počivala Jugoslavija, ostala je, dakle, Jugoslavija u malom. Imajući to u vidu, u Dejtonu je, verovatno, i bilo predviđeno tako malo zajedničkih funkcija. Sad se to hoće promeniti i mi imamo problem. Ne mogu prorokovati, ali kako će sve završiti vrlo je neizvesno. U svakom slučaju, mi u RS se ne bavimo nekakvim secesionističkim poslovima, ali niko od nas ne može zahtevati da se više odričemo svojih u Dejtonu dobijenih nadležnosti. Druga je stvar što neko, ko je zlurad, u takvoj našoj poziciji vidi da mi razbijamo BiH. To više govori o njima nego o nama.

Upravo predsednik Hrvatske, Stjepan Mesić, sve češće vas optužuje da razbijate BiH. Gde je nesporazum sa njim?
- On se poziva na nekakav strah Zapada od stvaranja islamske zemlje ukoliko bi se BiH raspala. Ali, ja mislim da su njegovi motivi ipak nešto drugačiji. On tako odvraća pažnju od Hrvatske koja je izvršila etničko čišćenje Srba i koja ima najrigidniji sistem vezan za povratak, u kome se povratak gotovo i ne dešava i u kome se od ljudi otima imovina i ostale stvari. Samo u RS je u ovom trenutku 56.000 Srba iz Hrvatske koji se tamo ne mogu vratiti. Dalje, Mesiću smeta i sve uspešnija RS. Čak sam nedavno na jednoj njihovoj televiziji video i kako jedan tamošnji univerzitetski profesor objašnjava kako je naš model izgradnje autoputeva bolji od njihovog.

Da se vratimo najjačem američkom čoveku ovde, zameniku visokog predstavnika Rafiju Gregorijanu. U ozbiljnom ste sukobu, čak ste ga i tužili. Da li taj sukob doživljavate kao lični, ili ipak on samo revnosno provodi naloge svoje vlade?
- Amerika je velika zemlja i ima neke svoje interese i ovde. Ali, i Gregorijan ima neke svoje interese. Wemu je ovde lepo, ima dobru apanažu, zemlja je sa bezbednosnog aspekta sigurna, ovde se i oženio, odgovara mu da stalno problematizuje situaciju i svoj ostanak što više produži. Osladilo mu se i da je važan, bitan, tako da imamo kombinaciju američke zvanične politike i njegovih ličnih poriva. Uostalom, tamo je na najzvaničnijim mestima obmanjivao kako mi štampamo listiće za referendum. Ja ću ovde ostati, a on će vrlo brzo, naglašavam, vrlo brzo morati da ode, jer se upetljao u jedan koncept po kojem Sarajevo treba da eksploatiše Banju Luku.

Angažovali ste jednu američku advokatsku kancelariju, “Djuj i Lebef”, da zastupa interese Vlade RS. To vam međunarodna uprava mnogo zamera. Kako je do toga došlo?
- Pa, sve vlade u svetu to imaju. Ta advokatska kancelarija je u nekoliko velikih procesa zastupala američku vladu, dakle – vrlo su ozbiljni. E, sad nam kažu: pa ne možete vi da angažujete stranu advokatsku kancelariju, a istovremeno mi smo zemlja gde su stranci tužioci i advokati. Kako to može, a ovo ne može. Smešno. Dakle, oni nam izgrađuju pravosudni sistem potpuno odvojen od društva, nisam rekao zavisan od politike i izvršne vlasti, već od društva, a onda se čude što taj sistem gubi poverenje javnosti. Kako se, ipak, neke procedure moraju poštovati, mi nećemo u parlamentu BiH glasati da se tim stranim tužiocima i sudijama produži mandat, koji im ističe krajem iduće godine.

Kad smo kod toga, kako uopšte vidite ulogu međunarodne zajednice ovde. Ima li kakvih signala iz sveta, dokle, ostaje OHR, i kakav je tu oficijelni stav Republike Srpske?
- Kako vreme protiče postaje jasno da se baš ne može staviti znak jednakosti između OHR-a i visokog predstavnika. U toj kancelariji radi i nekoliko stotina lokalnih ljudi iz Sarajeva, sve manje stranaca, i oni misle da su stvarni vladari BiH. Evo jedan primer: kad sam se u februaru 2006. godine vratio u vladu, zatekao sam praksu da se uoči svake sednice svi pripremljeni materijali moraju poslati u OHR i onda oni odlučuju šta može ići i kako se može odlučivati. Odmah sam prekinuo tu praksu, nemam nikakvih tajni, ali, pobogu, reč je o elementarnom dignitetu. Tada su počeli prvi problemi, ali nisam pristao na ponižavajući položaj. To samo kao ilustracija. Ne znam dokle će ostati, ali znam da više ni njima nećemo dozvoliti da rade ono što im Dejton nije predvideo.

Na unutrašnjem planu gotovo da nemate ozbiljnije konkurencije, opozicija je prilično pasivizovana, pa su neki nedavnu najavu da se bivši predsednik Republike Srpske Dragan Čavić vraća na političku scenu i formira novu političku partiju doživeli kako “kreiranje alternative Dodiku”. Šta vi kažete na to?
- Neka mu je sa srećom, to je njegov lični izbor, mislim da je izabrao veoma težak put pravljenja nove partije i još ne mogu da prepoznam političke konture toga. Smatram da je to samo dokaz da SDS kao velika politička partija u prošlosti više i nije tako velika. Ja sam za političku utakmicu, niko tu nije viška, a naše analize pokazuju da će SNSD dobiti i naredne redovne parlamentarne izbore koji su 2010. godine i da će ova politička opcija nastaviti da ostvaruje svoj koncept.

Kažu da vam u delu međunarodne uprave i nekim zapadnim ambasadama zameraju što ste doveli Ruse kao velike investitore u Republiku Srpsku. Knjiže vas, tvrde obavešteni, kao rusofila!?
- Otkud znam šta mi sve zameraju, ali i meni su kazali da me neki tako knjiže. Moj odgovor je bio da me mogu knjižiti samo u Republiku Srpsku i u srpski narod. A što se tiče investiranja u Republici Srpskoj, vrata su otvorena kompanijama iz celog sveta. Sa Rusima smo upravo imali veoma uspelu privatizaciju naftnog sektora, za razliku od nekih zapadnih kompanija sa kojima smo imali veoma negativno i neugodno iskustvo. Mnogi od njih su tražili da kupe neko naše ogromno bogatstvo za jedan evro, smatrajući, valjda, da smo mi nedostojni, da uopšte ne znamo da upravljamo, kao samo oni to znaju. Znate, kada vam nude jedan evro, onda je to jedna potcenjivačka stvar.

Da se vratimo ovoj ruskoj investiciji – nedavno je proradila i gotovo otpisana Rafinerija nafte u Brodu.
- To je to veoma, veoma pozitivno iskustvo sa Rusima. Sve obaveze iz ugovora su ispoštovali. Mi smo imali tu rafineriju koja nije radila godinama, devastirana u ratu i posle njega. Bilo je nekoliko karikaturalnih pokušaja da proradi, ali sve bez uspeha. Sada je to trajno rešeno. Ruski partner je do sada ukupno uložio oko 300 miliona evra, sve obaveze iz ugovora su ispoštivali. Platili su državno vlasništvo u rafineriji 126 miliona evra, onda 72 miliona za izmirenje ranijih komercijalnih obaveza rafinerije, zatim su uložili u osposobljavanje zapuštenih postrojenja. Uz sve ovo, reprogramirali smo obaveze koje rafinerija duguje Vladi RS za neplaćene poreze i doprinose. Obično su takve stvari vlade u regiji trajno otpisivale, a ovde nije tako. Dalje, Rusi imaju nameru da ulažu u proširenje proizvodnje rafinerije tako da se može očekivati još više radnih mesta. Dakle, baš jedno pozitivno iskustvo.
Ali, samo sedam dana nakon što je rafinerija proradila, ovde se javiše neki koji tvrde kako nas Rusi već pokradoše, ali to je deo nečega što se slobodno može nazvati specijalnim ratom. Što se rusofilstva tiče, ja, naravno, ne krijem da volim taj ruski napredak, ali volim i mnoge stvari na Zapadu. Na kraju, ima milion stvari u Americi koje se meni dopadaju, ali mi se ne sviđa sila koju pokušavaju da nametnu u politici, čak i kod najbizarnijih stvari koje se njih uopšte ne tiču na ovom prostoru. Ali, oni su takvi kakvi jesu i onda, s vremena na vreme, imamo problem. I pored toga, mi imamo odličnu saradnju sa nekoliko američkih kompanija.

Optužuju vas čak i za ekonomski secesionizam u BiH, kako vi to razumete?
- Po zakonu o vladi ja sam odgovoran za najbolji rad u korist RS. Kako to ko vidi to je njegova stvar, ali ne želim da propustim nijednu dobru priliku za RS, nemam nameru da bilo koga čekam, jer mislim da smo već dovoljno napaćeni i kažnjeni kroz donatorski proces. Tako je od 5,6 milijardi donatorske pomoći Republici Srpskoj pripala milijarda, a sve ostalo Federaciji. To je ono zvanično, a nezvanično situacija je još mnogo gora. Zbog toga smo samo do pre dve godine imali situaciju da je prosečna penzija u Federaciji bila dvostruko veća nego u RS, taj odnos je bio i kod prosečne plate. Moja vlada je krenula ofanzivno sa nizom mera i već danas imamo situaciju da su penzije izjednačene, a prosečna plata u Republici Srpskoj je veća nego u Federaciji. Sve je to još nedovoljno da bismo imali razloga za zadovoljstvo, ali mi smo krenuli i nemamo nameru stati. Niko pre nije govorio – pomozite Republici Srpskoj, a sad im smeta ova situacija, kao da mi radimo protiv nekog.

U setu zamerki su i one da ne pravite jedinstven ekonomski ambijent u BiH, o čemu je tu reč?
- E, da, imamo ubedljivo najjeftiniju struju u regionu, imamo najnižu stopu poreza na plate, koja je osam odsto, poreza na dobit – deset odsto, u Hrvatskoj je, recimo, trideset odsto, u zemljama EU čak i do četrdeset odsto. Imamo i najniže doprinose na plate u regionu. Takav ambijent je donio to da je čak 380 pravnih subjekata iz Federacije registrovalo svoju delatnost u RS i to samo zbog povoljnijih uslova. Neko to razume da mi tako radimo da bismo nekom napakostili. Nije reč o tome, već samo o želji da privučemo što više investitora.

Ima li Republika Srpska nekakav svoj odgovor na svetsku ekonomsku krizu?
- Naravno, to je kompleksan niz mera koje povlačimo i koje pripremamo. Trenutno stvari stoje ovako: prvo, imamo stabilan budžet i to će se održati, drugo, imamo stabilnu političku situaciju, što je, ipak, preduslov ekonomske i socijalne stabilnosti i, treće, RS nema snažne socijalne pritiske – imamo, naravno, socijalne probleme, ali nemamo socijalne pritiske koji bi mogli destabilizovati opšte prilike.
Ako je prvi signal te svetske krize da ima manje mogućnosti da nabavite novac, za Republiku Srpsku je to bilo i ranije. Za razliku od gotovo svih u okruženju, mi u ovom trenutku imamo milijardu dolara svog vlastitog novca, od privatizacije, tako da nismo usmereni po svaku cenu na svetska finansijska tržišta. Preko Investiciono-razvojne banke taj novac usmeravamo za javne radove, znači u infrastrukturu, i podršku zapošljavanju. Tu imamo jasan plan koji je počeo da se realizuje i trajaće naredne dve godine.
Dalje, okrenuli smo se vlastitim komparativnim prednostima. Tu je, pre svega, energetika. Mi danas izvozimo oko 80 miliona evra struje i to nam daje mogućnost da u unutrašnjoj potrošnji držimo veoma niske cene, ubedljivo najniže na prostoru bivše Jugoslavije. Imamo mogućnost izgradnje novih elektrana na Drini i Vrbasu i priličnu zainteresovanost stranih investitora.
Druga oblast gde vidimo šansu je šumarstvo i drvoprerada. Zajedno sa Vladom Federacije krećemo u osetnije oporezivanje izvoza balvana, tako da u toj oblasti postane mnogo unosnija prerada i to bi trebalo doneti nova radna mesta. Za poljoprivredu smo iz budžeta, za tri godine, povećali izdvajanja tri i po puta, ali to je još nedovoljno. Za podršku prehrambenoj industriji već smo pripremili 35 miliona i računamo da bi to moglo privući inostrane investitore.
Možda će najbrže efekte dati investiranje u infrastrukturu. Sa austrijskom kompanijom “Štrabag” potpisali smo ugovore o gradnji mreže autoputeva i već polovinom iduće godine kreće izgradnja autoputa Banja Luka – Doboj, vredna skoro pola milijarde evra. Model je koncesija, a Austrijanci će u velikoj meri angažovati našu domaću operativu i to će se vidno pozitivno odraziti na naše domaće ekonomske prilike. Eto, to su samo neki od naših odgovora na to što se zove svetska ekonomska kriza.

(Razgovarao: Branislav Božić)