PRIČA IZ DNEVNIKA JEDNE DAME - GOSPODIN SAVRŠENI I ALARMI MOJE DUŠE IX deo

Bila sam najbolja u izbegavanju i onoga što zaista želim. Kada bi me neko pitao zašto sam to radila sebi ne bih ni ja sama znala. Možda je to zapravo strah od straha, ali ne kao klasičan oblik panike, već, samo strah od emocija. Bojažljivo sam bežala od toga ali kada bih se pogledala u ogledalo znala sam, i imala šta da vidim u sebi i o sebi. Mada, možda je i pomalo zavladao taj momenat modernog zabavljanja kog sam se i sama gnušila, uprkos tome što sam bila prva u redu kada se odbijalo nešto što i nije u duhu mog vaspitanja. Danas, zaključujem da mnogi ne cene a ni ne znaju šta znači zavoleti nekog. Ubedila bih vas u to onog trenutka kad biste imali ciljnu grupu svojih ispitanika. Sve to NE.

Šokirala sam se njegovim pitanjem “upoznati njegove roditelje“ koje je izgovorio onako spontano suptilno sa onim krajičkom osmeha na kraju usana, a ustvari jako sam to želela. Pomislila sam da ako pristanem biću u njegovim očima kao neko ko je IZUZETNO bio željan ljubavi i pažnje, ili neko ko jedva čeka da uroni u nečiji život,  neko ko okupira nečiju auru. I jesam bila željna ljubavi a i pažnje. Iskrenu pažnju sam dobijala samo od svojih roditelja i prijtelja i brata. Vreme je bilo da nekome otvorim srce. Zapravo taj moj stav PRAVITI SE KUČKA je bio pogrešan od samog početka kao i niz misli koji se ređao iza toga. To i nije bio stav  “Dobro veče ja sam kučka“ to je više bilo plašim se da te zavolim a već te volim. To znam ali neću da priznam ni sebi a kamoli tebi. Taj zaleđeni sled misli u sred doba letnjih odmora. Ja sam dama preterivanja. Karljica unutrašnje drame. Uglavnom trebalo je da radim kako mislim i želim, što treba da radi svaka sigurna devojka, tako bi me on i upoznao, ovo jesam bila ja ali zapravo i nisam. Po difoltu odgovori, po navici bežanje, a već sam zavolela tog čoveka a da toga nisam ni bila svesna. Ako bismo pričali o mom samopouzdanju imam ga toliko, da mogu da ga delim. U ovom slučaju je izuzeto ovo navedeno. Slučaj ALARM u mojoj duši.

Dok smo tako sedeli na njegovoj terasi, on, moja začuđena faca ,moji odgovori i ja bilo mi je zaista prijatno. Sunce, osmeh posle neprospavane noći, i taj neki znak pitanja kao da nas je mučilo nešto. Mene to da sam sada već ubeđena da volim ovu osobu, već juče to nisam znala. Bar ne u ovoj meri. Otkad to uopšte i postoji mera za ljubav. Njegove misli nažalost nisam znala da čitam. Delovali smo kao Savršen par. Priznajem da sam se ja i dalje pitala šta će ovakav čovek sam. Sada je sa mnom, ali kako je uopšte došlo do toga da je sam bio pre toga . Sve ove burne misli, uh, sve je  bilo veoma razdvojeno i nekako nikako nije išlo jedno s drugim.

Posle gomile rečenica VAN-SVAKE-PAMETI videla sam nažalost da sam pogrešila. To mi nije prvi put, mislim u ulozi razlaza onoga što zaista želim i onoga što izgovaram. Bilo je već kasno da greškama kažem nazad. „ Ne znam, kako si zamislio da idemo kod tvojih roditelja nenajavljeno, uz to ja sam u haljini, kratkoj, prekratkoj za takvu posetu (javila se svetica u meni) odmah posle ovih glupih izgovora videla sam da se i njemu nije svideo odgovor, pa je rekao samo sam hteo da vidim kako ćeš reagovati.“ Osetila sam se šta mislite kako i koliko i zašto i takva za ime svega? Da li biste ikad ovako odgovorili na neko sasvim normalno pitanje?!



Kao da bih u tom trenutku zamolila da moje postojanje nestane, da se teleportujem u drugu dimenziju, ili prosto me nema. Bila sam sada zaista besna na sebe. Kako je i uopšte taj čovek mogao da dopre do mene kad on nije mene ni poznavao onakvu kakva ja jesam, jer ja ovo nisam. Nisam mu ni davala šansu. Uporno sam bila jedna čelična dama. Budućnost moja se menja, ja nikako, emocije me zarobe, kao da mi ne daju da dišem, nekako je to postajao problem. Problem u meni. Sutradan je bio taj dan kada je to putovanje trebalo da se ostvari, knedla se stvarala u grlu, a ja zapravo nisam znala ni da je moguća. A ni da postoji.

Dovezao me kući i otišao kod roditelja, na taj ručak, kome sam mogla i ja bez ikakvih pogovora i izgovora da prisustvujem.Ušla sam u kuću, u svoj iznajmljeni stan. Bilo je jako vruće. Klimu sam uključivala i isključivala naizmenično. Pitam se zašto sam takva. I zašto naprosto ne mogu da se prepustim i uživam u svom prelepom gnezdu. Ja sam non stop sebe ispitivala i preispitivala, bojala se to je bilo zaista isrpljujuće. Ja sam neko ko je zaista uspešan u svemu sem u sukobu sa svojim emocijama. Čim se pojave nastaje neka vrsta brige doduše ni oko čega. Gušila sam svaki lep trenutak tim svojim unutrašnjim alarmima i nastupima. Uz to, preterano sam bila zbunjena oko tog puta. Možda posle njega bude sve drugačije. Zašto uopšte mora da ide bilo gde bez mene.

Bacila sam se na krevet razmišljajući o mnogim životnim dramama u obliku ljubavi. To je bila drama koja je zauzimala ljubavni epilog sa porazima  koji su me samo oplemenili novim iskustvom ali i traumama kojih sam bila itekako svesna. Ta svesnost ne znam da li je oplemenjivala moj intelekt ili me bacala još više na litice i staklene nožice ljubavi. U prošlosti se desilo jednom da mi srce bude jako slomljeno. Kažem jednom a bilo je više puta, ali taj prvi put zna da zaboli, itekako. Ta bol nije kao grip, ili neka druga bolest, tad boluje duša zajedno sa telom. Tada boluje um, boluje osmeh u bolu prošlosti.  Tako je bilo mlado a tako već rasparčano u komade moje maleno srce. To nikako nije razlog da se oseti slabost i da se ne očvrsne tamo gde smo najranjiviji. To je bila moja bolna tačka. Duša. Sećam se da sam sa devetnaest godina već znala koliko boli duša. To je taj osećaj kada vas ništa ne boli ali vam se telo raspada i taj bol je neopisiv. Taj Bol je intenzivan i onda sam od sebe ne nestane već se smesti tu negde oko duše i nađe svoj kutak i tako ukoliko ste uspeli da ga samo zaboravite ali ne prebolite onda se on javlja svaki puta kada neko pokuša da vam okupira dušu zajedno sa telom. Ja sam mislila da sam ga pobedila. On je ona mala rupa moje slabosti, slabosti koja se ugasila ali postoji još tu u meni.

Nisam htela sebi da priznam koliko mi je bilo teško što se rastajemo On i ja... Ali to je samo na nekoliko dana, koliko god pokušavala da ubedim sebe, nije mi polazilo za rukom. Čista ljubav dolazi pravo iz centra srca. I ovo je s moje strane bio takav doživljaj. Sad već vidim koliko mi je ta neprimetna stalna bliskost ovog čoveka dok me osvajao prošla neprimetno. To je sve zbog ove lude glave, i svih pitanja i potpitanja. Zaplakala sam.

Gospođica Čelična plače. Ovo je već za najavu nabujalih reka jezera i svih vodenih prostranstava. Ja plačem. I ne snalazim se ni u ovome. Kada me on pozvao i prekinuo plač, čulo se ono : „Ti plačeš“ i muk i sa moje strane i sa njegove. Na to se nadovezalo moje „Pa, ti ideš, naravno da ne plačem, ovaj, malo sam se rastužila, dolažiš večeras do mene?, ono što je bilo neočekivano jeste njegovo -Čujemo se posle.“ Novonastala situacija je doprinelo tome da histerično i nemoćno briznem u veći plač, ne zbog njegovog odgovora već zbog sebe. Ja možda ne znam kako se zapravo voli. Gde se izgubio moj kompas ljubavi, i zašto ga nema?!

Tog trenutka sam sela i napisala pismo koje mu nikada neću ni dati, ali neka neke misli ostanu na papiru:
 
„Ne znam da li ovako treba, ali imala sam želju, neka spontanost i ta želja pobede. Priznajem tri stvari,  PLAŠIM SE ovog osećanja, ovog puta, ovih dana, ali se ne plašim skroz jer si ti tu, i ti si u pitanju. Pokrenuo si u meni nešto što je bilo mirno, možda je to privid ili zabluda, strašno je, ali lepo, možda je i nestvarno ali je lepo... Dao si mi najlepši nadimak na svetu, hvala ti. Znaš, moj svet nije loš, koliko god ja delovala opasno i nekako sputano, ja ne živim u lošem svetu, moje oči, moje uši, moje usne, moje telo, moje srce ne znaju za loše u svetu ljubavi. U tebi sam videla deo sebe, ti pomalo imaš tu neku misteriznu barijeru koju ja ponekad osećam, imam je i ja, ali opet želim da idem čistog srca do tvoje duše. Uprkos tome što su oluje rušile moj kutak, nikada ga nisu srušile, u njemu ima mesto za tebe, iskreno je, tvoje je, ako ga želiš.“ (original pisma je napisan u julu 2007.)

Svi tekstovi su delo autora
Ivana Matijević