Ana FILIMONOVA Specijalna operacija likvidacije Srpske radikalne stranke

U savremenoj Srbiji političke snage su podeljene u dva bloka: patriotski i proevropski. Prvi sebe deklariše kao alternativu globalizmu, a drugi čini prozapadno orijentisan establišment. Patriotski blok, strada zbog odsustva jedinstva, ali u prvi plan ističe borbu protiv nacionalne poniženosti srpskog naroda (odvajanje Kosova), ne prihvata EU, koja stavlja Srbiju u potčinjen položaj i jasno ističe za Srbe aktuelne političke i socijalno-ekonomske probleme.Posle parlamentarnnih izbora 11 maja 2008 g. front opozicionih snaga, predstavljen jednom (najbrojnijom i najjačom) Srpskom radikalnom strankom, bio je ojačan koalicijom Demokratska stranka Srbije - Nova Srbija V.Koštunica (DPS – NS). Opozicioni front, istupajući protiv otcepljenja Kosova i potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) s EU okupio je ukupno 108 poslanika (od 250) u Skupštini Srbije.
     
     Perspektiva ujedinjenja snaga V.Koštunice i V.Šešelja – realna i više nego ozbiljna opasnost za evroatlantsku vlast B.Tadića, i za Zapad. Formiranje režimski kontrolisane vlade u leto 2008 godine dovelo je do divovskih napora vlasti da na svoji stranu prevedu lidera Socijalističke partije Srbije (SPS) I.Dačića, koji je sa 20 mandata, stečenih na izborima, tada stao na stranu «evrodemokrata» (t.j. bio pušten do «kolača vlasti»), dovodeći tako sam SPS do političke smrti. Ali vladajuća koalicija nije jednorodna, ona uključuje u sebe različito orijentisane snage čak s protivrečnim interesima.
     
     Osim toga, vladajućoj koaliciji nedostaje strategija nacionalno-državnog razvoja, nju u celini zamenjuje propaganda, zasnovana na jednom-jedinom, ali krajnje efektivnom metodu - zastrašivanju sopstvenog stanovništva izolacijom i sankcijama u slučaju skretanja sa evropskog puta.Mega-informacionoj moći prorežimskih medija pridružuju se napori različitih «nevladinih organizacija», koje formiraju i uvode novi model nacionalne ideologije – srbofobni šovinizam. Ta ideologija je intenzivno podržana od strane mas-medijske, poslovno-birokratske (u velikoj većini korumpirane) i političke «elite», a takođe delimično i predstavnicima inteligencije i kulturnih radnika, opredeljenih prozapadno. Aktiviranje antinacionalnih napora dela elite izazvani su jačanjem simpatija srpskog društva prema Rusiji, tako da je režimu neokolonijalne vlasti potrebno stvoriti «novu Srbiju», u kojoj će biti što više prozapadnih stranaka i glasača dok su proruski nepoželjni.
     
     «Problem» jačanja opozicionog fronta na unutrašnjem planu, dobio je za vladajući režim i spoljašnji aspekt. Sa jedne strane, u Haškom tribunalu totalno se razotkriva proces protiv V.Šešelja. Sa druge strane geopolitički projekat raščlanjavanja Srbije nije završen, posle Kosova došla je faza otcepljenja Vojvodine. Praktično izraženo u – nedavnom donošenju «statuta Vojvodine», koji vodi ka federalizaciji Srbije sa perspektivom njene transformacije u tročlanu državu. Glavni grad jednog dela će biti Beograd, drugog – Novi Sad, a treći će ostati pod okupacijom NATO snaga i albanskih kriminalno-terorističkih struktura.
     
     Zbog takve slike, i vladajućem marionetskom režimu i njegovim pokroviteljima je potrebna i zvučna i dimna zavesa za odvlačenje pažnje od unutrašnjeg faktora u velikom stepenu kao i likvidacija rastuće od strane opozicije opasnosti promene ravnoteže snaga na političkoj sceni Srbije. Udar na Srpsku radikalnu stranku je predstavljao način za rešavanje svih navedenih«problema» vlasti.
     
     I T.Nikolić je doneo rešenje odlukom o podršci Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju EU (protiv volje Šešelja i uz pokriće da se vlasti saglase da potpišu neke «uslove», po kojima će sporazum tretirati Kosovo u sastavu Srbije – ti «uslovi» su pravno neosnovani). To je bio formalni razlog raskola. Pri tome Nikolić nije upotrebio neki prikladan predlog za svoj izlazak iz stranke(objasnivši to npr. idejnim razmimoilaženjem sa Šešeljom), nego, naprotiv, potrudio se da što više skandal oko razlaza raširi u medijima. Uz to, uništio je blanko ostavke iz stranke, poveo sa sobom 20 poslanika (po nekim izjavama, ili potkupljenih, ili podvrgnutih iznudama i pretnjama), veoma brzo je oformio novu stranku, za koju su odmah «pronađeni» finansijska sredstva i prostor (u centru Beograda).
     
     Primetno je da je Nikolić «iznenada» zadobio blagonaklonost medija. Ranije jedinstvena, SRS nikada nije spadala u «miljenike» medija,a protiv nje su koristila sva propagandna moć medija potčinjenih okupacionom režimu. Pri kraju su zastrašivali javnost «propagandističkim potezima» tipa utvrđivanja da su radikali šovinisti, fašisti i sl. Sada su se karakteristike Nikolića promenile: njegova grupacija se naziva «civilizovanom», «tolerantnom» i «evropski orijentisanom» (primećujemo samo da su uslovi za uključivanje Srbije u «civilizovanu i tolerantnu» evropsku porodicu isporučivanje generala R.Mladića i lidera hrvatskih Srba G.Hadžića, a takođe i priznavanje nezavisnosti Kosova). Prozapadni mediji – «Blic», «Danas», «Dnevnik», «RTV B-92» i dr. su se momentalno usmerili ne na razlaz između Nikolića i Šešelja povodom potpisivanja SSP, nego na demonizaciju V.Šešelja. Informacioni resursi podređeni režimu, horski, istovremeno predstavljaju lidera SRS kao «despota-ugnjetavača», «eksploatatora umnog, korektnog i sposobnog za kompromise» T.Nikolića.
     
     Sada se propagandni točak okrenuo na stranu Nikolića, kojem se pripisuju svi uspesi partije. Mitologija se zasniva na formuli «umni i smireni Nikolić je razvio i doveo do neočekivanog uspeha Radikalnu stranku koji ni pri kakvim uslovima ne bi ostvarila sa Šeešeljem.». Ipak poledaćemo činjenice:
     
     PARLAMENTRNI IZBORI: SRS je završila organizacione aktivnosti u februaru 1991 g., i na parlamentarnim izborima u Srbiji 1992 g. ona je odmah izbila na drugo mesto, osvojivši 1 066 765 glasova (22,58%) - 73 poslaničkih mandata u srpskom parlamentu – Skupštini, prvo mesto je zauzela SPS S.Miloševića - 1 359 086 glasova (28, 77%) - 101 poslanički mandat. V.Šešelj je postao poslanik SRS u Skupštini u junu 1991 g. 1993 g. SRS ponovo zauzima drugo mesto - 595 467 glasova (13, 85%) - 39 mandata, i 1996 g. radikali zadržavaju drugo mesto - 17,75% (SPS – 42,91%). Parlamentarni izbori 1997 g. donose novi uspeh radikala: dobili su 1 162 216 glasova (28,07%) - 82 mandata u Skupštini (rekordni broj za SRS). Partija je ponovo zauzela drugo mesto, iza SPS (koja je dobila 1 418 036 glasova - 34,27% i 110 poslaničkih mandata). Uspesi radikala na izborima su postali tekući košmar na javi za «svetsko društvo». Američki predstavnik na Balkanu Robert Gelbard je tada izjavio da SAD «ni pod kojim uslovima neće sarađivati sa Šešeljom pošto je on fašista»1. Zatim, potsećamo, u martu 1998 g., zbog zaoštravanja situacije u srpskoj pokrajini Kosovo, SRS ulazi u koaliciju sa Socijalističkom partijom Srbije Slobodana Miloševića. Tada od 35 mesta u novoj vladi radikali dobijaju trećinu, takođe i dva od pet vice-premijerskih mesta: jedno – V.Šešelj, drugo – T.Nikolić. Šešelj se zalagao za žestoke mere protiv albanskih separatista. 1999 g. SRS je postala jedina stranka koja je istupila protiv potpisivanja sporazuma sa NATO-om o Kosovu. Nikolić je bio na mesto zamenika premijera Srbije, a krajem 1999 g. postao je zamenik predsednika savezne vlade SRJ. Posle rušenja sa vlasti Slobodana Miloševića u oktobru 2000 g. SRS je ponovo prešla u opoziciju. 2000 g. radikali ponovo zauzimaju drugo mesto - 322 333 glasa (8,60%) i 23 mandata, a 2003 g., kada se V.Šešelj već nekoliko meseci nalazio u Haškom tribunalu (ali je bio nosilac liste radikala) uspeh stranke je bio veći nego ikad: SRS je osvojila 1 008 074 glasa (27,3%), 82 od 250 poslaničkih mandata. Na izborima u januaru 2007 g. za SRS je glasalo 1 153 453 srpskih glasača (29,06%), 81 poslaničko mesto.Kao rezultat poslednjih izbora 11 maja 2008 g. SRS je dobila 1 219 436 glasova (29,46%), 78 mandata (nosilac liste kao i ranije je bio V. Šešelj), pobedu na tim izborima odnela je koalicija «Za evropsku Srbiju» B.Tadića, koja je dobila 1 590 200 glasova (38,42%), 102 mandata; koalicija Demokratska Stranka Srbije – Nova Srbija na čelu sa V.Koštunicom je dobila 480 987 (11,61% glasova) i 30 mandata, Socijalistička Partija Srbije - Partija Ujedinjenih Penzionera Srbije -Jedinstvena Srbija – 313 896 glasova (7,58%) 20 mandata.
     
     
     PREDSEDNIČKI IZBORI: Na predsedničkim izborima useptembru-oktobru 1997 g. Šešelj je u drugom krugu pobedio, osvojivši 1 733 859 glasova (49,10%), porazivši Zorana Lilića (47,92%), mada su izbori proglašeni neuspelim – Centralna izborna komisija je objavila da izlaznost nije dostigla potrebnih 50% za nekoliko stotih procenta. Na izborima u decembru 1997 g. je pobedio M.Milutinović, dobivši 59,31%, Šešelj – 37,54%. Mandat Milutinovića je istekao 2002 godine, ali su u Srbiji sledeći legitimni izbori sprovedeni tek 2004 godine2 . U tom vremenskom intervalu, predsednički izbori su organoizovani 4 puta,ali svaki put su bili neuspeli zbog nepravilnosti pri brojanju glasova ili zbog niske izlaznosti. 29 septembra V. Šešelj protiv favorita – V.Koštunice (31%) i M.Labusa (27%) – dobija preko 20% glasova, za njega je glasalo 845 000 birača, ali drugi krug izbora 13 oktobra 2002 g. nije doneo rezultat, izbori su proglašeni neuspelim zbog slabe izlaznosti birača (u glasanju je učestvovalo ispod 45%). Posle toga parlament Srbije je izmenio zakon o izborima: sada je 50-procentna izlaznost glasača obavezna samo uprvom krugu — u drugom pobednika određuuje prosta većina glasova. Na izborima 8 decembra 2002 g. V.Šešelj dobija preko milion glasova - 36%, najviše je osvojio V.Koštunica — oko 58%, treći je kandidat B.Pelević — 3,4%. Na biračka mesta je izašlo manje od 45% građana Srbije, sa pravom glasa. Na izborima 16 novembra 2003 g., kada je V.Šešelj dobrovoljno otišao u Haški tribunal, T.Nikolić u prvom krugu dobija najviše glasova – 1 166 896 (47,9%) i u slučaju dovoljne izlaznosti bi postao predsednik, ali na glasanje je izašlo samo 38,5% birača. Možda su baš izbori 2003 g.postali prelomna tačka raskola u SRS…
     
     
     U prvom krugu predsedničkih izbora u Srbiji 13 juna 2004 g. T. Nikolić je dobio više glasova nego njegov glavni protivnik Boris Tadić, - 954 339 glasova (30,6%) protiv 853 584 glasa (27,3%)za Tadića. Ipak drugi krug 27 juna donosi uspeh Tadiću – 1 681 528 glasova (53,97%) protiv 1 434 068 glasova (46,03%) -za Nikolića. Na predsedničkim izborima 2008 g. ponovila se situacija iz 2004 g. U prvom krugu 20 januara 2008 g. predstavnik SRS T. Nikolić ostvario je pobedu nad aktuelnim predsednikom države B. Tadićem, osvojivši 1 646 172 glasa, što je činilo 39.99% (rezultat Tadića – 1 457 030 glasova, ili 35,39%).Ipak u drugom krugu 3 februara je pobedio B. Tadić (2 304 467 glasova, ili 51,19%, - protiv 2 197 155 glasova, ili 4,81% za Nikolića).
     
     
     Predsednički izbori 2004 i 2008 g. su pokazali zakonomernost u delovanju Nikolića: pred pervi krug ulažu se divovski napori na svim poljima i prvi krug on dobija sa uspehom,ali u međuvremenu sledi oštar pad aktivnosti i Nikolić «jedva» ne doseže rezultat u drugom krugu i pobeđuje Tadić (pri čemu Nikolić pobedu Tadića priznaje odmah i bez prigovora, ne gledajući na to da je bilo javnih nepravilnosti u toku izbora). Rezultati Nikolića (gubitak izbora) ostali su neizmenjeni kako 2004 g., kada je nosio na izbore bedž sa slikom Šešelja, tako i 2008 g., kada se demonstrativno distancirao od Šešelja bedž skinuo i izjavio da na izbore izlazi sam, lično. Istupi Nikolića, posebno «između dva kruga», demonstrirli su oskudicu ideja. Posebno 2008 g., kada je nastavio sa formulom «i sa Zapadom, i sa Istokom» - i to posle otcepljenja Kosova i podsticaja separatizma Vojvodine od strane Zapada.
     
     
     Srpski mediji nastavljaju da spletkare po šemi predloženoj od strane «stranih realizatora» propagandne kampanje protiv SRS i V.Šešelja, koja ipak ne odgovara realnosti.Ta šema je krajnje primitivna: s jedne strane su, «nacionalisti, fašisti, šovinisti, mračne sile, ultrakonzervativci, neobrazovani, ostali radikali», a sa druge – «obrazovani, umni, širokomisleći, otvoreni prema svetu, demokrate», kojima se približio «mek», «smiren», «civilizovan» političar, suprotnost «ekstremiste Šešelju» - T.Nikolić3. Realno ime Šešelja predstavlja intelektualca svetskog glasa, on je napisao više stotina naučnih, naučno-popularnih i političkih radova,a i sam T.Nikolić je govorio o Šešelju kao o nejvećem intelektualcu kog je sreo u životu.
     
     Samostalne političke aktivnosti Nikolića i Vučića koje su usledile posle raskola u stranci su se pokazale kao oštar pad idejnog nivoa ali i haotičnost i protivrečnost u stavovima. Oni nemaju šta da ponude glasačima osim realnim sadržajem napunjene klišee tipa «borbe sa korupcijom i kriminalom», «povećanja životnog standarda», «očuvanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije» (ostavljajući po strani ključne probleme srpskog naroda). Te parole primenjuju sve marionetske i od zapada kontrolisane stranke, a pre svih Demkratska Stranka B.Tadića. Izuzetak predstavlja samo V.Šešelj, koji je od početka svog delovanja na političkoj sceni formulisao ideološku doktrinu, zasnovanu na strogoj unutrašnjoj logici, jasnoći izlaganja, dubokoj analizi srpske istorije, zasnovane na enciklopedijskom znanju.
     
     
     U vezi toga, «Akcija Nikolića» nije toliko orijentisana na raskol u SRS, njen glavni cilj je - uništavanje V.Šešelja. I T.Nikolić je predao medijima4 tekst pregovora Šešelja sa odborom za zaštitu, posle čega je Haški tribunal 29 septembra doneo rešenje da zabrani V.Šešelju da komunicira sa porodicom i sa svojim pravnim savetnicima i odborom za zaštitu (poslednja zabrana traje do današnjeg dana). Argumentacija rešenja tribunala: «Šešelj vodi razgovore o temama koje se ne tiču neposredne zaštite».Samim tim priprema drugi potez, nametanje V.Šešelju advokata, odlično znajući da prisiljava istog na štrajk glađu. Ali ovaj put uzimajući u obzir totalni ćorsokak u koji je ušao proces protiv predsednika SRS, nad čijim životom se nadvila direktna opasnost fizičke likvidacije ili posredstvom «dozvoljavanja da se štrajk glađu dovede do kraja», ili neukazivanja (ili ukazivanja, samo «nužne») medicinske pomoći, ili tzv. «samoubistva». Načina da se sačuva uz dozvolu tribunala za njega nema. I u toj katastrofalnoj za te snage koje su htele da iznesu prigovor srpskih nacionalnih snaga, situaciji zapadne strukture se oštro aktiviraju u dva pravca: aktiviranje glavnih sredstava pritisaka na Šešelja u tribunalu i rasturanje svega što podržava srpskog lidera van zidova Shevinengena.
     
     
     Nikolić tvrdi da nema kontakte sa zapadnim strukturama, ali u američkoj ambasadi su potvrdili informaciju o vođenju pregovora američkog ambasadora K.Mantera sa Nikolićem «vezano za podršku evropskih integracija». T.Nikolić je bio na savetovanju sa američkim i britanskim ambasadorima. Ambasador Velike Britanije Stiven Vudsvort je odbio da komentariše informaciju o susretu sa Nikolićem iako je pre oko mesec dana na otvaranju Međunarodne letnje škole u Beogradu S.Vudsvort potvrdio, da Nikolić više nije za Zapad persona non-grata. Političke transformacije desnog krila je ocenio sledećim rečima: «Pozitivan efekat integracije Srbije doveo je do proevropske evolucije Socijalističke partije, koju je podržala Evropa». Stav Evrope, po rečima Vudsvorta, je potpuno jasan: «Ako su vaše promene iskrene, mi to prihvatamo i podržavamo do daljnjeg.Sada vidimo početak tog procesa i u Radikalnoj stanci», dodavši da su se «odvojeni ljudi ohrabrili da otvoreno izjave o svom neslaganju sa politikom svog lidera Vojislava Šešelja»5. 26 oktobra 2008 g. američki ambasador Kameron Manter je izjavio: «Uveren sam da Srpska napredna stranka koju je oformio gospodin Nikolić, pravi pozitivne korake u pravcu Evrope. To je utisak koji sam stekao pri susretu sa njim… izražavam mu poštovanje za to, što je ima hrabrosti da prekine veze sa Šešeljom»6.
     
     
     Odobravanja od strane američkog i britanskog ambasadora jasno svedoče o tome da je Nikolić dobio«signal sa vrha» za ulazak u otvorenu fazu borbe sa Šešeljom i napade na SRS. Odskora je on upisan u sistem prozapadnih snaga u Srbiji,iz kojih je za svaku na političkoj sceni zemlje predviđeno sopstveno određenje, definisano mesto i uloga, a takođe razrađeni strategija i taktika delovanja.
     
     Poslanik SRS u Skupštini N.Jovanović je izjavila da «postoji pouzdana informacija da je Vučić dve godine saradnik britanske obaveštajne službe MI6», poslanik E.Božić-Talijan (SRS) je izjavila, da «je Vučiću omogućeno da koristi najsavremeniju opremu za prisluškivanje političkih protivnika»7.
     
     __________________
     
     1 Kommersantъ. № 52(1455) , 26 mart 1998 // HTTP://WWW.KOMMERSANT.RU/DOC.ASPX?DOCSID=195207&PRINT=TRUE
     
     
     2 Na predsedničkim izborima za mesto predsednika SRJ 24 septembra 2000 g. Šešelj, da ne bi u kritičnoj situaciji za zemlju predstvljao konkurenciju predsedniku SRJ S.Miloševiću, nije izašao na izbore «pustivši» Nikolića. Poslednji je značajno poražen od svojih suparnika osvojivši 288 013 glasova (5,79%) i zauzevši treće mesto posle V. Koštunice (48,96%.) i S. Miloševića (38,62%). Drugi krug je bio određen za 8 oktobar, ali lideri opozicije su odbili da priznaju rezultate izbora objavljene od strane izborne komisije smatrajući ih falsifikovanim. Oni su insistirali na tome da se V. Koštunica prizna kao novoizabrani predsednik države posle prvog kruga glasanja. U tome su ih podržala rukovodstva država NATO, posebno predsednik SAD B. Klinton i premijer Britanije T. Bler. Kao rezultat «buldožer revolucije», 5 oktobra 2008 g. S.Milošević je smenjen, a predsednik SRJ je postao V.Koštunica.