Zašto kažeš Ukrajina a misliš na Rusiju?

 Kada se kod nas nešto raspada, ruši i tone, razlog je uvek poznat: ne valja nam zemlja, ne valja Putin, ne valja režim. A šta da radimo kada se nešto raspada tamo, na Jelisejskim poljima, na blaženim ostrvima, na obećanoj zemlji čuda, gde caruju dobrota i poredak, tamo gde ljudi odlaze da se više ništa ne bi raspadalo i tonulo, i gde jedva čekaju da stignu i da više ne gledaju ovu propast? Kada je i tamo raspad, ako se na primer ruši krov [tragedija sa supermarketom u Rigi - prim.red.], onda Evropska unija sama po sebi ništa ne pomaže, ali iz nekog razloga se smatra da nije pristojno govoriti o tome.

Takođe se smatra da nije pristojno reći ponešto o trouglu Ukrajina-Rusija-EU.

Ukrajina je ogorčena što vlast koju je birao sopstveni narod „ne pušta“ zemlju u Evropu. Evropa negoduje što Kremlj „ne pušta“ Ukrajinu u Evropu, i samim tim priznaje da je Kremlj jači. Ako je tako, zašto bi neko napustio jačega i okrenuo se slabijem?

Istina je, međutim, da evropska zajednica bez Ukrajine nije nimalo okrnjena. Ona nije okrnjena i bez mnogih drugih, i ne bi bila okrnjena ni bez mnogih koji su sada tamo. Grci su se još pre deset godina bunili što je Brisel za široke narodne mase izdao brošuricu o istoriji jedinstvene Evrope, gde piše da su joj koreni u imperiji Karla Velikog. Ja sam svim srcem bio na strani Grka, ali sam imao razumevanja i za Brisel.

Evropska zajednica nije okrnjena čak i bez daleko bližih suseda: Rumunije, Bugarske, Srbije, Makedonije, Albanije, isto tako i bez Letonije i Litvanije, pa čak i bez drevnih kultura i starih kapitalističkih zemalja Grčke i Kipra. Naprotiv, evropska zajednica negoduje: otkud ovi među nama, šta će nam ovi? „Rumunija i Bugarska treba da budu srećne što su na vreme uskočile u voz koji odlazi“, rekao mi je 2007. u Bukureštu ambasador EU (njemu je tada već isticao mandat pa mu se razvezao jezik). Iz jednog istraživanja „Evrobarometra“ vidi se da većina građana kako novih, tako i starih zemalja-članica EU smatra da je proces širenja Evropske unije završen. Obratite pažnju, to ispitivanje je izvršeno neposredno posle mitinga na Majdanu (Trgu nezavisnosti) u Kijevu.

Ukrajina sama po sebi ne interesuje evropsku zajednicu. Nju interesuje Rusija. Evropa se pretvara da brine o Ukrajini, a sve vreme misli na Rusiju.

Ako bi se iza granica Ukrajine nalazio moreuz, a odmah iza njega Kavkaz, ili ako bi iza Ukrajine bio okean, tada bi Evropa donosila odluke polazeći od svojih odnosa sa samom Ukrajinom, i tada bi se gledalo da li je Ukrajina bratska ili ne, da li je evropska ili ne, da li je treba pozvati da se pridruži ili ne. Ovako, evropska zajednica donosi odluke o Ukrajini, Gruziji, Moldaviji i Belorusiji polazeći od svojih odnosa sa Rusijom. Ustvari, ne od odnosa, nego od same činjenice da Rusija postoji na teritoriji gde je poželjno da bude okean.

Evropa smatra da ne treba dozvoliti da u tom delu sveta situacija izmakne kontroli, jer je to opasno. Za takav stav ona ima mnogo razloga u koje se sada nećemo upuštati, ali ona bi to isto smatrala i bez ikakvog razloga, jer je tako navikla. Ako situacija izmakne kontroli, to može dovesti do širenja Rusije. Rusija se nekako stalno širi, a to evropskoj zajednici ne odgovara.

U trouglu Evropa – Rusija – susedi Rusije ne može postojati momenat u kome će Rusija najednom postati bliža Evropi nego Ukrajina ili bilo koji drugi naš zajednički sused. Nezavisno od toga koji režim, koja garnitura ili ideologija vlada u Moskvi, sused Rusije će uvek biti srodniji Evropi od same Moskve. Naravno, ima to veze i sa otvaranjem novog tržišta i drugim sličnim razlozima, ali glavni razlog zbližavanja Evrope i Ukrajine nije da se privuče Ukrajina, nego da se odbaci Moskva.

Prema tome, nije tačno da Evropa spasava Ukrajinu od ruskog autoritarizma. Evropa će izabrati bilo kog suseda Rusije, ali neće izabrati Rusiju. Ta činjenica uopšte ne zavisi od ličnosti koja trenutno sedi u Kremlju, niti od njenog ponašanja. Granica Evrope svakako neće biti ni u Tihom okeanu, ni na Uralu. Njena granica će biti negde oko Dnjepra, tj. malo levo ili desno od Dnjepra.

Svaki sused Rusije odgovara evropskoj zajednici samim tim što to nije Rusija. Ne postoji politički režim u Rusiji koji bi to mogao da promeni.

Evo i dokaza da Evropa govori o Ukrajini, a misli na Rusiju. Evropa hoće da se Ukrajina otrgne od Rusije, ali da sama to finansira. Evropa dobro zna koliko je to skup projekat, pa ipak želi da Ukrajina sama to finansira, iz čistog entuzijazma i vere u maštu.

Samo u mašti postoji Evropa o kojoj razmišlja Ukrajina kao o porodici jednakih, vaspitanih i bogatih. U realnom životu takva Evropa ne postoji. U njoj ima i bogatih i siromašnih, a jedne zemlje su „jednakije od drugih“. Pomoću nekoliko potpisa na papiru sa zvezdicama ne može se promeniti ni ambijent, ni kvalitet i brojnost stanovništva, ni bruto domaći proizvod, ni odnos dugova i rezervi. Ako se hladnokrvno rasuđuje, Lukašenko je ravnopravniji u odnosima sa Kremljom nego Grci u odnosima sa Merkelovom. Primera radi, neka Grci samo probaju da strpaju u zatvor šefa nemačkog koncerna.

Jednostavno rečeno, nijedna zemlja Istočne Evrope posle stupanja u EU nije postala zapadnoevropska.