Spomenik Petru II Petroviću Njegošu u Andrićgradu

Povodom 200. godina od rođenja velikana u Andrićgradu je podignut spomenik. Najmlađi od svih starih evropskih gradova ugostio je Petra II Petrovića Njegoša ispred Crkve svetog Lazara, čime će čuvati leđa Andriću koji je u njemu video svog duhovnog oca, naveo je Emir Kusturica.

Emir Kusturica: Evo nas u Andrićevom gradu između nobelovca i njegovog duhovnog oca, Petra II Petrovića Njegoša. Čekaju i ostale junake nauke i kulture da stignu i nasele se u najmlađi stari evropski grad. Oni i na nebu i na zemlji, i mi sanjima, hteli ili ne hteli i gore i dole. Nisu Njegoš i Andrić naši jedini velikani koji su darovali velikom svetu sve što mu je trebalo da bude veliki značaj. Taj svet nije vratio ni njima, ali ni nama ono što nam je pripadalo. Zato ne može biti da u ovom trenutku ne izgovorim ime na kojem počiva naša sloboda i kultura. Petar II Petrović Njegoš je pojava koja je najsnažnije izrazila duh naše slobode, a njegova uzvišena misao je najčešće refren našeg života i istorijskog usuda skrivenog u lozinki: "Neka bude, što biti ne može." Duhovni otac i njegov sin stoje ispred nas, ne samo kao temelj naše kulture. Obojica su našu slobodu omeđili nebom i svojim dometima koji se meri sa najvišim dostignućima Bajrona i Tomasa Mana. Postavljanje spomenika Petra II Petrovića Njegoša u Andrićgrad je naša zahvalnica vladiki, kako ga Andrić naziva, prvim evropljaninom koji se na međama Crne Gore branio i branio svoj narod i kada su ga naši nekdašnji sunarodnjaci optuživali za razne gadosti, on je svoje životno delo stvarao i kao vladika i kao duhovnjak, i nije to činio napadajući Istambul, a niti Beč. On je odbranio svoj narod od okupatora i neprijatelja. Činio je to perom i puškom i najdramatičnije suočenje sa svojim narodom on je imao upravo završivši ratove kada je trebalo da slomi njihovu samovolju i nered u kojem su živeli. Uveo je poreze u Crnu Goru, svetosavskom stazom terao da se školuju i neguju kulturu. Bio je junak koji se približio idealima helenske tradicije, ali i zapadnog prosvetiteljstva. Nije zaboravljao tradiciju, koliko god se trudio da evropeizuje sebe i svoju okolinu. Njegovu sudbinu Ivo Andrić je odredio kao tragičnu. Koliko je u svom životu mučio muku i zadavao nam svojim stihovima da odgonetamo tajne života, bio je naš najsnažniji prosvetitelj i tek je svojom smrću zadao nerešive zagonetke, svojim i našim neprijateljima. pravo zbog toga što je htio da bude i Srbin i evropljanin. Tek kada je umro, počelo je njegovo stradanje. Sedam puta su mu kosti premeštali kao da su hteli da ga sakriju ispred očiju, ali i da ga smaknu od pamćenja što na sreću nije bilo moguće. Kao da njegova misao da je čovek slamka među vihorovi, tek njegovim ranom odlaskom bila samo jedna od uzvišenih misli koja smo u odrastanju sretali i sami sebe zamišljali kako bivamo slamčica koju najmanji vetar istorije može očas da oduva. Pošto sam Andrića nagovorio da napiše "Na Drini ćupriju", nije bilo lako, mislim da bi mi pošlo za rukom da izmamim vladičin osmeh kada bih mu predložio da mu promenim, ali samo malo jedan stih. Kada bih rekao da stvaranje grada zahvaljujući Miloradu Dodiku, znači, njegovim jezikom rečeno, da nad ovom grdnom mešavinom opet umna sila to žestvuje. Ne bih mnogo promenio. Taj osmeh već postoji, pa bi me zanimalo da li bi vladiki bilo drago što se do njega stiže ulicom "Mlade Bosne"? Znam da bi. Da li bi vladiki bilo milo što čuva leđa Ivi Andriću? Svakako. I na kraju što mu činimo čast na dan rođenja velikog junaka Matije Bećkovića. Ipak, umna sila to žestvuje kao što je narod naš uvek stajao na mestu gde se san i java prelamaju, tako i mi sada stojimo na toj razmeđi i danas se mi pripadnici Njegoševe religije nadamo i sanjamo slobodu ispred spomeika Njegoša, tragičnog junaka kosovske misli. Sigurno je jedno, da su Andrić i Njegoš čuli šta je Nemanja obećao sinu Savi i u času umiranja rekao: "Ne tuguj čedo jer ovo je čas za sveopšta i ako se ovde rastajemo onda ćemo se sastati gde više nema rastajanja.

Veliki srbski pesnik, akademik, Matija Bećković, pozdravio je narod Višegrada jednim podsećanjem i poželeo dobrodošlicu Njegošu - gospodaru u grad u koji je morao da dođe.

Matija Bećković: Gospodine predsedniče Republike Srpske, visoko preosvećeni vladiko crnogorsko-primorski, koji sediš na Njegoševoj stolici, vladiko Grigorije, nikad umirovljeni vladiko Atanasije, predsedniče Vlade Republike Srpske, ministri, umetnici, braći i sestre. Kada je Ivo Andrić 24. decembra 1934. godine na Kolarčevom narodnom univerzitetu održao predavanje "Njegoš kao tragični junak kosovske misli" u korist podizanja Njegoševog spomenika, samo je proviđenj moglo slutiti da će taj spomeik biti podignut u Andrićgradu i za spomenika njemu samom, a da će na postolju budućeg Njegoševog spomenika stajati uklesan naslov njegovog predavanja. Ali ni proviđenje nije išlo tako daleko da će i taj grad i te spomenike podići Emir Nemanja Kusturica, koji se tada nebeše i rodio i da će i taj Nemanja biti dostojan svog imena i podići Andrićgrad, ako ne jedini, a ono najvažniji novi grad podignut na svetu posle Tel Aviva. A oba podignuta na pesku, jedan na morskom, a drugi rečnom, a i jedan i drugi na eks pontu među svetovima i Crnim morima. U vreme kada su rušeni gradovi, mostovi, hramovi i spomenici, Kusturica ih je od tih ruševina i kamenova kojim je kamenovan i on sam ponovo podizao. Tako su nastajali i pamjatnici i onima koji su srušeni i dela nadublje odanosti i duhovnoj stvarnosti i stvaralaštvu koje ponavlja delo stvaranja velikog graditelja univerzuma. Kao jedinoj preostaloj nadi za opstanak malih naroda. Jovan Dučić je govorio: "Šta će mi kuća kad ću imati celu ulicu", a Ivo Andrić je bio podstanar do svoje 60. godine. Po smrti je jedan dobio Gračanicu, a drugi Grad zahvaljujući zadužbinarima koje nam je podarila Hercegovina. Kada je Mehmed Paša Sokolović sagradio velelepni most na Drini, videlo se da ga je naredio da ga opiše neko dostojan i da preko njega pređe neko najdostojniji koji će se tek roditi, a mi tek danas vidimo ko je to bio i na koga je mislio. Dobrodošao Gospodaru u Grad, sagrađen, i zato da imaš gde i kod koga da dođeš, a čim si došao i počinuo pred svoju crkvu, ostalo je vidno da si tu oduvek bio. Ispunila se i tvog duhovnog sina: "Kad se vratiš tamo odakle si nekada davno otišao, čini ti se da nigde nisi ni odlazio". Sveti Petar II Petrović Njegoš stigao je iz daleke budućnosti kao pustiljak cetinjski pre dva veka, ali kao da se još nije rodio. U svakom naraštaju se ponovo rađao i u svakom će se iznova rađati dok postane onaj koji će se tek roditi, a smisao tog rađanja i našeg postojanja i stradanja nećemo otkriti do samog kraja. Bronzani Njegoš u Andrićgradu, istovetan onom u Beogradu i Podgorici delo je srbskog Meštrovića, akademika Sretena Stojanovića, Andrićevog sadruga. Samo je trebalo stati kod onog što imamo, savetovao je Andrić i mi smo ga bar u ovom slučaju poslušali. Andrić, Tesla, Pupin, Milanković, Jovan Dučić, Slobodan Jovanović, Petar Lubarda, Meša Selimović i druga duhovna deca Njegoševa rekli su ono što su imali. Tim nebesnicima i njihovom delu nama šta da dodamo, samo daih naučimo napamet ono što su nam zaveštali i da slušamo ritmove glamočkog kola koje šalje svoje signale nebesima, a u njima odjekuje bivanje Njegoševo kao sev naše munje u kosmosu, u čovečanstvu. Skinimo kape!

Prisutnima se je obratio i predsednik Republike Srpske

Predsednik Republike Srpske Milorad Dodik:Vaše visoko preosveštenstvo, uvažene vladike, uvažena predsednice Vlade, gospodine Matija želim Vam čestita rođendan, Emire Kusturica... Želim da poručim da polako, ali ne lagano završavamo ovaj grad, koji smo zajedno osmislili na tvoje silno navaljivanje u trnutku kada ja nisam razumo šta ti hoćeš. Ali sam te podržao i zajedno sve institucije Republike Srpske i danas kao i svi smrtnici koji malo vidi bilo je potrebno da se ovo naparavi, da shvatimo. Znam jer se često vidim i družim sa tobom da je njegoš danas ovde iz tvog ličnog revolta što za dvesta godina njegovog rođenja nije održana ni jedna manifestacija i da je to bio dovoljan impuls za tebe da predložiš i da se ostvari upravo ovo danas što obilježavamo, a to je spomenik velikom Njegošu ovde u Andrićgradu da večno svedoči naše ljubavi prema njemu i odnosu i koji svi zajedno su doprineli našoj kulturi. Nije lako raditi sa Emirom, ali na kraju tog puta sigurno je to jedno veliko iskustvo i jedna dodatna sreća i ja to među retkima imam. Vidim danas ovaj grad koji su retki osporavali, a mnogi hvalili danas dobija novi obris, zaokružuje se i prilazi danu kada ćemo za Vidovdan sledeće godine ovde imati svečanost da promovišemo sve ovo zajedno i obilježimo stogodišnjicu početka Prvog scetskog rata na ovim prostorima. To je bila početna ideja i ja sam veoma sretan što mogu da povtrdim, svedočim da će se upravo to i desiti i da će mo se okupiti ponovo ovde u jednom važnom istorijskom danu za Srbe i srbski narod i sve ljude slobode ovde na ovom prostoru. Da damo svoj doprinos i da kažemo da ne zaboravljamo. I danas otkrivanje spomenika sigurno je znak nezaborava i ovo ostaje večno i za nas i za naše ideje i za Emira i svih ljudi koji su dali svoj doprinos.