Branko Radun: Ponovno razapinjanje Hrista i medijski reketaši

Dosta smo čuli o tome kako je eto to neka opaka cenzura koja ugrožava slobodu umetnika, a pri tome se kod nas malo govorilo o tome gde je granica te slobode. Da li je granica pređena kada se ikonični lik Hrista sa raspeća skaredno zloupotrebi sa novcem koji mu se „stavi“ u ruke. Naravno. Kao što bi bila pređena granica pristojnosti i kulture kada bi se neko izrugivao Muhamedu, ili recimo ako bi neko pravio parodiju od holokausta. No isto tako se ta granica prelazi i ako se rugate nekom običnom čoveku ili nečemu što ne zaslužuju porugu. Tako je na primer izraz odvratne necivilizovanosti bila „žurka – sahrana“ koju su organizovali kao narodno veselje zbog smrti Miloševića, sve sa veselim balonima. Tako mi je bio odvratan i pokušaj šaljivog komentara u jednim dnevnim novinama u vidu karikature na kojoj se na nebu sreću Jovanka i Tito dok on nju „prigodno“ psuje jer je morao toliko da je čeka. Iako nikada nisam bio fan Miloševića, a još manje Tita duboko osećam odvratnost prema sprdanju sa nečijom smrću. Neke teme jednostavno nisu za sprdnju, a ko to ne zna znači da mu fali minimum kućnog vaspitanja. No ovde sam želeo da skrenem pažnju na jednu značajnu stvar – ovo je deo šire kampanje protiv tradicije, kako šire evropske tako i nacionalne. Izrugivanje raspeću jeste jasan simbolički čin borbe protiv istog ili moći koju on kao simbol još uvek ima. Borba protiv hrišćanske i nacionalne tradicije je fenomen dugog trajanja i kod nas ima istoriju od dva veka, u kojoj je bilo više talasa i faza. No svima je bilo zajedničko – da se hrišćanske i narodne svetinje proglase za nešto primitivno, prevaziđeno pa čak i destruktivno. Nekada se protiv tradicije išlo direktno partizanski „nosim kapu sa tri roga i ratujem protiv Boga“ a nekada su bile primenjivane suptilnije i perfidnije strategije. Jedna od njih je i izrugivanje svetinjama tradicije koje primenjuju mladi umetnici ili intelektualci. Kada bi se neko pobunio protiv toga rekli bi mu „sloboda umetničkog ili intelektualnog izraza nema granicu“. Što naravno nije tačno. Svugde je sloboda ograničena ne samo granicom preko koje se ugrožava tuđa sloboda i prava, već i osnovnim principima na kojima počiva jedna zajednica. Nešto što negira osnovne moralne norme, u šta spada i vređanje verskih osećanja, ili pak državni i ustavni poredak kao i vrednosti na kojima počiva određena zajednica se štiti na bezbrojne načine (formalne i neformalne). Jednostavno rečeno anglosaksonskim jezikom „nema demokratije za neprijatelje demokratije“. Tako je i sada direktor KC preduzeo logičan korak – onemogućio da se o trošku građana u javnoj ustanovi vređaju osećanja vernika (pravoslavnih, katolika i protestanata) ali i svih onih koji žele da se njihova i tuđa tradicija poštuje. Ovakav „umetnički postupak“ u kome nema ničeg drugog osim provokacije ne ugrožava samo verska osećanja, već i negira toleranciju. Kada vodite kampanju protiv nečije tradicije (ili ste nesvesno deo nje) onda se naravno i cela ta zajednica oseća poniženom pa i ugroženom. Neko će reći da preterujemo kada govorimo o kampanji protiv tradicije, ali ako vidimo koji krugovi vode neprekidnu harangu i protiv koga, dobijamo jasnu sliku profesionalnih medijskih anarhista i nihilista kojima ništa nije sveto niti dobro i gotovo sve žele da ocrne i unize. Napadi na uvođenje ćirilice u komunikaciji javnih preduzeća sa građanima prošle godine je izazvalo pravu šovinističku i fašističku histeriju (u kojoj je opet jedna od meta bio Kulturni centar). No i pored te ideološke zaslepljenosti ovde je ipak reč i o finansijama. Određeni krugovi bliski DS i LSV su do sada godinama imali monopol u medijima i kulturi, a sada im se to prvi put „otelo kontroli“. Oni ne mogu da se pomire da nisu više ono što su bili – medijski i kulturni „komesari“ pa pokušavaju prljavom kampanjom da prisile gradsku vlast, po staroj reketaškoj tehnici, na kompromis. Do sada im je često uspevalo, jer malo ko je želeo da rizikuje da ga oni uporno prozivaju i bezočno etiketiraju da je „nacionalista“ ili „fašista“. Na kraju bi onaj koji je mesecima ili godinama bio meta njihove otrovne propagande bio sklon da popusti jer se nije lako nositi da neprekidnim napadima i provlačenjem kroz medijsko blato. No, nadamo se da konačno pred sobom imaju one koji neće biti spremni da plate „reket“ onima koji vode svoje ratove protiv tradicije. Izvor: Novine novosadske