B.Radun: Izaći na „kosovske izbore“ ili ko se krije iza napada na patrijarha?

Da počnemo redom vlast jeste prihvatila neprihvatljivo – Briselski sporazum koji ne toliko svojim sadržajem koliko kontekstom („pregovori Beograda i Prištine“) znači prihvatanje secesije kao realnosti kojoj se navodno ne možemo odupreti. No sad je pitanje, da kad su se već pregovori izmestili iz UN u Brisel, dal' je moglo više da se dobije. Verujemo da je bilo političkog jedinstva ili barem konsenzusa mi bismo dobili „bolji papir“. Ali i on bi u kontekstu „pregovora premijera Srbije i Kosova“ bio manje više prihvatanje secesije, ako ne i priznanje albanskog Kosova kao države. Stoga je jedini izlaz bio nepregovaranje, ali to očigledno nije bila opcija ni za EU, ni za Ameriku ali ni za srpsku političku klasu. No da se ne bavimo time „šta bi bilo kad bi bilo“ već onim što je pred nama – šta sada sa ovim izborima? Protivnici izlaska na izbore kažu ovo je prihvatanje Tačijevih institucija i guranje tamošnjih Srba u njih. To je tačno, ali šta dalje. Bojkot jedino ima smisla ako uspe, to jest ako imate dovoljno snage i podrške javnosti da ga realizujete. Na žalost bojkot ne može da uspe jer će južno od Ibra izaći većina, a severno manjina. A to je dovoljno za EU da kažu – Srbi su imali priliku da biraju ko je hteo, hteo je, a ovo je dovoljno da ih proglasimo za legalne. Dakle, imamo najgoru situaciju, niti će uspeti bojkot niti u punoj meri izbori. A to je nekako mi se čini i želja svih onih koji ne žele dobro Srbima. Šta može da se desi sa takvim „kilavim bojkotom“? Pa kao i više puta od sada kada su Srbi „po malo“ bojkotovali – izgubiće određene pozicije u vlasti a time i smanjiti mogućnost realnog opstanka. Tako su nekada Srbi u Gračanici imali svoju policiju, ali kad su bojkotovali KPS dobili su albansku. U Štrpcu – izolovanoj srbskoj opštini na jugu su bojkotom dobili umesto vlasti srbskih stranaka vlast „Tačijevih Srba“ koje će teško skinuti i posle ovih izbora jer imaju novac kojim kupuju glasove, zbunjene i ostavljene na cedilu, srpske sirotinje. Kad smo nedavno tamo boravili saznali smo i kako se manipuliše glasovima, kako se krade na izborima i kako je loša kadrovska politika većine srbskih stranaka. Isto tako se država i ovde ponašala maćehinski – kada je naložila svojim ljudima da napuste kosovske institucije (zdravstvo, školstvo, administracija...) oni koji su poslušali su ostali bez hleba bukvalno, oni koji su ostali dobili su kosovske plate, a kasnije i plate iz budžeta Srbije. Isto tako je jasno da svih ovih godina nije bilo jasne kadrovske politike pa je „normalno“ da neko dobija platu iz budžeta Srbije a da agituje za stranku „Tačijevih Srba“ SLS. Da bi stvari bile potpuno obesmišljene i unapred osuđene na propast čak i neki koji su u Srbskoj listi tamo, poput SPS, šuruju sa „Tačijevim Srbima“ i pripremaju im teren za pobedu. Sve to se ne bi moglo desiti jednoj normalnoj zemlji. Sever Kosova je opet druga priča. Tamo su Srbi većina i na slobodnoj su teritoriji. Severna Mitrovica, za razliku od ovih južnijih Srba koji žive pod okupacijom i u getu, živi svoj život poput nekih gradova u centralnoj Srbiji. No bojkot to može promeniti tako što bi njegova posledica bila pobeda albanske glasačke mašine i činjenica da jedan broj ljudi iz Severne Mitrovice ima glasačko mesto u južnoj (što je bačen glas). Tako da Srbi u Severnoj Mitrovici mogu dobiti predsednika opštine, koji po tamošnjima zakonima ima izuzetno široka ovlašćenja, iz redova Albanaca ili pak može biti izabran Srbin koga izglasaju Albanci (misli se na Olivera Ivanovića). Padom Severne Mitrovice u ruke Albanaca se ruši struktura srbskog Severa i priča o srbskoj zajednici opština postaje ugrožena. Takav rezultat bi na terenu imao gore posledice od samog Briselskog sporazuma. Ispada da oni koji se zalažu za bojkot zapravo rade u korist srpske štete ili drugačije rečeno rade ono što bi želeo Tači ali i neki krugovi u Vašingtonu i Briselu. Da li to znači da organizatori bojkota rade svesno za strance sa ciljem slabljenja srbskog Severa. Naravno da ne. Verovatno većina to radi iz razumljivog ogorčenja i inata, no nije isključeno da su neki od organizatora povezani sa strancima i da od njih dobijaju podršku za to. Naime Vašingtonu baš i odgovara „polubojkot“ koji deli i pasivizira Srbe koji ne mogu jedinstveno da nastupe (pa sad ili na bojkotu ili na izborima). Pored mogućeg gubitka nekih opština čime bi se Srbi doveli u stanje defetizma i apatije, i oni predsednici opština koji bi bili izabrani sa 1000 glasova ne bi imali puni legitimitet i autoritet u komunikaciji sa njima. Tako se uz pomoć selektivnog, i unapred na propast osuđenog, bojkota zapravo precizno dozira srbska izlaznost i dobija željena mera srpske podele i slabosti. Bojkot je propao a pacifikacija Srba uspela. A ako se proceni da će izlaznost biti suviše mala (za njihov ukus) postoje mehanizmi da se ona malo i poveća. Zašto neki koji sebe smatraju patriotama aktivno zagovaraju bojkot koji može dovesti do pada Severne Mitrovice i celog Severa u perspektivi, što je rekli smo, mnogo gore od poraznog Briselskog sporazuma? Većina su pošteni i iskreni patriote koji se nadaju da bi ipak nekako bojkot mogao uspeti, ali ne veruju da bi to moglo nešto promeniti. To je otpor koji nema perspektive i koji ne zna šta posle 3. novembra. Neki opet na toj narodnoj muci sveopšteg poraza žele da profitiraju politički i da vode neke svoje stranačke borbe u Beogradu preko njihove grbače ili da se pozicioniraju u patriostkom delu javnosti. To je već licemerno jer većina tih znaju da bojkot ne nosi ništa dobro, a da bi mogao doneti i poraz većih razmera. Na kraju tu su i krtice koje su ubačene od domaćih i stranih službi da bi rovarili kao agenti provokatori i odrađivali jedan izuzetno prljav ali za njihove mentore koristan posao. Tim i takvih „ubačenim“ u patriotske redove najviše su smetali oni iskreni realni pozivi da se razmisli o zajedničkom nastupu na izborima ili o zajedničkom bojkotu izbora koji bi mogao možda nešto i da promeni (iako sumnjamo i u to). Čovek sa najvećim autoritetom koji je zastupao normalan stav da je trebalo ići ili svi zajedno na bojkot ili ako to nije moguće na izbore je patrijarh Irinej. To sasvim logično i realno sagledavanje problema u koji spada i odbacivanje Briselskog sporazuma, ali i odgovoran odnos prema ovim izborima na kojima Srbi mogu da dožive katastrofu je u nekim krugovima dočekan na nož. Ti ljudi koji su besno prozivali patrijarha ili ga pozivali da „vrati mandat“ (kao da je patrijarh predsednik vlade ili stranke) su mnogo više govori o sebi no o patrijarhu. Naime pokazalo se pre svega da oni i nisu pravi pravoslavci jer ne razumeju ustrojstvo i duh Crkve, kao i da ne pokazuju ni minimum poštovanja prema najznačajnojoj ustanovi u Srba (tako reći rodno mesto srbskog naroda kao istorijskog). Kad neko pljune po patrijarhu pljunuo je i po srbskoj istoriji i tradiciji, pa makar i bio u pravu, a nije u pravu. Ko dokazuje da patrijarh nije Crkva i da ne može da govori u njeno ime pokazuje ili ne znanje ili bezobrazluk. Jednom rečju možete reći da se ne slažete sa patrijarhom ali njegov apel da Srbi ipak izađu na te i takve izbore da ne izgube lokalnu vlast tamo gde su većina ne može i ne sme biti tako brutalno dočekan na nož ni od ateista, a kamoli od onih koji se busaju u srpske grudi i koji bi da patrijarhu očitaju lekciju o Vidovdanu i pravoslavlju. To pokazuje da oni nemaju u sebi duha pravoslavnog i srbskog, jer da imaju oni bi skromno i bez buke (prvo obraćanjem njemu lično pismeno) ukazivali na tu „grešku“ koju je Patrijarh Srbski učinio. Ovako čitava orkestrirana haranga koja se vodi sa nekih sajtova protiv Patrijarha i Crkve nam govori da tu nisu čista posla. Naime Crkva je pod sistematskim i planskim dvostrukim udarom i s leva i s desna. Sa leve strane je napadaju liberali da je konzervativna, suviše nacionalna i premalo moderna, dok je sa desne (pseudodesne) napadaju da nije uopšte ili nije dovoljno srbska i pravoslavna. Napadi na Crkvu da je ekumenistička, nepravoslavna, da je proevropska, da je izdajnička dolaze iz istog centra kao i ovi prvi „drugosrbijanski“. Dolaze od onih centara moći u zemlji i inostranstvu koji žele da oslabe i podele SPC a to će najbolje uraditi ako je optuže i sa jedne i druge strane. To je oprobana metodologija – udara ekstremista sa dve strane od kojih su neki tu „korisni idioti“ dok su drugi profesionalci kojima nije nikakav problem da „odstrele“ i samog Patrijarha a da se pri tom predstavljaju kao veliki Srbi i pravoslavci. Naravno mi kao iskren i naivan narod ne možemo da verujemo da je neko toliko lukav i licemeran – „vuk u jagnjećoj koži“. No ako želimo da opstanemo moraćemo naučiti odvojiti žito od kukolja i prepoznati „lažnjake“ među nama.