BitLab hosting
Početna stranica > Novosti
Milovan Balaban

Milovan Balaban: Patrijarh o izborima–kontinuitet ili diskontinuitet stava Crkve

Milovan Balaban: Patrijarh o izborima–kontinuitet ili diskontinuitet stava Crkve
19.11.2013. god.
Patrijarh srbski Irinej izjavio je pre nekoliko dana u Pećkoj patrijaršiji da bi Srbi na Kosovu i Metohiji trebalo da izađu na predstojeće lokalne kosovske izbore i da izaberu najbolje ljude od ugleda i autoriterta. I dodao je da misli da bi to trebalo da učine kako bi očuvali vlast jer u suprotnom će u srbskim mestima i enklavam na vlast doći Albanci.
Takođe je još istakao da u Srbskoj Pravoslavnoj Crkvi nisu posebno raspravljali o izlasku Srba na izbore 3. novembra, dodavši da - kada govori patrijarh - govori u ime Crkve. Završavajući svoju izjavu posle službe u Pećkoj Patrijaršiji Patrijarh je istakao da da je njegovo osnovno mišljenje bilo "na izbore izaći svi ili niko" i da bi jedino to bilo spasonosno i korisno, pošto "našem narodu nedostaje sloga i jedinstvo u sadašnjim prilikama". Smisao oglašavanja Crkve povodom „Briselskog sporazuma“ Ova izjava patrijarha je izazvala mnoštvo kritika u jednom delu javnosti (prvenstveno internet patriotske). Ako izuzmemo one koji to, kao i ostale poteze u srbskom društvu sa kojima se ne slažu, kvalifikuju kao izdaju, doći ćemo do dve najčešće primedbe koje naizgled imaju osnova, a koje su se mogle čuti u vezi patrijarhovog istupa. Prva je da taj istup predstavlja diskontinuitet u odnosu na negativan stav Svetog Sinoda prema aprilskom „Briselskom sporazumu“, dok druga na neki način prizilazi iz prve. Naime primedba je da je patrijarh u ovom slučaju preuzeo ingerencije Svetog Sinoda, te da na taj način ignorisao aprilski stav Sinoda povodom „Briselskog sporazuma“, ali još bitnije i crkvenu sabornost, kao esencijalnu karakteristiku pravoslavne crkve. Iako na prvi pogled ove primedbe čak deluju logično treba da se zapitamo da li je to baš tako? Sveti Sinod je u svom oglašavanju posle sklapanja Briselskog sporazuma ovaj okarakterisao kao neprihvatljiv rekavši u završnom delu saopštenja: „Apelujemo na srbski narod koji je opstao i ostao na svojim vekovnim kosovsko-metohijskim ognjištima i na sav ostali srbski rod, ma gde živeo, da, kakva god bila odluka državnog vrha Srbije, ne prizna diktat sile i nepravde nego da Kosovo i Metohiju smatra, uvek i zauvek, svojom zemljom, ne sporeći, ni na koji način, činjenicu da je to i zemlja onih Albanaca koji u njoj vekovima žive zajedno sa Srbima. Crkva će, u svakom slučaju, ostati sa svojim narodom i u svojim svetinjama na Kosovu i Metohiji. To joj daje pravo i nameće dužnost da uputi ovaj apel“. Sinod se, kao što vidimo, oglasio po pitanju sporazuma u Briselu, i to nedvosmisleno negativno. No, ovde se Crkva oglasila o političkim procesima što nije primarna dužnost i cilj njene misije. Oglašavanja je bilo motivisano znanjem da je Kosovo centralni nerv srpske duhovnosti, da politički procesi koji idu u pravcu odvajanja južne pokrajine imaju posledice na čitavo narodno biće – i materijalne i duhovne, te da pravac ka EU integracijama kao motiv popuštanja po pitanju KiM nije u skladu sa svetosavko-vidovdanskom, dakle pravoslavnom duhovnošću i doživljaju sveta. Dužnost Crkve je bila da se oglasi i da upozori aktuelnu vlast na ovo i ona je to učinila. Međutim Crkva i Sveti Sinod nisu nosioci političkih procesa, Crkva ih ne kreira, a samim tim ne može direktno da utiče na njih. Uostalom to nije ni njen smisao, ali jeste svakako smisao da upozorava na posledice koje mogu ugroziti tradicionalnu duhovnu supstancu narodnog duha. No, isto tako njen smisao jeste i da si prilagođava političkim promenama (koje sama ne kreira, a na koje što je vlast više udaljena od pravosalavlja ona manje može da utiče) i da u novonastalim okolnostima teži ka najoptimalnijim životnim rešenjima koja će omogućiti nastavak njene duhovne delatnosti, prvenstveno među sopstvenim narodom, ali i ostalim narodima sa kojima se susreće i deli isti životni prostor. Dakle smisao Crkve nije da „revnosno insistira“ na savetima koje je dala vlastima u određenom društvenom-političkom trenutku, već da u novonastalim okolnostima traži način prilagođavanja datoj realnosti, ma kako ona bila nepovoljna, i da u takvim skučenim uslovima pokuša da izdejstvuje najoptimalnija rešenja kako bi narod biološki opstao na svojim istorijskim ognjištima, te da bi mogla da nastavi vršenje svoje duhovne misije spasenja, čitavog naroda kao i svakog pojedinca. Prilagodljivost kao osnovna karakteristika Crkve Prilagodljivost Crkve, što je suštinski prihvatanje realnog stanja kao početne pozicije njenog delovanja, je vidljiva kroz čitavu istoriju. Ovim Crkva izražava stav o ovom svetu kao svetu niže bitnosti, a ističe, prenstveno kroz evharistijsku zajednicu, svoje opredeljenje za onaj svet. Svet novog duhovnog Izrailja, koji realno ima svoj početak i ovde na zemlji, ali samo za onoga ko se dobrovoljno opredeli za njega. Rečeno kosovskim rečnikom, koji je potpuno u skladu sa doživljajem univerzalne Crkve: „Zemaljsko je za malena carstvo a nebesko uvjek i dovjeka“. U skladu sa tim, kao što sam rekao, Crkva se ponašala kroz svu istoriju. Istovremeno time ističući na prvo mesto bitnost duhovnog sveta i budućeg veka iznad ovozemaljskih trenutnih vrednosti, ali i trenutnih vlasti, vladajućih garnitura i ideologija. I upravo joj je taj stav i taj red formiranih veličina omogućavao da (često u krajnjoj nuždi) sarađuje sa gotovo svim vlastima koje su od Boga date (po njegovoj volji ili dopuštenju), nekada u duhovnom jedinstvu, a nekada opet radi biološkog opstanka kao i poboljšanja materijanog položaja svog naroda, ili svoje pastve. Način saradnje je zavisio od vlasti i njenog odnosa prema crkvenom doživljaju sveta koji ona propoveda. Otpor prema vlasti su crkveni ljudi praktikovali jedino kod potpuno antihrišćanskih političkih garnitura i vladajućih ideologija, koje su pokušavale nasilno da ukinu Crkvu ili ospore njene dogme. I ovaj otpor je bio u nepristajanju nametnutih navodnih vrednosti, a obično je završavao progonom hrišćana, često mučeništvom i martirstvom (svedočanstvom u krvi) zarad čistote svog učenja i duhovne stvarnosti. Baš kao što su učinili i kosovski junaci položivši život opirući se nepravdi Muratove vizije Balkana i položaja srbskog naroda uslovljenog turskim ovladavanjem ovim prostorima. Tada je Crkva bila uz svoj narod kao što je bila i uz Despota Stefana kada je pristao na vazalstvo Bajazitu. Ali i od samog svog početka Crkva je, preko prelaska iz delovanja u maloj judejskoj zajednici na delatnost u velikoj rimskoj imperiji, pokazala svoju prilagodljivost, odnosno zastupanje reda veličina, po kojima je duhovna vizija iznad trenutnih političkih ideologija i aktuelnog svetskog poretka. To se takođe videlo i u kasnijim istorijskim periodima kroz prihvatanje univerzalističke vizantijske imperije, gde je Crkva imala centralno mesto u kreiranju vizantijskog čoveka, ali potom i kroz prilagođavanje potrebama malih naroda prihvativši etnički elemant kao tačaku spajanja i integracija, koji je crkvenom delatnošću oplemenjivan dobijajući tako viši smisao. No, isto tako je, pogotovo SPC, morala da se prilagođava okolnostima koje su proizašle iz ropstva tuđinu i funkcionisanja u tuđim državama, turskoj i habzburškoj imperiji, pokušavajući da olakša položaj svog naroda i pastve i obezbedi njegov duhovno-biološki opstanak. To se nekada dešavalo i kada su bile u pitanju srspke vlasti usled pomračenosti duhovne vizije, te su delovale protivno interesima sopstvenog naroda. Ovo sve napominjem sa namerom da istakanem da, kada se ocenjuje delatnost ili stav Crkve, potrebno je uskladiti logiku i misiju političkih i svih drugi svetskih zbivanja sa logikom i misijom Crkve. Negde se te logike i misija donekle podudaraju, dok su negde po mnogo čemu razilaze. Zbog toga je lako upasti u zamku te proglašavati delatnost Crkve u dva različita vremena kao diskontinuitet, iako to logički može da naizgled deluje kao ispravno. SPC na Kosovu od bombardovanja Upravo prihvatanje novonastale situacije, koliko god ona bila nepovoljna, je bila karakteristika Crkve i naroda posle bombardovanja 1999. i ulaska međunarodnih trupa na Kosovo i Metohiju. Tada se pokušalo uspostavljanjem kontakta sa KFOR-om i svim međunarodnim institucijama instaliranim u pokrajini, doći do makar minimalnih uslova za preživljavanja Crkve i srbskog naroda, kao i svih ostalih pravoslavnih vernika. No, nedefinisan status pokrajine i stalan pritisak najmoćnijih zemalja sveta u pravcu konstituisanja samostalne države Kosova, je uporedo sa prilagođavanjem, proizvodio turbulencije u narodu koje su određivale i stav crkvene jerarhije, uslovljen nestabilnim okolnostima u kojima se našlo srbsko društvo na Kosovu. Pozivi blaženopočivšeg patrijarha Pavla da se ne izađe na izbore, Tadiću i Koštunici, su u tom trenutku, kada se pokušavalo očuvanje Kosova u što tešnjim vezama sa državom Srbijom, bili smisleni jer su, sem javnog protesta protiv nepodnošljivog stanja u kojem se nalazi srbska nacionalna zajednica, bili i u funkciji političkog pritiska na međunarodnu zajednicu i Prištinu, kojima se želeo popraviti položaj naroda, kao i pomoći državna politika pravednog pokušaja očuvanja pokrajine u što tešnjoj vezi sa maticom. Ali posle jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova, neuspelog odgovora tadašnje vlasti na taj izazov (ne ulazim u to da li je Koštunica mogao nešto bolje da uradi ili ne) i dolaska DS-a na vlast osećaju se trendovi ponovnog popuštanja međunarodnim faktorima kroz dovođenje EULEKS-a, izmeštanja poblema Kosova iz SBUN, pristanak na razgovor samo o tehničkim pitanjima bez statusnih itd. Trend koji je kulminirao dolaskom aktuelne vlasti i sklapanjem Briselskog sporazuma, koji ukoliko se ne donese Ustavni zakon, predstavlja pristajanje na gotovo potpunu legalizaciju nove države. Ovim previranjima je bio zahvaćen sav srbski narod, a pogotovo onaj na Kosovu i Metohiji, čija je egzistencija bila najugroženija. Samim tim ni Crkva kao narodna institucija nije mogla biti pošteđena od ovih turbulencija. U situaciji kada je zvanična politika, uslovljena u mnogome svetskim faktorima, pokušavala da odredi nekakva rešenja za pokrajinu (koliko su ona bila uspešna, ili većinom neuspešna nije osnovna tema ovog teksta) narod, ali i Crkva pre svega savetodavno, su po logici stvari učestvovali u tim procesima pokušavajući da ih usmere ka najpovoljnijem rešenju. Iz tih novonastalih, sve nepovoljnijih rešenja za Srbe na Kosovu i Metohiji se i rodio stav o otporu, koji je u crkvenoj jerarhiji predvodio bivši episkop Artemije. Ali taj otpor je (posle popustljive srpske DS-ovske politike, kojom je pokrajina udaljavana od ingerencija države Srbije) sve više odisao političkom konotacijom i političkom logikom pošto je sve više akcenat stavljao na politički pristup kosovskom problemu. Time je vremenom počeo da odudara od realne situacije na terenu kreirane domaćom i svetskom politikom, ali još više od 2000-godišnje crkvene duhovne logike, koje se SPC kao institucija, ali i kao organski deo naroda, nije odrekla. Štaviše ona je posle svih tih turbulencija ostala na kursu svoje duhovne misije (ali i rada na biološkom ostanku najpre sopstvenog naroda) prihvatajući realnost koje su izazvale posledice političkog delovanja državnog vrha (ma kakva ta realnost bila), a na čije posledice je ona blagovremeno upozoravala, kao i iznosila vrednosni stav o valjanosti političkih odluka, pre svega sa duhovnog - crkvenog aspekta. Kontinuitet i diskontinuitet crkvenog stava U tom kontekstu treba gledati i na stav o Briselskom sporazumu. On je izjašnjavanje Svetog Sinoda o problemu koji je centralni nerv srbskog nacionalnog bića, koji veže materijalno i duhovno u srbskoj istoriji, a koji može da ima značajne posledice po uslove života i ostvarivanja hrišćanske, svetosavske misije srspkog naroda. O tome se Crkva morala izjasniti i reći šta misli, kao što se i izjasnila. Apelujući na Srbe da, bez obzira na stav države da Kosovo i Metohiju smatraju, uvek svojom zemljom, ne sporeći da je to i zemlja onih Albanaca koji u njoj vekovima žive, uz isticanje da će Crkva ostati sa svojim narodom i u svojim svetinjama na Kosovu i Metohiji, Sveti Sinod je, sem što se negativno izjasnio o političkim procesima, praktično naglasio da će čuvati srpsku nacionalnu misiju i Kosovski Zavet, koji je u ovim uslovima jedina šansa budućeg povratka srpske države na prostore južne pokrajine. Pošto je politika odradila svoje i odredila trenutnu političku realnost srpske nacionalne zajednice na KiM, pošto je Crkva jasno upozorila šta misli o tome, pošto su se strasti stišale sagledavanjem globalne, ali i kosovske realnosti, patrijarh je, uvažavajući stav crkvenih zvaničnika koji žive na Kosovu i stav Crkve da je duhovno realnost uvek iznad političkih prilika i političkih garnitura na vlasti, pozvao Srbe da izađu na izbore i tako prihvatajući novonastale uslove nastave borbu za jačanje nacionalne zajednice, te duhovni i biološki oporavak naroda. Poziv patrijarha Srbima na izbore može političkom (a još više politikantskom) logikom da se gleda kao diskontinuitet u odnosu na aprilski stav Svetog Sinoda. Ali crkvenom milenijumskom logikom, ali i i iskustvenom vekovnom narodnom logikom gledano, on predstavlja kontinuitet zajedničke borbe Crkve sa svojim narodom za ispunjenja duhovne misije Crkve i nacionalne srpske zajednice, čiji su integralni deo Srbi sa Kosova i Metohije. Iz te logike, kao i iz stava formiranim iz neposrednog iskustva Crkve i njenih pastira na KiM (koji su na čelu sa Vladikom Raško-Prizrenskim Teodosijem takođe pozvali Srbe na izbore), proističe patrijarhov stav, tako da se on teško može podvesti pod njegovo nekakvo preuzimanja ingerencija u odnosu na Sinod i čitavu Crkvu. Patrijarha nije zabranjeno kritikovati kada imamo različito mišljenje, ali kada su motivi kritike isključivo političke (ili politikantske) prirode, kada im nije cilj poboljšanje crkveno-duhovne misije i učvršćivanje crkveno-narodnog organizma, već korist sopstvene političke (ili politikantske) opcije, ona postaje kontraproduktivna sa opasnošću da jedan deo, ionako duhovno nedovoljno zrelog naroda, stekne pogrešnu sliku o samoj Crkvi i njenoj ulozi u društvu. Takva, politički motivisana razmišljanja, nas mogu odvesti u zabludu i ka pogrešnim zaključcima o crkvenom reagovanju na aktuelna politička dešavanja, što se videlo i u kritičkim rekacijama poslednjih nekoliko dana na poziv patrijarha Srbima da izađu na kosovske izbore. Može se gurati politička opcija i bez konfrontiranja sa Crkvom i patrijarhom, koje uzgred budi rečeno, najčešće ima negativne političke konotacije najviše po one koji na ovaj način, svesno ili nesvesno, na posredan način diskredituju Crkvu, urušavajući time poslednji oslonac narodu u ovim po njega izuzetno teškim vremenima.



Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost

NOVOSTI IZ RUBRIKE

RT prikazuje drugu stranu SAD, skrivenu od strane Vašingtona i Holivuda, izjavio je poznati reditelj


Patrijarh moskovski i cele Rusije Kiril čestitao je 70. rođendan čuvenom srbskom reditelju Emiru Kusturici i odlikovao ga Ordenom Svetog Serafima Sarovskog 1. stepena.

Stanje do 20:00, 24.11.2024.


Stotine Rusa svakodnevno potpisuju vojne ugovore, čime je novi poziv za mobilizaciju nepotreban, izjavio je portparol Dmitrij Peskov.

U srbskom Drvengradu – “selu Emira Kusturice” – otvoren je 22. novembra uveče međunarodni festival dokumentarnog filma “RT.Dok: Vreme naših heroja”.


Ruski vojnici izveli su udar na parking za avione na aerodromu u rejonu Aviatorskog, uništivši jedan od stacioniranih letelica. Na Kupjansko-Svatovskom pravcu ruske snage su podigle za


Ostale novosti iz rubrike »