Milovan Balaban: Farisejski Vidovdan i D. Stefan ili Crkva izvan realnosti

Pre toga da samo da konstatujem da je tekst A. Lazića napisan u retko ciničnom i prepotentnom tonu, sa ciljem da omalovaži razmišljanja izložena u tekstu koji sam ja napisao kao i sa namerom da uruši moj moralni, kredibilitet i stručnu kompetentnost. Iz toga se vidi da je tekst jako zasmetao delu političke opcije (još bolje rečeno politikantske) koja je za bojkot izbora i da ga je trebalo na bilo koji način neutralizovati, baš kao i njegovog autora poniziti i intelektualno „zgaziti“. No, čovek može pretendovati mnogo a znati malo, to nije redak slučaj. Štaviše čini se da su te dve stvari gotovo neizbežno determinisane, odnosno da se čoveku u skladu sa znanjem kreću i pretenzije. Ali na žalost svedoci smo (i u običnom životu) da su te dve stvari često obrnuto proporcionalne. Naime, neretko viđamo ljude minimalnog intelektualnog znanja (nekada i potpunog neznanja) sa visokim pretenzijama, kao što je takođe čest i slučaj da sa obogaćivanjem znanja dolazi do izvesnog smirenja, a samim tim i do realnije procene sopstvenih intelektualnih dometeta. Osnovna zabluda, iz koje proizilaze i sve ostale, mog oponenta je politički ugao gledanja na sve istorijske, ali i aktuelne društvene procese. U stavovima koji provejavaju iz teksta A. Lazića o Vidovdanu, Kosovu, misiji Crkve, ali i aktuelnim društveno-političkim procesima, primećuje se pre svega politička konotacija svih njegovih intelektualnih naprezanja. Cilj je staviti u funkciju političkog stava sve, i Vidovdan, i Kosovo i Crkvu, kako bi se taj politički stav opravdao i „prodao“ (reč koju koristi A. Lazić) Srbima, pre svega na Kosovu i Metohiji ali i ovde u Srbiji. Tako se gleda i na poziv patrijarha kosovsko-metohijskim Srbima na izbore. Pošto on odudara od političke opcije bojkota istih, on se mora anatemisati, a sam patrijarh proglasiti izdajnikom, kao onaj koji se odrekao Kosovskog Zaveta i kao čovek koji ne shvata misiju Crkve, te je vodi u smeru koji odgovara globalnim procesima i svetskoj vladajućoj oligarhiji. Isto tako mora da prođe svako ko, iz bilo kojih motiva, uvaži stav patrijarha te ga shvati kao ozbiljan pokušaj doprinošenju rešenja srbskog problema na Kosovu i Metohiji. Moja namera je bila da upozorim da se uprkos političkom stavu ne treba konfrontirati sa Crkvom (kao što to ne čini DSS, iako se zalaže za bojkot izbora), jer u suprotnom se (sem što brišemo razliku između nas i drugosrbijanaca (ili antisrbijanaca), koji prihvataju crkvene stavove samo kada im odgovaraju dok su u suprotnom spremni za svaku vrstu pokušaja kompromitacije Crkve kroz različite vrste osporavanja njene jerarhije), pogubno udaljavamo od Crkve kao što i jedan deo naroda zbunjujemo ovakvim posrednim diskreditovanjem jedine institucije koja je kroz vekove bila garant srspkog duhovnog i biološkog opstanka. Po čemu ćemo svedočiti da nam Crkva nema samo upotrebnu političku vrednost, već da smo istinski vernici (bar tako se veliki deo onih koji su za bojkot izbora), ako se ostrvljujemo na svako mišljenja Crkve, ili njenog patrijarha, koje se razilazi sa našim političkim stavovima, a crkvene velikodostojnike proglašavamo izdajnicima. No, A. Lazić i njemu slični se ne osvrću na taj smisao mog teksta što je zaista za brigu i što može da otvori niz drugih pitanja, ali otom potom. No, prvo što možemo primetiti je da posmatrajući sve navedeno u naslovu svog teksta (Vidovdan, Kosovski Zavet, patrijarha) kroz političku vizuru A. Lazić upada u klopku procenjivanja duhovnih vrednosti političkom (ili politikantskom) logikom, što onda ruši samu osnovu i suštinu svih svetinja o kojima on besedi. Tačnije, kosovskim rečnikom rečeno, zemaljskom logikom procenjuje duhovne pojave čime zatvara vrata razumevanja i jednih i drugih. Taj duh logike iziskiva intelektualnu akrobatiku kako bi se, uvažavajući i podstičući vladajuće zablude publike kojoj se obraća, objasnilo nelogično u cilju afirmacije sopstvene političke opcije. U ovom slučaju one koja poziva Srbe na bojkot izbora na Kosovu i Metohiji. No, da ne dužimo previše sa uvodom pređimo na konkretne stavove, koje uglavnom preko osporavanja mojih razmišljanja iznosi A. Lazić. O prilagodljivosti Crkve A. Lazić počinje sa pokušajem da ospori (bolje rečeno potuče moj stav) o prilagodljivosti Crkve kroz istoriju. Ili kako ja tačno kažem o smislu delatnosti Crkve, da je ona u tome da: “u novonastalim okolnostima traži način prilagođavanja datoj realnosti, ma kako ona bila nepovoljna“. Objašnjavajući dalje kako ja želim ovim da dokažem da aprilski stav Crkve o „Briselskom sporazumu“ i patrijarhovov poziv na izbore kosovskim Srbima ne predstavlja diskontinuitet crkvenog stava, kao i da objasnim da on predstavlja kontinuitet vekovnog zavetnog stava o tome da je “zemaljsko je za malena carstvo a nebesko uvjek i dovjeka”, A. Lazić nastavlja sa selektivnim biranjem i citiranjem srodnih delova mog teksta, ali i sa iznošenjem jedne svoje tvrdnje na koju ćemo sa malo kasnije osvrnuti. Dakle, A. Lazić nastavlja da vadi citate kako bi sklopio njemu odgovarajuću konstrukciju. U tom duhu navodi moje reči kako je: “Prilagodljivost Crkve, što je suštinski prihvatanje realnog stanja kao početne pozicije njenog delovanja, vidljiva kroz čitavu istoriju”, a potom citira sledeće moje reči iz teksta gde kažem da je: “Crkva bila uz svoj narod kao što je bila i uz Despota Stefana kada je pristao na vazalstvo Bajazitu“, objašnjavajući da je to jedini i konkretan primer prilagodljivosti Crkve kroz istoriju koji ja navodim. Da bi prvo moje reči o prilagodljivosti Crkve stavili u pravilan kontekst ja ću ih navesti u celosti: "Prilagodljivost Crkve, što je suštinski prihvatanje realnog stanja kao početne pozicije njenog delovanja, je vidljiva kroz čitavu istoriju. Ovim Crkva izražava stav o ovom svetu kao svetu niže bitnosti, a ističe, prenstveno kroz evharistijsku zajednicu, svoje opredeljenje za onaj svet. Svet novog duhovnog Izrailja, koji realno ima svoj početak i ovde na zemlji, ali samo za onoga ko se dobrovoljno opredeli za njega. Rečeno kosovskim rečnikom, koji je potpuno u skladu sa doživljajem univerzalne Crkve: „Zemaljsko je za malena carstvo a nebesko uvjek i dovjeka“. A drugo, da bi videli da dajem i druge konkretne primere prilagodljivosti, ne samo SPC nego univerzalne pravoslavne crkve citiram sledeće reči iz mog teksta: „Crkva bila uz svoj narod (misli se na podršku knezu Lazaru u kosovskom boju, što se vidi iz predhodnog pasusa mog teksta) kao što je bila i uz Despota Stefana kada je pristao na vazalstvo Bajazitu. Ali i od samog svog početka Crkva je, preko prelaska iz delovanja u maloj judejskoj zajednici na delatnost u velikoj rimskoj imperiji, pokazala svoju prilagodljivost, odnosno zastupanje reda veličina, po kojima je duhovna vizija iznad trenutnih političkih ideologija i aktuelnog svetskog poretka. To se takođe videlo i u kasnijim istorijskim periodima kroz prihvatanje univerzalističke vizantijske imperije, gde je Crkva imala centralno mesto u kreiranju vizantijskog čoveka, ali potom i kroz prilagođavanje potrebama malih naroda prihvativši etnički elemant kao tačku spajanja i integracija, koji je crkvenom delatnošću oplemenjivan dobijajući tako viši smisao“. I još primera: „No, isto tako je, pogotovo SPC, morala da se prilagođava okolnostima koje su proizašle iz ropstva tuđinu i funkcionisanja u tuđim državama, turskoj i habzburškoj imperiji, pokušavajući da olakša položaj svog naroda i pastve i obezbedi njegov duhovno-biološki opstanak“. Ovako moje tvrdnje o prilagodljivosti Crkve ipak izgledaju malo drugačije, rekao bih uverljivije. Ali zanimljivo je zašto je i pored svih ovih navoda A. Lazić tvrdi da ja ne dajem konkretne dokaze prilagodljivosti Crkve, ili uvažavanja realnosti, sem donekle u vezi Despota Stefana. Stvar je u sledećem. Ovde ja u nekoliko rečenica objašnjavam delatnost Crkve kroz čitavu istoriju, napominjući da ona prihvata i univerzalističke i nacionalne koncepcije država kao i situaciju kada narod nema državu te preuzima ulogu jedinog staratelja naroda, kao SPC u vreme turskog i habzburškog ropstva. Time pokazujem da je njena osnovna misija preobraženje zemaljskog čoveka, čime objašnjavam duh Crkve i njen nebeski ugao posmatranja svih ovozemaljskih tvorevina, kao i njen početni stav delovanja koji uvažava realnost i ide za tim da preobražajem čoveka, prevenstveno iznutra, osposobi tog istog čoveka da krene u pravcu promene nabolje te iste realnosti spolja. No, A. Lazić stvari sagledava iz političkog ugla te zbog toga obrće red veličina koji je u skladu sa Crkvenom, ili duhovnom logikom. On hoće da Crkvu da prilagodi svojoj logici, da ona bude u funkciji njegove političke opcije. Zbog toga me farisejski lovi šaljući poruku (pre svega javnosti jer on to i radi pre svega zbog javnosti, da bi pridobio što više pristalica za svoju političku opciju bojkota) kako ja ne navodim nikakve konkretne dokaze kojima bi potkrepio svoje tvrdnje. Naravno da je to što on kaže netačno, jer moje tvrdnje proizilaze iz opštih istorijskih znanja, koje neko može da tumači ovako ili onako, ali ne može da im osporava autentičnost. Za njih nisu neophodne reference jer su one plod razmišljanja, naravno formiranog na osnovu nepobitnih istorijskih činjenica i kompleksnih intelektualnih strujanja koja su se bavila ovom tematikom. Ali smisao njegove opaske: „Da je M. B. nastupio kao diplomirani istoričar – a ne kao nediplomirani politikant (potonja reč je njegova) – sigurno bi nam ostavio referencu za tvrdnju da je Crkva bila uz despota Stefana kad je pristao na vazalski odnos prema turskom sultanu.“ je usmerena ka internet javnom mnjenju u kojem on traži svoje pristalice i u kom je njegov zadatak da opovrgne i „pogazi“ moje stavove. Pominjanjem referenci i stvaljanjem istih u sopstveni tekst on pokušava da lažnom učenošću zaseni prostotu, te da ostavi utisak, u svetu kojem se obraća, sopstvene navodne učenosti i moje intelektualne ništavnosti čime pokušava dodatno da neutralizuje i „zgazi“ moje stavove. No, vratimo se njegovim namerama o podvrgavanju crkvene logike sopstvenoj. Dokaz da on hoće Crkvu da prilagodi svojoj političkoj ocije se vidi u tome što se on osvrće jedino na moju tvrdnju da je “Crkva bila uz svoj narod kao što je bila i uz Despota Stefana kada je pristao na vazalstvo Bajazitu“. Njega ostalo moje kazivanje, u kom objašnjavam suštinu Crkve (milenijumsku praksu, kako SPC tako i celoviti hrišćanske Crkve) baš da bi stavio u kontekst i Despota Stefana, ne zanimaju. Jer zbog svoje uopštenosti, istorijske udaljenosti i nedovoljnog poznavanja istih od strane njegove ciljne grupe, oni ne predstavljaju pretnju njegovom političkom stavu. Isto tako zanimljivo je i zašto se on osvrće na Despota Stefana i tadašnju istorijsku situaciju u kojoj se našao srbski narod. Da je dosledan mogao je da kaže da ja ni u slučaju Despotovog vazalstva Bajazitu ne dajem nikakve konkretne dokaze, jer ne ulazim u detalje dramatike tadašnjeg srbskog društva, države i Crkve. Ali Despot Stefan je često pominjan u kontekstu poređenja sa aktuelnom situacijom u kojoj se našao naš narod, te je postao neka vrsta pokazatelja kako se treba danas ponašati i u kom smeru treba usmeriti nacionalni brod. Pokazatelja dakle, savetnika za ovo vreme jer Historija magistra vitae est, ne slepog kopiranja jer se istorija u bukvalnom smislu ne ponavljanja. To bi A. Lazić naučio na prvoj godini istorije da je studirao ovu nauku, a samim tim bi znao da istoričar kada koristi analogije to radi u cilju boljeg osvetljavanja aktuelnog vremena, a ne da bi kao tražio potunu identičnost koje nema. Dakle zbog aktuelnosti Despota i zainteresovanosti javnosti za tadašnji stav Crkve, naroda i države prema realnosti, u tom trenutku slabe Srbije i jakog Bajazita, on je počeo da smeta političkim opcijama koje zagovaraju potpuno drugačiju logiku delovanja nego što je zagovarao Despot Stefan. No još ćemo se vraćati na Despota, za sada toliko. Ono što hoću naročito da naglasim je to da A. Lazić, farisejski me loveći i koristeći svoju izvrnutu logiku prilagođavanja Crkve sopstvenoj političkoj opcije, podmeće da ja njegovom, farisejsko-sektaškom, logikom pokušavam da dokažem kontinuitet aprilskog stava Crkve prema „Briselskom sporazumu“ sa patrijarhovim pozivom Srbima na Kosovu da izađu na izbore. Da je pošteno pristupio mom tekstu zapazio bi logiku (mada možda i ne bi, ali to je onda njegov problem) iz koje ja crpim kontinuitet stava Crkve. Dakle, da je pošteno analizirao moj tekst našao bi u njemu da ja, kao dokaz kontinuiteta Crkve u odnosu na Kosovo i Srbe koji žive na Kosovu, kažem ovo: „Pošto je politika odradila svoje i odredila trenutnu političku realnost srpske nacionalne zajednice na KiM, pošto je Crkva jasno upozorila šta misli o tome, pošto su se strasti stišale sagledavanjem globalne, ali i kosovske realnosti, patrijarh je, uvažavajući stav crkvenih zvaničnika koji žive na Kosovu i stav Crkve da je duhovno realnost uvek iznad političkih prilika i političkih garnitura na vlasti, pozvao Srbe da izađu na izbore i tako prihvatajući novonastale uslove nastave borbu za jačanje nacionalne zajednice, te duhovni i biološki oporavak naroda“. Dakle, logika iz koje Crkva crpi svoj stav i kontinuitet tog stava, i u čijem duhu se treba gledati na povremena izjašnjavanja Crkve i njenih velikodostojnika (naročito patrijarha), je u milenijumskoj praksi prihvatanja realnog stanja a ne u fatalističkom pristupu pojavnim oblicima političke realnosti, gde se obično jedna opcija proglašava za potpuni dobitak a druga apsolutni gubitak. Ako izađete na izbore prokletnici ste i izdajnici a ako ne izađete osvojili ste carstvo nebesko je logika koju zagovara moj oponent i svi njemu slični. Opredeljenje za ili protiv izbora A. Lazić i ostali hoće da predstave kao identično, i podudarno sa Lazarevim kosovskim opredeljenjem za carstvo nebesko ili zemaljsko. Ali da je A. Lazić shvatio pravilno Vidovdan i tumačenje Kosovskog zaveta njegovog najboljeg poznavaoca, koga on voli da citira, Sv. Vladike Nikolaja, našao bi kod njega da je srbska vojska, tada otiša u boj i smrt Za lijepo ime Isusovo. Da je borba bila kako kaže Vladika Nikolaj: „Za Carstvo Nebesko, a ne za državu, za narod, ili za kneza, ili za ma šta zemaljsko i prolazno. Borba je za krst časni, simvol carstva Hristovog. I čestiti knez, i vojvode i velike i male, i svi tabori njihovi, kreću sa odlučnom voljom da žrtvuju svoje živote za carstvo nebesko, „za krst časni i vjeru hrišćansku“, „za lijepo ime Isusovo“. Prihvatila je vojska Lazareva tada realnost sukoba sa Turcima, te se borila se i umrla zbog više realnosti, Zbog lijepoga imena Isusovog. No, o realnosti ćemo nešto više malo kasnije. Kako u svetlosti motiva za Carstvo nebesko, kako ih objašnjava Vladika Nikolaj, izgleda bedno motivi politikantski koji pokušavaju da se predstave kao utentični – Zavetni. Kako se jasno vidi u svetlosti opisa srbskog vladike koliko je pogrešno nazivanje izdajnicima onih koji drukčije misle o izborima, ne prezajući da se na taj spisak doda i patrijarh. No, to se od strana nekih radi toliko srčano, sa spremnošću da se pretumba čitava istorija, da se proglasi patrijarh izdajnikom, Crkvi podmetnu prodanost globalnom poretku, da se čovek zapita ko ima je dao mandat za takvo delovanje. Zaista ovde iskrsava i pitanje motiva činjenja svega ovoga, jer ovo upućuje da postoje i neki drugi motivi, sem političko-ideoloških, za ovakvo delovanje. Neću da kažem da je to sigurno tako jer nemam dokaze, samo ukazujem da logički gledano spremnost da se diskredituje sve što je srbsko zarad guranja svoje političke opcije, spremnost da se narod usmerava ka ponašanju koje vodi tome da narod (ili jedan njegov deo) formiramo tako da postane hrabar zato što se ničega ne stidi, na najozbiljniji način otvara pitanje motiva takvog delovanja. Jer zaista „hrabro“ proglašavanje patrijarha izdajnikom, crkvene jerarhije otpalom od pravoslavlja, „pokušajem brisanja o pod“ svih političkih nistomišljenika, negiranjem istorije mučeničke SPC, utiče na narod (ili jedan njegov deo) da nepoštovanjem svega što je Srbima bilo sveto kroz istoriju, postane narod koji se ničega ne stidi, a samim tim i otvara pitanje razloga za takvo agresivno ponašanje dela protagonista konkretnog stava koji zagovara bojkot izbora. To je jedna takođe od stvari na koju sam pokušao da ukažem u svom prethodnom tekstu. A. Lazić: „Crkva nužno mora biti izvan realnosti“ Pošto sam delom objasnio šta sam hteo da kažem u svom tekstu, kao i citatske manipulacije te ostalu intelektualnu akrobatiku kojom se htelo izvaditi iz konteksta a time i osporiti (pa i poniziti) moj stav o prilagodljivosti Crkve, kao i pokazati kako ja tobože nemam nikakave dokaze za ono što pričam, preći ćemo na tvrdnje A. Lazića. Čeka nas zaista veliko iznenađenje, bar nas koji smo pravoslavni i poštovaoci Vidovdanskog Zaveta. Naime, pošto me je kako on misli intelektualno“ zgazio“ A. Lazić se sada oseća spreman da iznese svoje viđenje misije Crkve pa kaže: „Najkraći odgovor Balabanu i svim balabanima (priznajem da nas nema mnogo, u manjini smo) koji ovako misle – funkcija Crkve, pa ni Srpske pravoslavne, nije da traži način prilagođavanja datoj realnosti (formulacija je takva da se stiče utisak da ne čitamo M. B. sa srBskog sajta “Vidovdan” nego društveno-političkog radnika privremeno raspoređenog u antisrpsku redakciju “Komunista”) nego da bude HRISTOLIKA; a ako je (makar delićem) hristolika, ona nužno mora biti izvan realnosti“. Baš ćemo u narednim redovima videti ko je podesniji za antisrbski redakciju „Komunista“, što meni spočitava A. Lazić. Da su kroz srpsku istoriju razni lazići imali presudno reč kada je u pitanju srbski narod Srbi verovatno danas ne bi ni postojali. Jer da je misija Crkve izvan realnosti SPC bi sigurno negirala čitavu istoriju srbskog naroda. Sv. Sava ne bi radio na simfoniji Crkve i države posle Stefana Nemanje, ne bi ni krunisao svog brata Stefana Nemanjića 1219. za kralja, bilo bi dovoljno što ga je papa krunisao dve godine ranije. Knez Lazar ne bi obraćao pažnju na duhovni aspekt svog otpora prodoru Osmanlija, kao što ni Deaspotu Stefanu ne bi bio bitan stav Crkve o njegovoj politici, kao uostalom što ni Crkvi koja je izvan realnosti ne bi bilo bitno u kom pravcu usmerava Despot srbski nacionalni brod (ovde je zanimljivi da A. Lazić iako tvrdi da crkva treba da bude izvan realnosti svojski se trudi, sa mnoštvom referenci čime pokušava da svoj rad prikaže kao naučan, da objasni delatnost tadašnjeg srbskog patrijarha i Crkve baš u realnoj istorijskoj situaciji). Šta bi tek bilo sa Srbima u vreme ropstva pod Austrijom i Turskom. Iz tvrdnje mog oponenta da je Crkva izvan realnosti proizilazi da habzburški i turski jaram nisi trebali da motivišu Crkvu da traži načine taktičkog dogovaranja sa osvajačima, dok Pećka patrijaršija, obnovljena uz delatnost Mehmed paše Soklovića radi duhovno-biološkog opstanka naroda, nije ni trebala da postoji. I zaista za Crkvu izvan realnosti ona i ne bi imala smisla, ali Crkva nikada nije bila izvan realnosti, sem valda u glavama onih koji bi da je smeste u poseban izvan-realni kutak. Da je udalje iz javnosti, naročito onda kada se njen stav ne poklapa sa njihovom političkom opcijom. S tim da bi je izvukli iz tog kutka kada njen stav odgovara njihovoj kreaciji političke situacije. I oni koji tako razmišljaju meni spočitavaju ideološku pripadnost antisrbskoj redakciji „Komunista“. „Logično nema šta“. No, ovaj stav je jako zanimljiv zato što je on centralni nerv logike onih koji sve posmatraju kroz vizuru svoje politikantske opcije. Oterati Crkvu izvan realnosti društveno-političkih tokova je stara želja i namera onih koji bi da grade navodno blagostanje čovečanstava bez Boga. Takav manihejski pristup odvojenosti, ne samo države i Crkve (čak političke društvene zajednice i Crkve), je karakterističan za sve one u javnosti koji bi da podrede istinsku realnost svojim ideološkim projekcijama. On je prisutan, manje ili više, u svim političkim opcijama na domaćem političkom spektru, ali je najimanentniji ekstremima. I levim i desnim. Kroz odnos prema Crkvi se najlakše uviđa da, bez obzira na potpuno suprotnu ideološku osnovu, i levi i desni ekstremi pripadaju potpuno identičnoj duhovnoj matrici. Jer i jedni i drugi imaju netrpeljiv odnos prema Crkvi i njenim zvaničnicima (a i svim pojavama u društvu koje se protive njihovoj ideološkoj konstrukciji) kada crkveni stav odudara od njihovih političkih i društvenih ciljeva. S tim što će antisrbijanci tada reći da je Crkva nešto retrogadno, pokušavati da je omalovaže kao straromodnu i nekompetentnu za ocenjivanje savremenih društveno-političkih tokova, dok će navodne patriote crkvene velikodostojnike (uključujući i patrijarha) proglašavati izdajnicima i prodanim dušama, a celoviti crkveno-narodni organizam optužiti da se prodao globalnim gospodarima i utopio u proces globalizacije, izdajući srbski zavet i sve pravoslavne i vidovanske duhovne vrednosti. Dakle, ideologija je različita, ali je duh potpuno isti. Proterati Crkvu, ali i svako drukčije mišljenje, izvan realnosti, da ne smeta ideološkim projekcijama onih koji neretko imaju i materijalnu korist od zagovaranja svojih političkih opcija. Moram napomenuti da su čak komunisti po nečemu imali pošteniji i dosledniji stav prema Crkvi od današnjih ideoloških, i levi i desnih ekstrema. Naime, komunisti su Crkvu proglasili za retrogradnu, i nisu tražili njen oslonac u sprovođenju svojih nauma. Ovi današnji, i levi i desni ekstremi, nemaju ništa protiv Crkve kada je njen stav kompatibilan sa njihovim. Samo kada ona odudara od njihove društveno-političke ocije potrebno je neutralisati. Kroz seksualne afere episkopa (ne govorim ovde da je netačno ili tačno sve što se iznosi o pojedinim episkopima, ukazujem na motiv zašto se to čini, a hrišćanstvo se razlikuje od ostalih religija i ideologija između ostalog što kvalifikuje delo i po motivu zašto se ono čini), prigovore o njihovom imovinskom stanju, suda o životu sveštenika i drugim načinima cilj je da se podrije smisao Crkve kako bi ona bila društveno marginalizovana, kako kaže moj oponent izvan realnosti. Ovi desni čak ne prezaju ni od podrške raskolničkoj opciji koju vodi bivši, raščinjeni episkop, sve sa ciljem da se i Crkva kreira po sopstvenim političkim merilima i prema sopstvenoj političkoj logici. U tome se čak otišlo i korak dalje. Koliko su svi standardi pristojnosti i minimalne ljudske korektnosti pogaženi vidi se po zloupotrebi blaženopočivšeg patrijarha Pavla. Da bi se ubedilo ciljno javno mnjenje u ispravnost svog političkog stava zlupotrebljava se pismo koje je on uputio Tadiću i Koštunici kao apel da ne teraju Srbe na izbore koji se organizuju na Kosovu i Metohiji. Isti oni koji pokušavaju da dokažu da vreme Despota Stefana nije identično kao današnje, podmećući meni da baš to hoću da kažem (mada ne bi nijedan istoričar tvrdio da su dve istorijske epohe potpuno iste, nego samo slične i kao takve upućuju na određene zaključke koji mogu upućivati potomke ka istoj političkoj logici koju je zastupao Despot, ali i ne moraju nužno), u ovom slučaju hoće da kažu da je vreme iz 2004.g. identično aktuelnom. Previđaju da se za ovih devet godina mnogo toga izdešavalo, da je država Srbija popustila u mnogome kada je u pitanju južna pokrajina, da je ralnost i te kako promenjena i da se u budućoj borbi ne možemo vraćati na stanja koja su postojala pre deset godina. Umesto da svi izvršimo pritisak na vlast da donese ustavni zakon, koji ona ne donosi a ne postoji nikakav društveni pritisak da to učini, mi imamo podeljeno društvo, pri čemu jedan pol zagovara nešto što se ne može ostvariti bez oružanog ustanka, i drugi pol odavno otvoreno zagovara njegovu nezavisnost. Ali decenijski rezultat delovanja i jedne i druge opcije je isti – Kosovo je gotovo nezavisno, a Srbi imaju sve manje uslova da ostanu na svojoj zemlji, sa velokom mogućnošću da izgube i Sever, gubljenjem Mitrovice ukoliko ne izađu na izbore, što bi bilo još katastrofalnije od „Briselskog sporazuma“. No, kako nas razni ekstremi, sa sve inertnom i za probleme opštencionalnog značaja nezainteresovanom vlašću koja nije na visini savremene situacije, usmeravaju tako nam i biva – u realnosti naravno. O Knezu Lazaru i Despotu Stefanu Sada dolazimo na ono glavno za A. Lazića, što ga je i nateralo da piše čitav tekst, da konsultuje izvore i literaturu, i to „Istoriju srbskog naroda I“, deo koji piše Sima Ćirković pod nazivom „Godine krize i previranja“, pisce žitija Sv. Despota Stefana Ava Justina i Konstantina Filozofa, istoričara SPC Đoku Slijepčevića, te istoričara Vladimira Ćorovića i doktora pravnih nauka Željka Fajfrića (Fajfrić se bavi srbskom srednjovekovnom istorijom tako da se slažem da je on relevantan kada je u pitanju ovo razdoblje srpske istorije). Dakle sve je proanalizirano, konsultovana mnogobrojna literatura, istorijski izvori (priznajem da je to iznenađujuće za jednog matematičara, ali nebitno), samo da bi se dovela u pitanje moj stav da je Crkva bila: „uz Despota Stefana kada je pristao na vazalstvo Bajazitu“, kao i da bi se pokazala kao netačna moja tvrdnja koju on formuliše kao da je: Crkva je bila uz junačku pogibiju kosovskih junaka i “uz despota Stefana kada je pristao na vazalstvo Bajazitu”. Ono što on hoće da dokaže to je kontinuitet otpora (u pojavnom manifestacionom smislu) u vremenu Kneza Lazara i Despota Stefana, ali pošto to ne može da učini, jer je vazalstvo Despota Stefana činjenica, usmerava čitaoca da svu literaturu i izvore koje napominje (a kojima hoće ne da edukuje čitaoca, već da ga fascinira, jer ovako opširno navođenje izvora, pri čemu se suštinski ne osporava moj stav, ne može drukčije da se shvati) shvati na način kako je celokupna politika tadašnje Srbije bila usmerena na otpor, ali su istorijske okolnosti priklještenosti Srbije između Ugarske i Turske, primorale Despota i tadašnju Crkvu da budu vazali Bajazitu. Manevri tipa on nije pristao na vazalstvo jer je imao samo 12 godina su samo u funkciji zbunjivanja, jer i A. Lazić ne negira da je Srbija u jednom trenutku postala vazal, i da je tada na čelu države bio Stefan. Ali to i ja kažem. Jer kada kažem da je pristao (ali je i Crkva kao stub tadašnjeg narodnog organizma shvatila kako se treba ponašati u tadašnjim smutnim i teškim vremenima) ne mislim da je odmah i dobrovoljno to učinio, ali mislim da je on bio čovek koji je shvatio svoju epohu i poneo možda i najveći teret srbskog tadašnjeg poniženja pristavši na vazalstvo. Čovek je u svakoj situaciji slobodan te može nešto da odbije. Dakle u činjenici da je Despot Stefan bio vazal mi se slažemo (jer naprosto to se ne može negirati), samo se naizgled ne slažemo da li je on na to morao da učini pod pritiskom ili dobrovoljno. Na neki način je i jedno i drugo, pošto su zaista prilike bile više nego teške i drugi se izlaz nije video, ali čovek i društvo su nikada ne izgube potpunu slobodu odlučivanja. Uvek mogu da izaberu nešto drugo od onoga što izgleda neminovno. E sad, tada je srbsko društvo bilo kompaktnije (nije bilo ni mogućnosti manipulacija koje nudi savremeni svet, niti je okupacija bila suptilna kao danas, što ne znači da je danas ona manje snažna), privrženije svom verskom i narodnom duhu, nije bilo ni izbliza polarizovano kao danas, te se taj odabrani kurs mogao lakše sprovesti nego u današnjoj situaciji, dubinske postmoderne okupacije. Zato danas delovi društva mogu biti lakše protiv takvog kursa, da on postoji. Ali nevolja što on ne postoji kao prepoznata istorijska prilika i izazov, a to, čini se baš jeste u pitanju. Odnosno izgleda da mi baš živimo u sličnoj situaciji u kojoj su živeli Srbi u vreme Sv. Despota Stefana. Ali ne ponašamo se isto, uključujući i vlast i druge društvene grupacije. Vlast ne radi kao Despot pošto, iako se slažem da treba da priča evropsku priču, malo radi na homegenizaciji društva i naroda i na njegovoj kulturološkoj i duhovnoj obnovi, što je možda trenutno jedino polje delovanja. Opcije sa drugosrbijanskog i turbo-evropejskog (DS, LDP) političkog spektra Kosovo gotovo da uopšte ne interesuje i intimno ga doživljavaju kao balast kog se treba osloboditi, dok dobar deo navodnog patriotskog spektra zagovara otpor kroz bojkot izbora (često podstičući bes u već dovoljno isfrustriranom narodu) čime pokazuju da je njihova politika u suprotnosti sa politkom trenutnog prihvatanja, ali sa pokušajem strategijske dugoročne promene, nepovoljne realnosti. Zbog toga vlast simulira politiku Despota, drugosrbijanci shvataju da je društvo na potpuno drugom kursu fatalističkog stremljenja ka EU integracijama te imaju razoga da budu zadovoljni, dok A. Lazić i njegovi istomišljenici pokušavaju da tadašnje prilike (u vremenu Despota Stefana) predstave mnogo gorim nego današnjim, kako bi opravdali, i tadašnju politiku vazalstva Despota i današnju politiku bojkota i otpora. Naravno da se ne treba, kako on kaže, slepo porediti društvo iz 14. i 21. veka, i nijedan ozbiljan istoričar ne bi ta društve potpuno identifikovao, naročito ne u pojavnom obliku, ali ovde nije u pitanju moje poređenje ta dva društva (što je legitimno jer imaju slične izazove) nego pokušaj da se ona prikažu kao potpuno drukčija, da se nožem razdvoje, kako bi zagovarana politička opcija bojkota bila uverljivija. Dakle Despot Stefan je onima koji zagovaraju bojkot u glavi, oni shvataju da aktuelna situacija u kojoj je naša država i narod ima sličnosti sa tadašnjim trendovima, i zbog toga osećaju potrebu da taj period protumače na drugi način od onoga kako je u ovom delu javnosti do sad često bio tumačen. Dakle namera je da prikažu aktuelnu situaciju kao potpuno drukčiju od one koja je bila u vreme Despota. Sad još malo o kontinuitetu i diskontinuitetu jer mi je prigovarana u vezi sa tim protivurečnost. Da bi pokazao kako gledam na kontinuitet i dikontinuitet crkvenog stava i kako se uopšte može na to gledati daću jedan vrlo jasan istorijski primer. Ako Stefana Nemanju definišemo kao čoveka kojem je glavni cilj da stvori nezavisnu srpsku državu, što nikome nije sporno, onda ćemo njegov prvobitni ustanak protiv Vizantije, zatim njegovo vazalstvo imperiji na koje je bio prinuđen posle vojnog poraza, a potom njegov ponovni ustanak protiv iste Vizantije 1180.g. posle smrti cara Manojla Komnena i udaranje osnova srbskoj nezavisnoj državi, shvatiti kao kontinuitet Nemanjine borbe za nezavisnu srpsku državu. On se jednako za nju borio, ona mu je jedanako bila u vidu i u vreme otpora, odnosno ustanaka protiv Vizantije i u vreme njegovo vazalstva istoj. Samo su oblici borbe bili drugačiji i oni su bili prilagođeni datoj realnosti. Dokaz da je njemu konstantno bila u vidu nezavisna srbska država je njegova momentalna spremnost za ustanak posle smrti vizantijskog cara. Iz toga se vidi da je on i u trenutcima kada je spolja gledano bio pokoren vršio pripreme i homogenizaciju narodnog organizma kako bi pri promeni realnosti mogao to da iskoristi i usmeri se ka ostvarivanju svog osnovnog cilja. Slično je postupao i Despot Stefan i kosovskog otpora. Despot je bio primoran da prihvati realnost vazalnog odnosa Bajazitu, sa nadom da će se u jednom trenutku tog ponižavajućeg stanja osloboditi. Mi možemo u određenom aktuelnom trenutku imati neke pretpostvake šta se može dogoditi u budućnosti, ali ne možemo biti sto posto sigurni. Tačnije moramo činiti šta je do nas i nadati se povoljnijim okolnostima koje će omogućiti da naši ciljevi postanu ostvarljiviji. Despot Stefan nije mogao tačno pretpostaviti, čak ni posle stacioniranja Tamerlanove vojske na turskim granicama da će sigurno doći do bitke, a još manje da će Bajazit sigurno izgubiti, ali je on, čak ne razmišljajući mnogo o tome, radio ono što je mogao. Zajedno sa Crkvom, koja je posle Sv. Save praktično slivena sa narodom, te Crkva i narod postaju gotovo sinonimi, on je radio na oporavku i duhovno-biološkom uzdizanju i očuvanju Srba. Njegov cilj kao vladara je bio naravno usmereniji u eventualnu obnovu države, dok je cilj Crkve duhovno vođstvo istog tog naroda ka novom univerzalnom duhovnom Izrailju, čije prisustvo se oseća i ovde na zemlji kroz sledovanje hrišćanskim, pravoslavnim vrednostima, kroz koje dolazi duhovno usavršavanje. U politici Despota Stefana i tadašnjem stavu Crkve se vidi, baš kao i kod krstonosne kosovske vojske Lazareve, potpuno jedinstvo cilja - Crkve, države i naroda. Red veličina je pravosavlje, svetosavlje, srbski zavet, duhovno usavršavanje. Ako se to praktikuje srbski narod (a i država) će, bez obzira na spoljašnje okolnosti i što se spolja gledano bilo bori za slobodu ili je u ropskom položaju, vaskrsnuti, naravno u određenom, realnom istorijskom trenutku. Isto tako, ako taj red veličina nije prisutan, i ako su u eliti i narodu dominantne razne razarajuće ideologije stranog duha sa tendencijom polarizacije naroda, država će, bez obzira na borbu ili trenutnu potčinjenost (ili čak potpuno slobodu), vremenom propasti. To je logika Vidovdanskog zaveta, ili saveza Srba sa Bogom koji su sklopili na Vidovdan 1389. (koji je samo potvrda i produbljenje Srba u opredeljenju za novi univerzalni duhovni Izrailj, ili duhovno, nebesko carstvo) i zapečatili ga krvlju i mučeničkim polaganjem života. U toj logici pojavne stvari su sekundarne (ne nebitne, ali bitnosti drugog reda), kao uostalom i u delatnosti Crkve kroz čitavu istoriju Za kraj... Ovaj tekst nisam pisao prvenstveno zbog. A. Lazića. Pisao sam ga najviše zbog dve stvari. Da odbranim pravo na slobodu drugačijeg pristupa problemima srbskog društva, uključujući i Kosovo i Metohiju, kao što sm ga pisao i zbog pokušaja manipulacije, koji dolazi iz određenih krugova, srbskom istorijom, svetosavljem, srbskim zavetom, a sve zarad guranja sopstvene političke opcije. Nije sporno da ja smatram da Srbi treba da izađu na izbore i tako pokušaju institucionalnu odbranu svojih vekovnih ognjišta i obezbede svoj opstanak u pokrajini. Ali nije ovde samo to u pitanju, i nije to osnovni motiv pisanja mog prethodnog teksta, kao i ovoga. Ono što me je najviše motivisalo je gaženje svih standarda u politikantskoj borbi za svoju opciju, spremnost da se patrijarh proglasi izdajnikom, da se obesmisle i pretumbaju sve srpske tradicionalne vrednosti, da se Crkva uprkos tome što će ostati na Kosovu i Metohiji šta god se tamo desilo, predstavi kao institucija koja se prodala globalnom poretku. Smatrajući da ove pojave mogu zakucati poslednji ekser na kovčegu srbskog naroda i države odreagovao sam pokušavajući da objasnim smisao i bitnost Crkve za nacionalnu duhovno-bilošku egzistenciju. Jer reči A. Lazića: „da je SPC, kroz usta prvog među jednakima, U MIRU, poslala hristoimenito stado u zagrljaj vukovima da ga kolju“, najbolje oslikavaju dubinu našeg pada. Ne znam da je ijedna srbska generacija u dugoj našoj istoriji govorila ovako. Ne znam da je u burnoj i turbulentnoj srbskoj istoriji ijedna generacija toliko izgubila kompas i radila na propasti svih onih temelja na kojima počiva srspki narod. Nijedna generacija nije bila poput današnje ubeđena u sopstvenu pamet, pri čemu što smo više uvereniji u sopstvene sposobnosti narod i država sve više propadaju, dok se mi gložimo između sebe šireći spisak izdajnika. Spisak koji je „ojačan“ imanom patrijarha. Ako nastavimo da radimo na sopstenoj propasti nećemo moći rešiti nijedan egzistencijalni problem društva, kao što će i realnost u kojoj delujemo bivati sve nepovoljnija i nuditi manje šanse za afirmaciju, i naroda i svakog pojedinca. Zbog toga sam pokušao da prikažem smisao delovanja SPC kroz istoriju i da time objasnim kako se treba gledati na crkvene stavove. Na njih se ne može gledati politikantskim duhom, odnosno on se ne može podvoditi pod logiku jedne političke opcije, jer tada neće biti pravilno shvaćen. Crkva kao duhovni integracioni faktor treba biti tretirana od strane svih društvenih grupacija kao institucija (ona naravno nije samo institucija) od najvišeg nacionalnog značaja, jer ako i Crkvu odbacimo izgubićemo i poslednji temelj na kojem možemo da se okupljamo i sabiramo. Ne moraju politički stavovi da budu identični patrijarhovim, ali mora da postoji trpeljivost, ili elementarno poštovanje, bar kada je prvi čovek Crkve u pitanju. To je smisao mog teksta, kako prošlog tako i ovog, i to je smisao mog reagovanja. Dakle spremnost da jedan deo političke opcije bojkota (u šta ne svrstavam DSS), predstaljajući se kao pravoslavan i kao poštovalac vidovdanskog zaveta, iskrivi čitavu istoriju, sve što je sveto i što je temelje p