Dragomir Anđelković: Pozerska nadigravanja

„Imamo zajedničku istoriju kulture icivilizacije. Nemojte zaboraviti, Turska je Kosovo a Kosovo je Turska, mismo toliko bliski …“ – to su reči turskog premijera, izgovorene na jednom skupu u Prizrenu, koje su izazvale burnu reakciju našeg državnog vrha. Ona nije bez osnova ali bi zvanični Beograd mnogo više trebalo da se zabrine zbog onoga na šta je u istom gradu, u slično vreme, kosovsko-metohijsku i srpsku javnost u celini, podsetio bivši ambasador Grčke u SAD (Malias). U razgovoru sa albanskim studentima,izjavio je da njegova zemlja gotovo da više i nema drugog izbora osim da prizna nezavisnost Kosova. (NE)OPRAVDANA BURA Normalno je da svakome kome je stalo do srbskih interesa smeta kada visoki funkcioner naslednice nekadašnje Osmanlijske imperije, koja je bila vekovni okupator srbskih zemalja– makar i u kontekstu tursko-albanskih civilizacijskih veza –kaže: „Turska je Kosovo a Kosovo je Turska“. Na to se nadovezuje i činjenica – na koju ukazuje Darko Tanasković – da je Erdoganovo obraćanje, verovatno, tako projektovano da po želji Prištine obeshrabri Srbe da izađu na novembarske izbore. Sa tim skopčan strah da njihova kosovska politika ne doživi potpuni gubitak kredibiliteta, te da se toliko ne ubrza urušavanje srbskih pozicija na KiMda čak ni nekakva autonomija pod kišobranom Prištine više ne bi bilo moguća, takođe je, čini se, motivisao snažno reagovanje vođstvaSrbije. Konačno, ne bi bilo pošteno negirati da je ono sigurno iskreno zabrinuto i zbog neotomanskog ekspanzionizma, koji ugrožava i ostatak Srbije, a ne samo KiM. No, od izjave koja je izazvala buru, ipak je mnogo gore to što je Turska zajedno sa stotinak drugih zemalja, priznanjem kosovske kvazidržavnosti ustvrdila: „Kosovo nije Srbija“. Činjenica je da mi sada malo toga možemo da učinimo kako bi im zbog toga vratili „milo za drago“. Možda smo 2007-8. godine, nedvosmislenim stavom da ćemo ići na prekid diplomatskih odnosa sa državama koje priznaju Kosovo (što je bilo nemoguće zbog učešća u vladi i tzv. proevropskih stranaka), preventivno mogli nešto da učinimo. Ali, to ostaje u domenu nagađanja, dok oko nečeg drugog nema dileme. U svetlu rečenog, selektivno fokusiranje na Erdoganove reči deluje izveštačeno. Ne kažem da nije trebalo reagovati, kao što to adekvatno valja činiti (a propušta se) i kada su u pitanju već poslovična, drska mešanja Kacina i nekih drugih predstavnika EU u naše poslove, ali sve to jedino ima pravi smisla ako je deo celovite politike. Kada to nije slučaj – a očito je da ne činimo ni ono što možemo kako bi zaštitili svoje interese na KiM-u – stiče se utisak da se radi o prigodnom i nefunkcionalnom obraćanju domaćoj javnosti. Neki regionalni i dalji evroatlantski centri moći priželjkuju dalje usitnjavanje srbskog državnog prostora i u tom smeru nastoje da usmere politiku EU. Srpske vlasti moraju tome da pariraju, odnosno da svima koji su u to upleteni ili samo zainteresovanim za stabilnost našeg regiona, beskompromisno stave do znanja da nećemo krotko na to pristati, odnosno da ćemo učiniti sve što možemo da pokušaji potpaljivanja Srbije ne ostanu bez širih posledica. U duhu toga ima smisla „odbrusiti“ i Ankari, ali kada se to, u okolnostima kada u vazduhu lebde izbori, radi na dnevnopolitičkim osnovama, ne demonstrira se nedvosmislena odlučnost, koja može da spreči nevolje. BRISELSKA RETROSPEKTIVA Da bi i nove teškoće destimulisala, Srbija je već uveliko morala da ozbiljno lobira protiv novih priznanja Kosova. Tako se ne brani samo KiM, već i Raška oblast, Vojvodina, Preševo i Bujanovac. Međutim, na delotvoran način to nije rađeno, pa se već uveliko priča da nam, u narednih godinu – dve, predstoji novi talas EU priznanja Prištine, čiji bi deo bile Grčka, Rumunija i Slovačka. A što se oficijelnog Beograda tiče, onkao da „gura glavu u pesak“ kada se radi o suštinskim pitanjima, a radi svog imidža, reaguje na manje važna. „Briselski sporazum“ – kojim je sadašnja vlast počela realizaciju svoje „kosovske politike“, odnosno nastavila prethodnu čiji moto je „EU iznad svega“ – prilično je konfuzan, načelan, nejasan, odnosno sam po sebi manje bitan nego što je stvoren utisak. U pitanju je neka vrsta raskrsnice, na kojoj smo mogli da ostanemo (neutralna opcija) ili da krenemo u sunovrat (negativna opcija). To zavisi pre od celine čiji je Sporazum deo, a ne primarno od njega. Posle briselske raskrsnice mogli smo, uz izvesna ali ne i katastrofalna pogoršanja, da nastavimo da se krećemo u koordinatama očuvanja realne srpske kontrole nad „Severom“ i suštinskog neprihvatanja kvazidržavnosti Kosova od strane Beograda. Umesto toga, plašim se, da smo krenuli drugom mogućom putanjom, tj. magistralom kosovsko-metohijske propasti. Kao da se javnost zamajava dok se metodom „kuvanja žabe“ pušta da nestanu svi, po mentore Prištine negativni, potencijali „Sporazuma“, a on tiho dovede tek do puke autonomije Srba unutar nezavisnog Kosova (koje de jure još neko vreme ne bi priznali, što Prištini, Vašingtonu i Briselu za sada i nije neophodno). Srbija nije učinila dve stvari od krucijalnog značaja da ne bi došlo do negativnog scenarija. Nije donela najavljeni „Ustavni zakon“, kojim bi sve one nadležnosti koje pripadaju „Zajednici srbskih opština“ njoj bila poverena od stane Beograda. Takođe, prihvaćena rešenja iz domena policije i sudstva nadovezala bi se na naš ustavni sistem i u skladu sa njim bila bi preneta ZSO-u (uz preciziranja koja bi isključila neadekvatna tumačenja Sporazuma od strane Prištine). Konačno, i kosovski zakonski sistem sagledan tehnički, bez onoga što ukazuje na nezavisnost, bitno je povezati sa našim ustavnim poretkom i suštinskom autonomijom Kosova koja proizlazi iz Rezolucije 1244. Uz to, Srbija nije otpočela ni spomenutu međunarodna kampanja u prilog demonstriranja državama koje nisu priznale Kosovo, pa i onima koje su ga priznale, da Beograd ne diže ruke od svoje južne pokrajine (što Vašington i Priština, na osnovu sopstvene interpretacije Sporazuma, sada svima poručuju). I u kontekstu toga Usvajanje ustavnog zakona imalo bi veliki značaj. Predstavljalo bi i spolja usmeren unutrašnji dokaz da suštinski a ne samo formalno ne odustajemo od KiM, već da samo tražimo novu taktiku njegove odbrane, koja bi Srbiji olakšala – ako je to uopšte moguće – saradnju sa državama koje su mentori kosovske secesije i u vezi sa tim EU integracije. Tako smo, okolišeći da navedeno uradimo, dočekali da se i Atina, Bratislava i Bukurešt, spremaju da priznaju Kosovo. KOSOVSKI CEH Ako se to desi – nebitno je da li odmah ili fazno do 2015. godine – odnosno ako se stanje na terenu promeni na štetu Srba na „Severu“, onda sadašnja vlast neće biti bitno manje kriva od prethodne za kosovski slom. Neće tu pomoći ni činjenica da se nalazi pod snažnim pritiskom Zapada (koji je ne doživljava iskreno bliskom kao što je bio slučaj sa DS-ovom vladajućom garniturom). Njen „Briselski aranžman“ biće celina sa nacionalno štetnim modelom obraćanja Međunarodnom sudu pravde od strane „žutog“ režima, njegovim prethodnim dovođenjem EULEKS-a i potonjim „Stefanovićevim dogovorima“. Posle nezaustavljivog zahuktavanja procesa priznanja Kosova od evropskih prestonica koje su se tome dugo opirale – što bi bila direktna posledica „Briselskog sporazuma“ odvojeno od „paketa“ koji umanjuje štetu – biće kasno za svrsishodno (a ne tek pro forme) delovanje. Steći će se svi uslovi da istorija da definitivni sud o ljudima koji sada vode Srbiju, odnosno stići će im i kosovski ceh na naplatu. Nacija sada inertno čeka bolju budućnost, a, za koju godinu, taman kada bi mogla da uslede nova EU priznanja i prepuštanje „Severa“, nade i strpljenja biće mnogo manje. Čak ako i otpočne ekonomski oporavak, njegovi efekti neće biti takvi da će kompenzovati višestrano nezadovoljstvo. A ono će sigurno imati dodatni eksplozivni potencijal ako se na socijalno-ekonomske tenzije nadoveže i neskrivena kosovska propast. Da se sve to negativno za Srbiju i opasno za vladajuće strukture ne bi desilo, ono što još može da nam pomogne da bar zadržimo neki spoljni i unutrašnji osnov za vođenje političke očuvanja KiM (a ne samo iluzija u vezi sa tim), mora se što pre realizovati. Ne znači da već nije kasno za korist od Ustavnog zakona i spoljnog lobiranja, ali još postoji šansa da naše pozicije na KiM i u vezi sa njim u svetu, nisu potpuno prokockane. To treba da imamo u vidu sada kada se naše vlasti ljute na Erdogana (možda zato što učestvuje u ugrožavanju i onoga što im je na KiM-u za Srbe obećano od strane Zapada), a približavaju se lokalni izbori na Kosovu, koje – kada se već bavim KiM-om, red je i to da kažem – nema svrhe bojkotovati. Kada je Beograd već pristao na izbore, ništa dobro se ne postiže parcijalnim bojkotom, pogotovo u sredinama kao što je Severna Mitrovica, gde usled toga Albanci (kojih ima oko 6 hiljada upisanih u birački spisak) imaju šansu da preuzmu kontrolu na terenu, sa svim posledicama koje bi iz toga proizašle. SKIDANJE MASKI Stvari nisu trebale da idu putem kojim se kotrljaju. No, cilj treba da bude njihovo popravljanje a ne pogoršanje. To znači da nema mesta inatu već je potrebno postupati produktivno, što znači da i dalje moramo da pokušavamo da izvučemo maksimum iz „Briselskog sporazuma“ (koji neće nestati), te podržimo one u vlast i van nje koji su u prilog toga spremni da rade, a žestoko sankcionišemo suprotno. To između ostalog znači i da ozbiljne pretnje od spoljnih poraza sadašnje politike koji je obesmišljavaju (tipa priznanja Kosova od strane većine preostalih članica EU) ili ustupci Prištini na severno-kosovskom terenu (koji mogu u nekoj formi ubrzo da uslede), treba da budu propraćeni, na primer, „maršom na Beograd“, po uzoru na drugu polovinu 80-ih, pa da vidimo kakav će biti razvoj događaja kada hiljade Srba sa KiM stignu u glavni grad i ulogore se ispred vlade ili Skupštine. Učiniti to – što sam već pre prihvatanja „Briselskog sporazuma“, kao sredstvo pritiska, u očekivanju konačne runde razgovora, savetovao nekima od lidera Srba sa „Severa“ koji sada pozivaju na bojkot – nešto je bitno drugačije od sat ili dva mitingovanja ili sterilnog protesnog šetanja. Imalo bi potencijal dapostane katalizator ozbiljnih širih protesta, dok je prvo gubljenje vremena. No, kod nas se i u redovima onih koji veličaju „Briselski sporazum“, i onih što prednjače u pozivanju na isprazno inaćenje, uglavnom, love politički poeni u mutnom. Zato patriotska javnost ne treba da naseda na igre u kojima su planski podeljene uloge, već da na način koji će predstavljati istorijsko i političko žigosanje, kažnjava svaki poraz u vezi sa nominalnom politikom odbrane Kosova i Metohije. Prvenstveno vlasti, ali i svih koji u opozicionoj sferi (stranačkoj ili, još češće, neformalnoj – NVO) deluju pozerski ili čak nacionalno štetno. Vreme je da definitivno pokažu da li mogu drugačije. Prvi, donošenjem Ustavnog zakona i početkom energične međunarodne politike odbrane KiM (što neće biti samo po sebi kompenzacija za to, ako se pokaže da je vreme za tako nešto već propušteno). Drugi, efikasnim pritiskom da se to što pre desi (a ne prizivanjem da stvari postanu što gore) ili početkom beskompromisne politike rušenja vlasti koja to ne učini uopšte ili na vreme. Izvor: Pečat