Međunarodno represivno pravo za uništenje naroda

Svaki više ili manje misleći čovek shvata da je istorija ciklična: menjaju se samo realije, ali nikako ne suština. Sadašnje pravosuđe se očigledno sastoji u tome da se osudi ne samo nevin, već i neupućen čovek – istakao je 1915. godine u Procesu Franc Kafka, opisujući život svog junaka Jozefa K. Sada, u 21. veku, mi izgleda ponovo se vraćamo onom što je sociolog Emil Dirkem nazvao represivnim pravom. Za njega su karakteristični kaznena usmerenost, beskrajni idejni tabu, zakoni koji ne štite ličnost, konačno princip selektivnosti: tačnije svakome svoje pravo u zavisnosti od socijalnog statusa. Jedna od institucija represivnog prava za beskrajne Jozefe K. sa Balkana je Međunarodni trubunal za bivšu Jugoslaviju.

O tome će biti reči za današnjim okruglim stolom, čiji su učesnici doktor, teoretičar prava, član Senata Republike Srpske Kosta Čavoški i profesor prava Kazanske Akademije uprave Aleksandar Mezjajev.

Aleksandar Mezjajev: Za sada još deluje progresivno međunarodno pravo koje su stvarali od 1945. godine svi subjekti međunarodnih odnosa, ipak paralelno sa njim pojavio se novi, represivni i regresivni tip prava. On se stvara putem usvajanja određenih odluka od strane međunarodnih sudija koje protivreče aktualnim normama. U prvom redu to se tiče normi vezanih za imunitet šefova država. Pri tome, naravno, vidimo da se gone oni politički lideri koji pokušavaju da sprovode nezavisnu politiku i suprotstave se zapadnoj hegemoniji.

Dalje, odgovornost država za delatnost takozvanih paravojnih formacija. Međunarodni sud UN razradio je jasan standard, on je primenjen u slučaju Nikaragve 1986. godine (prema tom principu grupa lica može da bude izjednačena s organima države ako ona deluje u punoj zavisnosti od date države i efikasno se kontroliše s njene strane – primedba uredništva). Ali ne, Međunarodni tribunal odbacuje taj standard i stvara svoj novi, mada okolnosti u slučaju Nikaragve i u slučaju, na primer, Duška Tadića identične su. Ako pogledamo pažljivo, postaje jasno da bez primene standarda koji je on smislio ovaj tribunal nikoga ne može da osudi.

U Međunarodnom paktu o građanskim i politićkim pravima stoji da svaki optuženi ima pravo na izbor advokata prema sopstvenoj odluci. U Međunarodnom tribunalu ova norma svodi se na to da optuženi može da odabere samo onog koga mu dozvoli Tribunal. Vi verovatno znate da me je general Mladić pozivao da predstavljam njegove intrese, ali tribunal je odbio zato što se njegovim predstavnicima nije dopalo ono što sam pisao o toj organizaciji. Ponekad dolazi do toga da se optuženom predlaže spisak od trojice advokata. Biraj koga hoćeš! Od onih koje smo ti ponudili.

Kosta Čavoški:  Ako se način rada Haškog tribunala uporedi sa stalnim Međunarodnim krivičnim sudom takođe u Hagu, koji je osnovan 1998. godine, videće se ogromne razlike. Naime, ovaj sud je osnovan Međunarodnom konvencijom kojoj pristupaju države članice. A u međunarodnom pravu legislativnu ulogu vrše države članice tako što pristupaju konvencijama. Umesto toga, pravila na kojima počiva Haški tribunal propisana su samim statutom i pravilima ovoga suda, tako da Haški tribunal sam sebi propisuje proceduralna pravila. Zamislite, recimo, kada bi Osnovni sud u Moskvi sam sebi propisivao proceduralna pravila, a to ne bi činila Duma svojim zakonima. Uz to, ovim postupkom koji primenjuje Haški tribunal krši se čitav niz međunarodnih pravnih odredaba koje pre svega postoje u međunarodnom paktu o građanskim i političkim pravima, Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima i drugim međunarodnim aktima. Tako, recimo, predviđeno je međunarodnim paktom da se pritvor uhapšenog lica ne sme unedogled produžavati, i da se suđenje mora održati u razumnom roku, bez nepotrebnog odugovlačenja. Primera radi, sada je u septembru bilo deset i po godina kako je Vojislav Šešelj optužen i utamničen u Haškom tribunalu, a da mu čak nije okončano ni prvostepeno suđenje. Dakle, zamislite, deset i po godina on čeka da mu se donese prvostepena presuda. I pitanje je da li će ona biti doneta i za jedanaest godina, jer u međuvremenu je jedan od trojice sudija izuzrt. To je pogano i bez premca narušavanje međunarodnog krivičnog prava. Uz to, po ovom paktu i drugim međunarodno-pravnim aktima pritvor je uvek izuzetak, a odbrana sa slobode – pravilo. Haški tribunal primenjuje suprotno pravilo. Kod njega su svi optuženici uhapšeni i drže se u pritvoru, tako da se ne brane sa slobode, nego iz pritvora.

Hajde da se vratimo instrumetnima međunarodnog represivnog prava – sudijama i tužiocima.

Aleksandar Mezjajev: Nama kažu: prošlo je vreme nekažnjivosti šefova država. Lepo zvuči. Ali obratite pažnju da umesto jedne kaste nedodirljivih pojavila se druga – to su međunarodne sudije i tužioci. Oni ne odgovaraju ni za šta i igraju vodeću ulogu u razaranju međunarodog prava. Za takvu ulogu treba pružiti imunitet, zato što je razaranje međunarodnog prava zločin. Mada,  naravno, sudije ne na svoju inicijativu donose odluke, oni ispunjavaju volju onih država koje su ove sudije postavile, zato se suočavamo sa pokušajima određenih zemalja da stvaraju pravo.

Kosta Čavoški: Sam taj sud od samog početka nije dobro organizovan. U prvom trenutku je drugostepeno veće bilo sastavljeno od sudija iz prvostepenog veća, pa su jedni drugima činili tako što nisu osporavali prvostepene presude. Tek posle većeg broja godina uspostavljeno je posebno drugostepeno veće. Zatim, iznad tog suda nema nikakve više instance. I desilo se, recimo, u slučaju Šljivančanina, da je drugostepeno veće uvelo jedno novo krivično delo, a onda se ispostavilo da on nema nikome da se žali. Tako da je ta presuda bila u isti mah i prvostepena presuda i konačna presuda. Te sudije mogu biti izložene samo javnoj kritici. Ja to činim u svojim radovima i nedavno sam i na srbskom i na engleskom objavio jedan rad pod naslovom „Zloupotreba istorije u Hagu“. Tim sudijama niko danas ne može da sudi, ali će im očigledno suditi istorija. I pred sudom istorije oni će vrlo loše proći. To su zapravo sudije koje su najviše po volji velikih zapadnih sila, pre svega Amerike, koji su dovedeni iz raznih zemalja, koji tamo primaju veliku platu (preko 30.000 evra mesečno) „tax free“ – bez plaćanja poreza, sudije koje čekaju penziju Ujedinjenih nacija ukoliko bar deset godina provedu u službi. Dakle, ni o čemu drugom oni ne vode računa nego o svojoj dobrobiti.

Gospodine Mezjajev, hajde da se zaustavimo na primer na delatnosti sudije Alfonsa Orija, odgovornog za generala Mladića.

Aleksandar Mezjajev: Sve vreme ponavljam da je mogao da se imenuje bilo koji sudija, on bi osigurao odgovarajuću odluku. Slučaj generala Mladića je alarmantni primer kada je pristrasnijeg sudiju nemoguće smisliti. Da počnemo od Orijevog državljanstva: Holandija je u sastavu NATO-a bombardovala položaje Vojske Republike Srpske, osim toga Holanđani nose odgovornost za dešavanja u Srebrenici. Ima i drugih osnova: Ori je već izricao presude protiv lica koja su u optužnici vezana za aktualne optužbe, posredstvom teorije o kolektivnim zločinačkim dejstvima.  Tako da je u presudama prezime Mladića već bilo pročitano. Znači, Ori je već izrekao svoje mišljenje o krivici Mladića.

Gospodine Čavoški, mi postajemo svedoci novog represivnog sistema prava, ali treba pretpostaviti, on deluje selektivno?

Kosta Čavoški:  Dok je postojala nekakva ravnoteža u međunarodnim odnosima, dakle do raspada Sovjetskog Saveza, koliko-toliko su se poštovala pravila međunarodnog prava pa i međunarodnog krivičnog prava. Ne zbog toga što su svi smatrali da po tim pravilima treba postupati, nego zbog toga što su se bojali retorzije – da neka druga strana ta pravila ne krši na štetu one strane koja ih je prva prekršila. Od trenutka kad je nestalo te ravnoteže supersila, pre svega Sjedinjene Američke Države nameću svoja pravila koja izgledaju ovako: kada su u pitanju poniženi i poraženi narodi, kakvi su recimo Srbi ili neki drugi, onda se za njih uspostavljaju i posebna pravila i posebni sudovi. Dakle, Međunarodni Haški tribunal je ad hok specijalni sud koji sudi samo domorodcima na Balkanu. Doduše, zbog agresija Atlantskog pakta '99 godine mogao se neko i od stranaca, Amerikanaca ili Engleza, Nemaca, Francuza naći kao optuženik u tom sudu i da su tokom te agresije, što je opštepoznato i prihvaćeno, počinjeni mnogi ratni zločini. Ali je Karla del Ponte kao tužilac obrazovala specijalnu komisiju koja je rešila to pitanje, tvrdeći da niko od osumnjičenih ne bi smeo da bude optužen, izveden pred ovaj sud i, navodno, nikakva krivična dela nisu počinjena. A ukoliko je i bilo zločina nad civilima – pazite! – to nije bio ratni zločin, nego kolateralna šteta. Štaviše, Amerikanci iako prisiljavaju ove balkanske državice, banana države da izručuju svoje sugrađane Haškom tribunalu, u isti mah zahtevaju od njih da sa Amerikom potpišu jedan međunarodni ugovor kojim bi odbili da izručuju međunarodne države ovom novom Međunarodnom krivičnom sudu od 1998. godine, ukoliko bi neko od Amerikanaca bio optužen za ratne zločine. Dakle, kao što vidite, postoje dve pravde i dva sudska sistema. Jedan je namenjen domorodcima na Balkanu ili u Africi, poraženim i poniženim narodima, a drugi onoj finijoj gospodi u Evropi, za koju je predviđen Međunarodni krivični sud, taj novi osnovan u Hagu '98. Za Amerikance, kao gospodare sveta i supergospodu ni taj Međunarodni krivični sud u Hagu nije primeren, nego oni zahtevaju da američkim državljanima isključivo sude američki sudovi. Čak i za zločine koje su počinili širom sveta.

Gospodine Mezjajev, kakve mogu da budu posledice sveopšteg uvođenja represivnog prava?

Aleksandar Mezjajev: Represivno međunarodno pravo nije nešto unikalno. Ono je bilo takvo vekovima. Jedinstveno je upravo progresivno pravo koje je postojalo nešto više od 60 godina. Posledice će biti iste kao u epohu kada je rat bio zakonito sredstvo rešavanja međunarodnih sporova, kada je kolonijalizam bio zakoniti objekt međunarodnog regulisanja. Ništa novo se u stvari neće desiti, klizanje u prošlost, korišćenje pravnih instrumenata za kontrolu slabih država. Treba dobro da proučimo našu istoriju do 1945. godine, kako bismo shvatili kuda srljamo. Mada ne isključujem da može da bude i gore.

Grigorij Sokolov, Timur Blohin,